-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

U pr­vim ne­dje­lja­ma po­sli­je pre­vra­ta Pe­tro­ni­je­vić je osim u do­no­še­nju di­plo­mat­skih mje­ra ak­tiv­no uče­stvo­vao i u od­re­đi­va­nju i spro­vo­đe­nju dru­gih pla­no­va či­ja je svr­ha bi­la oču­va­nje no­vo­u­spo­sta­vlje­nog sta­nja. Kne­gi­nji Lju­bi­ci, ko­ja je u Ze­mu­nu po­sje­ti­la Mi­ha­i­la, do­pu­stio je da se vra­ti u Be­o­grad pod uslo­vom da bo­ra­vi u tur­skoj tvr­đa­vi, a ne u nje­nom ko­na­ku. Na­re­dio je da uhap­se nje­go­vog ku­ma Stev­ču Mi­ha­i­lo­vi­ća zbog to­ga što je pod­go­va­rao voj­sku da po­dr­ži svrg­nu­tog kne­za i nad njim je, u pri­su­stvu osta­lih čla­no­va Sa­vje­ta, spro­vo­dio stro­gu is­tra­gu. Ali ka­da se za­si­je­da­nje Sa­vje­ta za­vr­ši­lo, Stev­ču je na­sa­mo mo­lio da mu opro­sti „jer mo­ra ta­ko da bu­de, da se sti­ša sve­ti­na”, obe­ća­va­ju­ći mu da će ga br­zo oslo­bo­di­ti iz za­tvo­ra. Upr­kos ku­mo­vom obe­ća­nju, Mi­ha­i­lo­vić je od­sje­dio u za­tvo­ru oko go­di­nu da­na. Po­red to­ga, od­lu­či­vao je o smje­ni ofi­ci­ra i či­nov­ni­ka, ko­ji su osta­li u slu­žbi po­sli­je pre­vra­ta, a za ko­je se zna­lo ili sum­nja­lo da su sim­pa­ti­ze­ri Obre­no­vi­ća. Ob­u­zet re­vo­lu­ci­o­nar­nim ras­po­lo­že­njem, Pe­tro­ni­je­vić je ob­ja­šnja­vao bri­tan­skom kon­zu­lu da je bu­na pred­sta­vlja­la osve­tu Obre­no­vi­ći­ma, po prin­ci­pu „oko za oko, zub za zub”. Na to se kon­zul iz­ne­na­dio jer ga je sma­trao „ra­zum­nim čo­vje­kom”.
U vri­je­me pre­vra­ta u Sr­bi­ji ru­skim po­slan­stvom u Ca­ri­gra­du ru­ko­vo­dio je V.P. Ti­tov, ko­ji je za­stu­pao od­sut­nog po­sla­ni­ka A.P. Bu­te­nje­va. Pe­tro­ni­je­vić je Alek­si Si­mi­ću u pi­smu 9. ok­to­bra 1842. pre­po­ru­či­vao da Bu­te­nje­va, o či­jem od­su­stvu ni­je bio oba­vi­je­šten, uvje­ri ka­ko pro­mje­ne u Sr­bi­ji ni­je­su iz­ve­de­ne da se „stre­se” ru­sko po­kro­vi­telj­stvo i da „ma­lo ovo ne­spo­ra­zu­mje­ni­je” iz­me­đu Ru­si­je i Sr­bi­je sva­li na kne­za Mi­ha­i­la i ru­skog kon­zu­la u Sr­bi­ji. Bu­te­njev „zna ka­ko smo mi svag­da spram Po­kro­vi­telj­stvu­ju­šćeg dvo­ra (Ru­si­je) bi­li ras­po­lo­že­ni, pa ne­ka bu­de uve­ren da ni je­dan Sr­bin ni u naj­ma­njem ni­je po­pu­stio... kao što smo da­kle svag­da u nje­mu ve­li­ku na­de­ždu ima­li, ta­ko se i sad na­da­mo da nam u ovom slu­ča­ju ne­će ne­na­klo­njen bi­ti i pri­ja­telj­stvo spram na­ro­da srp­skog, ko­je je svag­da imao i ko­je mi vi­so­ko po­či­tu­je­mo i mlo­go­u­va­ža­va­mo, od­re­ći, a uve­ren bi­ti mo­že da to ne uka­zu­je onim ko­ji to­ga do­stoj­ni ni­su”. Ali na­de da će Ru­si­ja po­dr­ža­ti usta­vo­bra­ni­telj­sku vla­du po­ka­za­le su se kao ne­re­al­ne. Car Ni­ko­la I je kra­jem ok­to­bra u pi­smu pre­ba­cio sul­ta­nu to što je Por­ta pri­zna­la re­vo­lu­ci­o­nar­ne te­ko­vi­ne u Sr­bi­ji. Ubr­zo za­tim usli­je­di­la je mi­si­ja ba­ro­na Li­ve­na: on je iz Ca­ri­gra­da naj­pri­je oti­šao u Beč, gdje se sa­stao sa austrij­skim kan­ce­la­rom Me­ter­ni­hom, a oda­tle u Be­o­grad. Pe­tro­ni­je­vi­ća je sa ci­ljem Li­ve­no­ve mi­si­je upo­znao „pri­ja­telj” ko­ji je sa ru­skim iza­sla­ni­kom pu­to­vao od Be­ča do Ze­mu­na; on mu je sa­op­štio