-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Bio je „grd­no sre­ćan” na pu­tu po Afri­ci. Že­lio je da tu sre­ću sa ne­kim po­di­je­li – Sta­ni­sla­vu Vi­na­ve­ru je iz Ri­ma po­ru­čio da od­mah, smje­sta do­đe; da mu pri­ča „sa iz­vo­ra”.
Na­gla­ša­va­ju­ći: ča­sa da ne ča­si – iz­vo­ri mo­gu da se po­mu­te. Vi­na­ver je to Rast­ko­vo odu­še­vlje­nje Afri­kom na­zvao – vol­šeb­no oben­đen­lu­čen. Pa, ipak, tu­go­vao je za Be­o­gra­dom. Mar­ku Ri­sti­ću pi­še: „Uže­lio sam se Be­o­gra­da kao ni­ka­da, i pr­vu ću pri­li­ku is­ko­ri­sti­ti da do­đem na ne­ko­li­ko da­na i vi­dim onaj put od Te­ra­zi­ja do Ra­tar­ske uli­ce, pre­ko Sta­ro­ga Gro­blja, što je naj­ljep­ši put na svi­je­tu...” Mi­lan Ka­ša­nin je pre­u­zeo ure­đi­va­nje „Lje­to­pi­sa Ma­ti­ce srp­ske” i po­zi­va ga na sa­rad­nju.
Da­je in­ter­vju „Po­li­ti­ci”. Re­por­te­ru Vo­ji­sla­vu Gro­lu naj­vi­še ka­zu­je o svo­me shva­ta­nju po­e­zi­je uop­šte, a na­še po­seb­no: „U na­šoj po­e­zi­ji po­sto­ji je­dan kon­ti­nu­i­tet. Ono što je po sna­zi ri­je­či bio Đu­ra Jak­šić to je sad Ra­kić, sa­mo na da­le­ko ve­ćoj vi­si­ni iz­ra­ža­ja. Ja kad se sje­tim po­čet­ka ‘Je­fi­mi­je’, ko­ji dje­lu­je kao ma­đi­ja ri­je­či, sje­tim se i po­čet­ka ‘Stra­hi­nji­ća ba­na’ ko­ji dje­lu­je isto. Za Vo­ji­sla­vom je do­šao Du­čić, ko­ji je po­ka­zao ko­li­ko se bo­gat­stvo osje­ća­nja da iz­ra­zi­ti na na­šem je­zi­ku... Od mo­je de­se­te go­di­ne sva­ke tri go­di­ne imao sam dru­gog pje­sni­ka ko­ga sam naj­vi­še vo­lio. Vo­lim ogrom­no ‘Stra­ži­lo­vo’ Cr­njan­skog, isto ta­ko ne­ko­li­ko ne­srav­nje­nih pje­sa­ma Av­gu­sti­na Uje­vi­ća. Od na­ših naj­mla­đih vo­lim Mi­mu De­din­ca. O nje­go­voj po­e­zi­ji na­pi­sa­ću jed­nu stu­di­ju...”
Nje­go­vi be­o­grad­ski pri­ja­te­lji i zva­nič­no osni­va­ju nad­re­a­li­stič­ki po­kret. Me­đu nji­ma su Ri­stić, Ma­tić, Vu­čo, De­di­nac... Kao pred­vod­ni­ci. Bo­ji se smr­ti, kao i nje­gov pri­ja­telj sli­kar Sa­va Šu­ma­no­vić. Rast­ko­vi sa­vre­me­ni­ci ka­žu da je bio su­je­vje­ran – pa­lio je svi­je­će po cr­kva­ma i ma­na­sti­ri­ma, za ži­ve i mr­tve, ali se ni­je kr­stio. Šu­ma­no­vi­će­va bo­lest je uze­la ma­ha. Nje­go­va psi­ha je već u ra­su­lu.
Rast­ko, ko­ji ima tri­de­set go­di­na, ima pre­ma pe­de­set­tro­go­di­šnjem po­sla­ni­ku snis­ho­dljiv, po­da­nič­ki od­nos, bez ob­zi­ra na svoj pje­snič­ki ugled i gra­đan­sko po­ri­je­klo. Ra­ki­ći u ok­to­bru 1929. od­la­ze u Švaj­car­sku, na opo­ra­vak. Rast­ko im re­dov­no pi­še. Na­ro­či­to go­spo­đi Ra­kić. Ša­lje Ra­ki­ći­ma i hr­pu fran­cu­skih no­vi­na, za­tim po­štu i po­ru­ke pri­ja­te­lja. U slo­bod­nom vre­me­nu sre­đu­je svoj in­tim­ni dnev­nik, ko­ji je do­nio iz Afri­ke, za­tim ma­pu sli­ka ko­je je „pod Sun­cem i zvi­je­zda­ma”, ka­ko je go­vo­rio, go­ge­nov­ski sli­kao. U bo­žić­nom bro­ju „Po­li­ti­ke” me­di­ti­ra o sa­put­ni­ci­ma i ži­vo­tu is­ti­ču­ći – da je ži­vot, ra­zu­mi­je se, pun avan­tu­ra; ali ko­li­ko su ove ri­jet­ke i raz­vod­nje­ne ako se ne mi­če­mo iz jed­ne ku­će i jed­ne va­ro­ši, a ko­li­ko su ubr­za­ne, iz­ne­nad­ne, na­gle, ako se čo­vjek sa­mo po­mje­ri sa svo­ga mje­sta i upu­sti se u ono što se zo­ve: pu­to­va­nje. Ra­ki­ći­ma se ja­da: „Za­vi­dim vam što ste na pu­tu. Pet hi­lja­da, šest hi­lja­da, osam hi­lja­da pu­ta vam za­vi­dim što mi­je­nja­te mje­sto, pod­ne­blje, li­ko­ve, hra­nu, čak i kal­dr­mu... Pa ste nas osta­vi­li sa­me i ras­pla­ka­ne ko dje­cu u mrač­noj so­bi...”
