-PIŠE: MR RADOvan FEMIĆ

Kroz stav Par­ti­je i Jo­si­pa Bro­za Ti­ta naj­bo­lje se mo­že sa­gle­da­ti pro­ble­ma­ti­ka ju­go­slo­ven­stva u so­ci­ja­li­stič­kom pe­ri­o­du (1945–1990). Po­sto­ja­li su, na­i­me, pe­ri­o­di ka­da su Par­ti­ja i Ti­to po­dr­ža­va­li ide­o­lo­gi­ju ju­go­slo­ven­stva i, isto ta­ko, vre­men­ski in­ter­va­li ka­da se to sma­tra­lo za pe­ri­fer­no pi­ta­nje. Hro­no­lo­ški se mo­že pri­bli­žno tač­no pra­ti­ti stav ko­mu­ni­stič­kih vla­sti pre­ma ovom pi­ta­nju. Pre­drag J. Mar­ko­vić u svom ra­du de­talj­no ana­li­zi­ra sve aspek­te od­no­sa vla­sti pre­ma ju­go­slo­ven­stvu. On, za­pra­vo, iz­dva­ja dva pe­ri­o­da – pr­vi (do po­lo­vi­ne še­zde­se­tih go­di­na XX vi­je­ka) u ko­jem Par­ti­ja i Ti­to po­dr­ža­va­ju ju­go­slo­ven­stvo, i dru­gi (od po­lo­vi­ne še­zde­se­tih do de­ve­de­se­tih), ka­da ju­go­slo­ven­stvo bi­va skraj­nu­to u stra­nu, a ras­pra­ve o nje­mu se svo­de na spo­ra­dič­ne slu­ča­je­ve. Ta­ko ima­mo naj­pri­je stav SKJ da je na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet pre­va­zi­đen, što se sa­op­šta­va na Dru­gom ple­nu­mu Cen­tral­nog ko­mi­te­ta SKJ 16. ju­na 1953. go­di­ne na Bri­o­ni­ma. Glav­na idej­na pod­lo­ga za stav KPJ pre­ma ju­go­slo­ven­skom pi­ta­nju bi­la je knji­ga Edvar­da Kar­de­lja ob­ja­vlje­na 1957. go­di­ne pod na­slo­vom „Raz­voj slo­ve­nač­kog na­ci­o­nal­nog pi­ta­nja”. Su­šti­na ju­go­slo­ven­stva ov­dje je is­ka­za­na sta­vom da to mo­že da bu­de „so­ci­ja­li­stič­ki in­te­res“ i „so­ci­ja­li­stič­ka svi­jest“. „To što du­blje uje­di­nju­je ju­go­slo­ven­ske na­ro­de je­ste ono što je u nji­ma op­šte­čo­ve­čan­sko, a ne ono što je u nji­ma us­ko­na­ci­o­nal­no.“ Su­šti­na shva­ta­nja ju­go­slo­ven­stva iz­ni­je­ta je na Sed­mom kon­gre­su Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je (1958). Na ovom kon­gre­su de­fi­ni­san je od­nos Par­ti­je pre­ma na­ci­ja­ma u Ju­go­sla­vi­ji. Ovom pri­li­kom in­sta­li­ra­no je tzv. so­ci­ja­li­stič­ko ju­go­slo­ven­stvo (ko­je pred­sta­vlja do­pu­nu na­ci­o­nal­nom iden­ti­te­tu i ni­je u su­prot­no­sti s na­ci­o­nal­nim iden­ti­te­tom). Ov­dje se ne ra­di o stva­ra­nju ne­ke no­ve ju­go­slo­ven­ske na­ci­je, već je u pi­ta­nju or­gan­ski rast unu­tar so­ci­ja­li­stič­ke za­jed­ni­ce i nje­no ja­ča­nje.
Za pri­kaz o ju­go­slo­ven­stvu neo­p­hod­no je uka­za­ti i na Ti­to­vu na­ci­o­nal­nu pri­pad­nost. Pre­drag Mar­ko­vić na­vo­di da se u svih dva­de­set to­mo­va go­vo­ra i čla­na­ka od 1945. do 1966 Jo­sip Broz Ti­to sa­mo jed­nom na­ci­o­nal­no iz­ja­snio, i to kao Hr­vat, na Osmom kon­gre­su SKJ 1964. go­di­ne. Mar­ta 1969. Jo­sip Broz Ti­to za se­be ka­že da je Ju­go­slo­ven, ali da to ne tre­ba da zna­či da je za­bo­ra­vio da je ro­đen u Za­gor­ju i da je po na­ci­o­nal­no­sti Hr­vat. Go­di­ne 1971. na voj­nim ma­ne­vri­ma iz­ja­šnja­va se kao Ju­go­slo­ven, ali pri­tom do­da­je da ne tre­ba da na­gla­ša­va da je Hr­vat.
