-PI­ŠE: mr Ra­do­je Fe­mić

Sim­bo­lič­ka ana­lo­gi­ja ko­ja po­sto­ji na re­la­ci­ji iz­me­đu Ko­ma­ni­no­ve i Bu­la­to­vi­će­ve dra­me ostva­re­na je kroz por­tre­ti­sa­nje Go­do­o­vog li­ka. Na­i­me, i u jed­nom i u dru­gom tek­stu su­ge­ri­sa­na je Go­do­o­va po­roč­nost. Isti­na, raz­li­či­te vr­ste po­roč­no­sti su u pi­ta­nju. Me­đu­tim, to je još jed­no upo­ri­šte an­ti­me­si­jan­ske kon­cep­ci­je ko­ju su svo­jim dram­skim tek­sto­vi­ma raz­vi­li, di­ja­lo­gi­zu­ju­ći dra­mu Sa­mju­e­la Be­ke­ta.
Kao je­di­ni no­si­lac oso­bi­na če­sti­to­sti i raz­bo­ri­to­sti, Alek­san­dar po­sled­njim na­po­rom upu­ću­je Ju­li­ji pre­kor zbog po­pu­šta­nja Go­do­o­vom bes­pri­zor­nom po­na­ša­nju:
Alek­san­dar: Ju­li­ja, svet je za­ga­đen! Ne­maš ko­me da daš tvo­ju lju­bav! Ne­maš ko­me!... Svet je pun ga­da!...
Ko­ma­ni­nov ju­nak ovim kraj­nje pe­si­mi­stič­nim sta­vom su­ge­ri­še de­fi­ni­tiv­ni po­raz čo­vječ­no­sti, ko­ji ljud­ske sud­bi­ne či­ni ap­surd­nim bez ostat­ka. Pra­u­zrok sve­op­šteg etič­kog i me­ta­fi­zič­kog po­to­nu­ća osta­je ne­i­den­ti­fi­ko­van. Ap­surd­nost ta­kvog po­ret­ka je ne­u­pit­na ka­te­go­ri­ja, od ko­je se ne mo­že dis­tan­ci­ra­ti čak ni Alek­san­dar kao mo­ral­no osvi­je­šće­ni iz­u­ze­tak u svi­je­tu Ko­ma­ni­no­ve dra­me.
Na tra­gu Bu­la­to­vi­će­ve mi­sli pre­ma ko­joj je svi­jet vi­še­stru­ko go­ri u od­no­su na onaj ka­kav je on osta­vio, po­en­ta ko­ma­ni­no­vog Go­doa ma­ni­fe­sto­va­na je ri­je­či­ma nje­nog glav­nog ju­na­ka:
Go­do: Svet sa­mo si­lu raz­u­me!
Ko­ma­ni­nov Go­do je ne­mi­lo­sr­dan, „on go­vo­ri je­zi­kom ak­tu­a­li­te­ta, isto­ri­je, po­li­ti­ke“.143 Si­la kao ru­ko­vod­no na­če­lo, bez kom­po­nen­te pra­ved­no­sti, pred­sta­vlja ap­surd­ni me­ha­ni­zam ne­sta­ja­nja i pro­pa­sti. Sve je to uzrok ap­surd­no­sti ju­na­ka ko­ji, ne­ma­ju­ći slo­bo­du iz­bo­ra, pot­pa­da­ju pod dik­tat si­le. Na ovaj na­čin uki­da se i po­sled­nja mo­guć­nost odr­ži­ve eg­zi­sten­ci­je, i na sna­zi osta­je je­di­no ra­za­ra­ju­ći, de­hu­ma­ni­zo­va­ni ap­surd.
Po­raz­nost tra­ja­nja u ne­slo­bo­di po­tvr­đu­je i za­vr­šna sce­na, u ko­joj Go­do na­re­đu­je svo­jim lju­di­ma da po­bi­ju sve svad­ba­re, iz­u­zev Ju­li­je, ko­ju spa­sa­va Go­do­o­va in­stik­tiv­na na­klo­nost. Gnu­snost nje­go­vog zlo­či­na na­di­la­ze nje­go­ve ri­je­či, upu­će­ne Ju­li­ji:
Go­do: Na­vi­ći ćeš se ti... Na­vi­ći ćeš se ti na svog krv­ni­ka... I za­vo­le­ćeš ga... Za­vo­le­ćeš svog krv­ni­ka... Le­pa mo­ja Ju­li­ja.
Sa­ži­vlje­nost žr­tve s krv­ni­kom po­sled­nji je, i jed­no­vre­me­no i naj­vi­ši ste­pen ap­surd­no­sti ko­ji mo­že ka­rak­te­ri­sa­ti ljud­sko bi­će. Ka­ko pri­mje­ću­je Bran­ko Br­đa­nin, „krh­koj, stra­dal­noj Ju­li­ji ne­mi­je­nje­na je tek fi­gu­ra ni­je­me lut­ke – part­ne­re­ke u ple­su smr­ti.“ Ko­ma­ni­no­va te­ma ap­sur­da u dra­mi „Go­do je do­šao po svo­je”, u gra­da­cij­skom po­ret­ku s osta­lim tek­sto­vi­ma slič­nog te­mat­skog okvi­ra, ima naj­pe­si­mi­stič­ni­ji ka­rak­ter. Za­to se za nju mo­že re­ći da pred­sta­vlja an­ti­be­ke­ti­jan­ski tekst, jer sna­gom svo­je ne­ga­tiv­ne vi­zi­je uki­da i po­sled­nju mo­guć­nost za iz­ba­vlje­nje od ap­sur­da.
