-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Iz Pa­ri­za Rast­ku se ja­vlja sli­kar Sa­va Šu­ma­no­vić – tra­ži sit­ne uslu­ge i že­li da ga što pri­je vi­di u Pa­ri­zu. U no­vem­bru 1927. go­di­ne Rast­ko je sti­gao u Pa­riz. Sa­va je ta­man za­vr­šio svo­ju ve­li­ku sli­ku „Pi­ja­ni brod”. Rast­ko obi­la­zi pri­ja­te­lje. Ta­mo je i De­ro­ko, ko­ji spre­ma dok­tor­sku te­zu. Naj­pri­je ži­ve iz­me­đu Pi­ga­la i Mon­mar­tra, a on­da se se­le u La­tin­ski kvart. Naj­če­šće su u mu­ze­ji­ma – Lu­vru, Kli­ni­ju, Gi­me... Ili kod pri­ja­te­lja sli­ka­ra i va­ja­ra – Vla­men­ka, De­spi­oa, Te­re­ško­vi­ča, Sa­vi­tri­ja, Pi­ka­sa, Mak­sa Ern­sta, Kor­bi­zjea ili sa na­ši­ma – Ri­stom Sti­jo­vi­ćem, Sto­ja­no­vi­ćem... A Šu­ma­no­vić je sve ne­ras­po­lo­že­ni­ji, mr­zo­volj­ni­ji – ja­vlja­ju se pr­vi zna­ci du­šev­nih kri­za.
Rast­ka odu­še­vlja­va­ju fil­mo­vi Čar­li­ja Ča­pli­na, za­tim Ba­ster Ki­ton i Ha­rold Lojd, pa va­ri­je­tei „Mu­len Ruž”, „Fo­li Ber­žer”, „Olim­pi­ja”. Pri­dru­žu­je se pa­ri­skim sli­ka­ri­ma – cr­ta ke­jo­ve, oba­le Se­ne, bu­ki­ni­ste i klo­ša­re, pe­nje se na ku­le Nort-Da­ma, na Aj­fe­lo­vu ku­lu. Po­ni­jet je sli­ka­ma ca­ri­ni­ka Ru­soa, za­tim Ro­de­no­vim skulp­tu­ra­ma. Mje­sec u Pa­ri­zu br­zo je pro­le­tio. Mo­rao je da se vra­ti sva­ko­dnev­nim oba­ve­za­ma u kon­zu­la­tu. „Srp­ski knji­žev­ni gla­snik” ob­ja­vlju­je mu pje­smu „Sa svi­je­tlim po­ljup­cem na usna­ma”: „To, to! Umri­je­ti; ni­kad vi­še ne ži­vje­ti! Ni­ka­da!...
Pu­tu­je u Li­bi­ju. O to­me pi­še se­ri­ju re­por­ta­ža u „Vre­me­nu”. U „Vre­me­nu” opi­su­je i svo­je su­sre­te i raz­go­vo­re u Pa­ri­zu sa Fre­de­ri­kom Le­fe­vrom, Fi­li­pom Su­po­om, An­dre Ži­dom, Pa­blom Pi­ka­som, Vla­men­kom, Te­re­ško­vi­čem, Zad­ki­nom, Šu­ma­no­vi­ćem, Ža­ko­bom i dru­gi­ma. Iz kon­zu­la­ta je pre­mje­šten u po­slan­stvo za pi­sa­ra, na za­htjev po­sla­ni­ka Ra­ki­ća. U rim­sko po­slan­stvo svra­ća Ivan Me­štro­vić, dvor­ski va­jar, i tom pri­li­kom sri­je­će Rast­ka. Za­jed­no će i ve­če­ra­ti i sje­ća­ti se dav­nih da­na ka­da je Rast­ko imao osam ili de­vet go­di­na, a ma­e­stro svra­ćao kod po­ro­di­ce Pe­tro­vić ko­ja je bi­la „umjet­nič­ki iz­o­bra­že­na”. Sa­va Šu­ma­no­vić je po­sli­je te­ških psi­hič­kih tra­u­ma iz Pa­ri­za, po­čet­kom lje­ta 1928. go­di­ne, sti­gao u rod­ni Šid. Op­sjed­nut je da ga pro­go­ni iz­vje­sni Voj­ko (Mi­ka) Pe­tro­vić, na­vod­ni Rast­kov ro­đak.