ka­ko je ru­ski emi­sar tre­ba­lo da is­pi­ta „bu­gar­ski” slu­čaj i da iz­dej­stvu­je pu­šta­nje iz za­tvo­ra obre­no­vi­će­va­ca Cvet­ka Ra­jo­vi­ća i Pe­tra Mi­le­ti­ća. Ru­ska vla­da se pro­ti­vi­la za­tva­ra­nju uče­sni­ka Ni­ške bu­ne ko­ji su uto­či­šte na­šli u Sr­bi­ji i ko­ji su za­tvo­re­ni od­mah po­što su usta­vo­bra­ni­te­lji pre­u­ze­li vlast. Pre­ma Pe­tro­ni­je­vi­će­vom sa­zna­nju, ste­če­nom na osno­vu is­ka­za pred­vod­ni­ka Ni­ške bu­ne, Ru­si­ja je bi­la du­bo­ko umi­je­ša­na u pri­pre­mu i iz­vo­đe­nje te bu­ne, či­me se ja­sno raz­ot­kri­va­la nje­na pod­ri­vač­ka po­li­ti­ka pre­ma Osman­skom car­stvu. O za­tvo­re­nim uče­sni­ci­ma Ni­ške bu­ne i nji­ho­vi is­ka­zi­ma Pe­tro­ni­je­vić je raz­go­va­rao u Ze­mu­nu sa Ri­fat-pa­šom ko­ji je kra­jem no­vem­bra bio na pro­pu­to­va­nju iz Ca­ri­gra­da u Beč. Na­mje­ra­vao je da pred­lo­ži Hu­se­in-pa­ši u Vi­di­nu da zva­nič­no za­tra­ži od srp­ske vla­de eks­tra­di­ci­ju bje­gu­na­ca ko­je je Sr­bi­ja, kao tur­ske dr­ža­vlja­ne, bi­la oba­ve­zna da pre­da tur­skim vla­sti­ma. Šta­vi­še, no­sio se mi­šlju da tur­skim vla­sti­ma pre­da za­pi­sni­ke sa sa­lu­ša­nja uče­sni­ka Ni­ške bu­ne, pod uslo­vom da Ru­si ne sa­zna­ju da Tur­ci ima­ju te is­ka­ze. Za­tvo­re­ni uče­sni­ci Ni­ške bu­ne bi­li su jak adut u ru­ka­ma usta­vo­bra­ni­telj­ske vla­de – nji­me se su­prot­sta­vlja­la ru­skim pri­ti­sci­ma. Me­đu­tim, Pe­tro­ni­je­vić i srp­ska vla­da ni­je­su ima­li ku­ra­ži da ih pre­da­ju Tur­ci­ma i ta­ko se otvo­re­no su­prot­sta­ve Ru­si­ji. Pro­ci­je­ni­li su da bi ti­me još vi­še ugro­zi­li od­no­se s moć­nim car­stvom a uz to i na­ru­ši­li ugled kne­za Alek­san­dra i nje­go­ve vla­de jer bi ih srp­ski na­rod op­tu­žio da su Tur­ci­ma ola­ko pre­da­li „ni­ške mu­če­ni­ke”. Kra­jem de­cem­bra 1842. svi za­tvo­re­ni­ci, iz­u­zev jed­nog, po­bje­gli su iz za­tvo­ra u Be­o­gra­du u Ze­mun.
Me­đu­tim, ni Por­ta ni­je sje­dje­la skr­šte­nih ru­ku. Od­luč­na da do kra­ja spro­ve­de svoj plan u Sr­bi­ji iz­da­la je be­rat ko­jim je knez Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić pro­gla­šen za kne­za Sr­bi­je. Be­rat je pro­či­tan na Na­rod­noj skup­šti­ni u Be­o­gra­du 7. no­vem­bra, a istog da­na iz­dat je ukaz o ime­no­va­nju čla­no­va vla­de u ko­joj je Pe­tro­ni­je­vić po­no­vo za­u­zeo mje­sto kne­že­vog pred­stav­ni­ka i mi­ni­stra ino­stra­nih dje­la. Ti­me je po­sli­je dva mje­se­ca dje­lo­va­nja pre­sta­la da po­sto­ji re­vo­lu­ci­o­nar­na Pri­vre­me­na vla­da.
Po­red Pe­tro­ni­je­vi­ća, mi­ni­stri u vla­di bi­li su Vu­čić, u re­so­ru unu­tra­šnjih dje­la, Pa­vle Sta­ni­šić, u re­so­ru fi­nan­si­ja i Pa­un Jan­ko­vić u re­so­ru pra­vo­su­đa i pro­svje­te. Za di­rek­to­ra Kne­že­ve kan­ce­la­ri­je ime­no­van je Pre­ča­nin Alek­sa Jan­ko­vić. (...) Alek­sa Jan­ko­vić, bu­du­ći pri­sta­li­ca usta­vo­bra­ni­te­lja, is­tu­pio je iz slu­žbe u lje­to 1840. go­di­ne. U bu­ni 1842. on i Ra­ja Da­mja­no­vić slu­ži­li su Vu­či­ća kao se­kre­ta­ri. Jan­ko­vić je od 1843. go­di­ne do kra­ja Pe­tro­ni­je­vi­će­vog slu­žbo­va­nja, s ma­njim pre­ki­di­ma, bio ve­o­ma uti­caj­na lič­nost u mi­ni­star­stvu ino­stra­nih dje­la.(KRAJ)