Iz sve­ga ovo­ga ja­sno pro­iz­la­zi ka­kvo ju­go­slo­ven­stvo su ko­mu­ni­sti že­lje­li i za­stu­pa­li pe­de­se­tih go­di­na XX vi­je­ka. Ipak, tih go­di­na Jo­sip Broz Ti­to go­vo­ri o fe­no­me­nu „pre­ta­pa­nja na­ci­ja u Ju­go­slo­ve­ne“. Go­di­ne 1952. Ti­to ka­že: „U da­na­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji i Hr­va­ti, i Sr­bi, i Ma­ked­on­ci, i Cr­no­gor­ci, i Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, i Slo­ven­ci, ima­ju pu­nu mo­guć­nost da gra­de da­lje na svo­joj pro­šlo­sti, na svo­joj kul­tu­ri. Ali, od onog mo­men­ta kad smo se ova­ko če­lič­no uje­di­ni­li, mi svi sku­pa stva­ra­mo no­vu za­jed­nič­ku hi­sto­ri­ju, no­vu kul­tu­ru, so­ci­ja­li­stič­ku kul­tu­ru, u ko­joj ne­ma ni­ka­kvog par­ti­ku­la­ri­zma, ne­go po­sto­ji je­din­stvo mi­sli i ak­ci­je.” Iste go­di­ne, 1952, on po­no­vo go­vo­ri o fe­no­me­nu pre­ta­pa­nja. „Je­din­stvo na­ših na­ro­da mo­ra se stva­ra­ti pre­ta­pa­njem lju­di, i po­jam za­jed­ni­ce ne mo­že bi­ti po­je­di­na re­pu­bli­ka, već či­ta­va na­ša ze­mlja, a na­rod­na re­pu­bli­ka je sa­mo dio te na­še za­jed­ni­ce. Ra­de­ći na ra­znim gra­di­li­šti­ma, i me­đu­sob­no se upo­zna­va­ju­ći, vi će­te spri­je­či­ti da omla­di­na na­sli­je­di sta­ro shva­ta­nje na­ci­o­nal­no­sti. Kod nas ne­ma gra­ni­ca – sve­jed­no je da li je ne­ko Sr­bin, Hr­vat, Slo­ve­nac – on je Ju­go­slo­ven.” Pri­li­kom raz­go­vo­ra sa stra­nim no­vi­na­ri­ma 1953. go­di­ne, Jo­sip Broz Ti­to iz­ja­vlju­je da bi on „htio do­ži­vje­ti da Ju­go­sla­vi­ja bu­de do mak­si­mu­ma sto­plje­na u jed­nu čvr­stu za­jed­ni­cu, da ona ne bu­de for­mal­na za­jed­ni­ca, već za­jed­ni­ca u ko­joj će bi­ti jed­na ju­go­slo­ven­ska na­ci­ja, u ko­joj će od pet na­ro­da po­sta­ti jed­na na­ci­ja“.
Kao što je već na­po­me­nu­to, po­lo­vi­na še­zde­se­tih go­di­na XX vi­je­ka zna­či­la je na­pu­šta­nje ju­go­slo­ven­stva u par­tij­skom vr­hu. U tom smi­slu, Osmi kon­gres SKJ pred­sta­vlja ključ­nu pro­mje­nu u od­no­su na pi­ta­nje ju­go­slo­ven­stva od stra­ne ko­mu­ni­stič­kih vla­sti. Na­kon tog kon­gre­sa, ju­go­slo­ven­stvo je pre­sta­lo da bu­de le­gi­ti­ma­cij­ska osno­va re­ži­ma. Sli­je­de­ći ova­kav stav, i Jo­sip Broz Ti­to po­če­će da ve­o­ma oštro kri­ti­ku­je ju­go­slo­ven­stvo kao et­nič­ku ka­te­go­ri­ju.
Par­tij­sku li­ni­ju sli­je­di­će i dru­ga ti­je­la. Ta­ko na kon­gre­su SSRJ u ju­nu 1966. go­di­ne o ju­go­slo­ven­stvu će se iz­ja­sni­ti ta­ko da ga ve­zu­ju sa­mo za so­ci­ja­li­stič­ki si­stem. Isto­vre­me­no, ja­sno će se ogra­di­ti od et­nič­kog shva­ta­nja ju­go­slo­ven­stva.
(Na­sta­vi­će se)


Is­prav­ka

U pret­hod­na dva na­stav­ka (če­tvr­tom i pe­tom) pot­kra­la se gre­ška u ime­nu auto­ra felj­to­na. Iz­vi­nja­va­mo se mr Ra­do­va­nu Fe­mi­ću i či­ta­o­ci­ma.