Knji­ga pu­to­pi­sa Rast­ka Pe­tro­vi­ća „Afri­ka” iz­la­zi iz štam­pe u iz­da­nju naj­po­zna­ti­jeg be­o­grad­skog knji­ža­ra i iz­da­va­ča Ge­ce Ko­na. Nje­gov pri­ja­telj Alek­san­dar De­ro­ko na­cr­tao je ko­lor ma­pu-mar­šru­tu ko­jom je Rast­ko pro­kr­sta­rio Cr­ni kon­ti­nent. Pr­vi pri­mje­rak ove knji­ge, ko­ja „kao da je ki­či­com sli­ka­na, a ne pe­rom pi­sa­na”, po­kla­nja po­sla­ni­ku i nje­go­voj že­ni „u znak naj­du­bljeg po­što­va­nja i u znak naj­ve­će za­hval­no­sti, za ter­mos, na­pra­ve za ku­va­nje ka­fe i osta­le ‘sla­si­tel­ne’ stva­ri, ovo uvje­re­nje o he­roj­skom po­ri­je­klu Ba­bua...” Maj­mun­če Ba­bu je lju­bim­če Mi­la­na Ra­ki­ća i pje­snik i di­plo­ma­ta to­le­ri­sa­će sve nje­go­ve ne­sta­šlu­ke; ska­ka­nje po pi­sa­ćem sto­lu, pe­nja­nje na ra­me i sva­ko­ja­ke dru­ge vra­go­li­je.
Opet ne­vo­lje sa svo­jim pa­ri­skim pri­ja­te­ljem, sli­ka­rom Sa­vom Šu­ma­no­vi­ćem. Sa­da mu pi­še po­kaj­nič­ka pi­sma. Sko­ro sva u dru­goj po­lo­vi­ni fe­bru­a­ra 1930. go­di­ne – jed­no za dru­gim. Po­sled­nje očaj­nič­ko pi­smo Šu­ma­no­vić pi­še 22. fe­bru­a­ra, de­se­tak da­na pred od­la­zak iz Pa­ri­za, u ko­ji se ni­ka­da vi­še ne­će vra­ti­ti.
„Srp­ski knji­žev­ni gla­snik” ob­ja­vlju­je Rast­kov esej „Po­lu Ki­ne­ski­nja – po­lu Špa­njol­ka”, o pr­vim go­di­na­ma ba­vlje­nja u Ri­mu i pri­ja­te­lje­va­nji­ma sa sko­ro svim rim­skim Fran­cu­zi­ma, o ve­če­ra­ma sva­kog pet­ka sa pri­ja­te­lji­ma. Vo­ji­sla­vu Jo­va­no­vi­ću Ma­ram­bou, stra­snom za­lju­blje­ni­ku u fo­to­gra­fi­ju, ko­ji mu je na­pra­vio iz­vr­sne por­tre­te, za­hva­lju­je, ali mu ja­vlja da je i on ku­pio fo­to­a­pa­rat. Ša­lje mu „Afri­ku”, iz Ri­ma, kra­jem mar­ta 1930. go­di­ne.
Sva­ku bi­je­lu stra­ni­cu u knji­zi Rast­ko je sam ilu­stro­vao ko­lo­ri­sa­nim pri­zo­ri­ma ko­ji su osta­vi­li du­bok trag u nje­go­vom sje­ća­nju. (Knji­ga se da­nas ču­va u Bi­bli­o­te­ci SA­NU – se­stra Vo­ji­sla­va Jo­va­no­vi­ća Ma­ram­boa, po­sli­je bra­to­vlje­ve smr­ti, po­klo­ni­la ju je Ži­vo­ra­du Stoj­ko­vi­ću, a ovaj ju je po­klo­nio Srp­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka i umjet­no­sti.)
Mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va dr V. Ma­rin­ko­vić do­no­si po­čet­kom av­gu­sta 1930. rje­še­nje da se Rast­ko Pe­tro­vić do­ve­de na rad u Mi­ni­star­stvo, za pi­sa­ra. U Ri­mu će osta­ti još to­kom sep­tem­bra, a za­tim će se vra­ti­ti u Be­o­grad svo­jim ro­đa­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma. (NA­STA­VI­ĆE SE)