Rast­ko po­no­vo us­po­sta­vlja ve­zu sa Mar­kom Ri­sti­ćem. Spre­ma se na da­lek, du­go pri­želj­ki­van put – u Afri­ku. Oba­vi­je­stio je o pu­tu (ali ne i ka­da pu­tu­je) svo­je be­o­grad­ske pri­ja­te­lje: De­din­ca, Ma­ti­ća i Ri­sti­ća. Še­stog de­cem­bra 1928. go­di­ne, u 18 ča­so­va, Rast­ko Pe­tro­vić se u Mar­se­lju ukr­cao na brod za Afri­ku. Od po­sla­ni­ka Mi­la­na Ra­ki­ća do­bio je odo­bre­nje za du­že od­su­stvo. Na bro­du su crn­ci, Bre­ton­ci, Kor­zi­kan­ci... On se ve­o­ma br­zo spri­ja­te­ljio sa jed­nim Bre­ton­cem, Ro­be­rom Vo­tro­om. Na­šli su za­jed­nič­ki je­zik, te­me i mi­sli. Pra­vac – oba­la za­pad­ne, fran­cu­ske, Afri­ke. Se­ne­gal, on­da Da­kar. Us­put­na za­dr­ža­va­nja i odu­še­vlja­va­nja crn­ki­nja­ma-lje­po­ti­ca­ma u pro­stra­nim ši­ro­kim ogr­ta­či­ma, sa ob­na­že­nim gru­di­ma... Na pa­lu­bi, dok je brod na pu­či­ni, Rast­ko naj­ra­di­je cr­ta, uglav­nom akva­re­le. Ili za­pi­su­je uti­ske: „Po­lo­vi­nom de­cem­bra, po pu­či­ni, pri­stu­pa­smo la­ga­no tro­pi­ma. Pti­ce su se me­nja­le, na­i­la­zi­li smo na ri­be ko­je iz­le­ću iz mir­nog, ze­le­nog ili azur­nog mo­ra, a po­ko­ji brod, ko­ji je pro­la­zio ho­ri­zon­tom, bio je za nas – do­ga­đaj... Uz­bu­dlji­vo je bi­lo gle­da­ti u taj mleč­ni put ko­ji se vu­kao za bro­dom. Osta­vlja­smo sa stra­ne ne­vi­dlji­va Ka­nar­ska ostr­va. Ve­li­ka Ko­la bi­la su sve bli­že na ho­ri­zon­tu; sa dru­ge stra­ne, po­ja­vlji­vao se Ju­žni Krst. To be­še sa­svim dru­go ne­bo. To­ga ju­tra sam bez šle­ma pre­šao pre­ko sun­ča­nog pro­sto­ra, a već sam po­pod­ne imao i gla­vo­bo­lju i ki­ja­vi­cu; opo­me­na da se tre­ba ču­va­ti trop­ske sun­ča­ni­ce...”
Vi­dje­će na­red­nih da­na pu­no go­lih crn­ki­nja i cr­na­ca. Taj pri­zor po­sta­će ne­što sa­svim obič­no. Isti­na, u da­ljem pu­to­va­nju, pre­ma Ko­na­kri­ju, glav­nom gra­du fran­cu­ske Gvi­ne­je, a po­tom kroz sa­va­ne i pra­šu­me, go­lo ljud­sko ti­je­lo će ga uz­bu­đi­va­ti, po­seb­no afrič­kih lje­po­ti­ca: „...Sva je je­dan je­di­ni mu­skul pre­vu­čen tam­nom bli­sta­vom ko­žom: nig­de op­šte du­ge sa­vr­še­ne li­ni­je ne pre­ki­da ni ugo­je­nost ni ja­či mi­šić. Ona je iz­li­ve­na u jed­nom je­di­nom ma­hu i ugla­ča­na čvr­stim va­zdu­hom i ho­ri­zon­ti­ma. To je ži­va bron­za ko­ja ra­ste kao bilj­ka i kao zver...” Afri­ka – na dla­nu.
Du­bo­ko će do­ži­vje­ti Afri­ku „he­ro­ja, mi­ste­ri­ja i epo­va”, di­vi­će se zvje­zda­nom ne­bu nad so­bom, slu­ša­ju­ći u mu­kloj no­ći kev­ta­nje i za­vi­ja­nje di­vljih zvi­je­ri. Ra­dost će di­je­li­ti sa ri­jet­kim, slu­čaj­nim sa­put­ni­ci­ma: „Ka­ko je div­no zve­zda­no ve­če sa­va­ne! Da ži­vim hi­lja­du go­di­na, vo­leo bih te hi­lja­du go­di­na!...” Ne­gdje u Ba­ma­ku odu­še­vi­će se ma­lim maj­mu­nom – ku­pi­će ga i zva­će ga Bu-bu, a po po­vrat­ku u Rim po­klo­ni­će ga Mi­la­nu Ra­ki­ću. U pret­po­sled­njoj eta­pi pu­to­va­nja – od Ban­fo­re do Ni­ge­ra – osje­ti­će za­mor, ali i ra­dost.
A pre­šao je, kad je sveo ra­ču­ne, oko 16.000 ki­lo­me­ta­ra – bro­dom, vo­zom, auto­bu­som, pje­ši­ce, na no­silj­ci... I ko­nač­no la­đa za Mar­selj, pa vo­zom za Rim, na po­sao. Nje­gov afrič­ki san se ostva­rio.
(NA­STA­VI­ĆE SE)