Od­nos iz­me­đu dram­skih tek­sto­va Ko­ma­ni­na i Bu­la­to­vi­ća mo­že bi­ti sa­gle­da­van u svje­tlu po­e­tič­kih srod­no­sti. Me­đu­tim, auten­tič­nost dram­skog po­stup­ka, ostva­re­na u dra­mi „Go­do je do­šao po svo­je”, otva­ra joj naj­ve­ću auto­no­mi­ju u na­zna­če­nom in­ter­tek­stu­la­nom lan­cu. Vi­še ne­go pret­hod­na dva dram­ska tek­sta, Ko­ma­ni­nov tekst pred­sta­vlja umjet­nič­ku vi­zi­ju po­sr­nu­le epo­he, či­je ap­surd­ne za­ko­ni­to­sti pre­va­zi­la­ze okvir jed­nog ne­ri­je­še­nog me­ta­fi­zič­kog pro­ble­ma. Ju­na­ci Ko­ma­ni­no­ve dra­me po­sje­du­ju pri­ro­du ko­jom je ilu­stro­van tra­gi­zam sa­vre­me­ne epo­he. Ko­ma­ni­no­va dra­ma, na taj na­čin, pred­sta­vlja ko­nač­ni i naj­pe­si­mi­stič­ni­ji ob­ra­čun s vje­rom u čo­vječ­nost i po­zi­tiv­no rje­še­nje eg­zi­sten­ci­jal­nih pro­tiv­reč­no­sti.
Bu­du­ći da je pre­u­zet iz la­tin­skog je­zi­ka, poj­mu ap­sur­da tre­ba­lo je us­po­sta­vi­ti ter­mi­no­lo­ški i zna­čenj­ski ko­re­lat, ko­jim bi se ot­klo­ni­le ne­do­u­mi­ce u po­gle­du sim­bo­lič­kog vi­do­kru­ga ko­ji je ovim poj­mom od­re­đen. Isto­vre­me­no, ap­surd­na osje­ćaj­nost svi­je­ta ini­ci­ra­la je bo­ga­tu idej­nu tra­di­ci­ju, ko­jom je du­bo­ko na­dah­nu­ta i pro­že­ta tra­di­ci­ja ap­surd­ne dra­me.
Pre­gled naj­u­pe­ča­tlji­vi­jih idej­nih stru­ja­nja ko­ja su do­mi­nant­no ob­li­ko­va­la na­sta­nak i eks­pan­zi­ju an­ti­dra­me, oli­če­ne u stva­ra­la­štvu Sa­mju­e­la Be­ke­ta, Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća i Žar­ka Ko­ma­ni­na, ostva­ren je kroz osvrt na naj­po­zna­ti­ja ese­ji­stič­ka i fi­lo­zof­ska ostva­re­nja Al­be­ra Ka­mi­ja i Žan Pol Sar­tra. Ka­mi i Sar­tr, po op­štem uvje­re­nju te­o­re­ti­ča­ra dra­me, ima­ju ključ­ni do­pri­nos u kon­ci­pi­ra­nju idej­nog sta­no­vi­šta na ko­jem je ostva­re­na dra­ma ap­sur­da.
Umjet­nič­ka ilu­stra­tiv­nost ap­surd­ne idej­ne ori­jen­ta­ci­je naj­pot­pu­ni­je je ostva­re­na u Sar­tro­vom ro­ma­nu „Muč­ni­na”, či­ji glav­ni ju­nak pa­ti usled obi­lje­že­no­sti me­ta­fi­zič­kom muč­ni­nom, ko­ja ima ap­surd­no ob­lič­je. Glav­ni ju­nak ne uspi­je­va da po­mi­ri su­prot­sta­vlje­no­sti ko­je na­sta­ju u re­la­ci­ja­ma iz­me­đu nje­go­vog li­ka i okru­že­nja. Iako pre­dan svom pro­fe­si­o­nal­nom za­dat­ku, Ro­kan­tan uvi­đa ne­svr­ho­vi­tost na­po­ra ko­ji­ma se iz­la­že, eks­po­ni­ra­ju­ći na taj na­čin eg­zi­sten­ci­ja­li­stič­ko uvje­re­nje o bez­raz­lo­žnoj ba­če­no­sti čo­vje­ka u svi­jet, o ne­mo­guć­no­sti ra­ci­o­nal­nog osmi­šlja­va­nja eg­zi­sten­ci­je, i o eg­zi­sten­ci­jal­noj ko­nač­no­sti.
Umjet­nič­ka tran­spo­zi­ci­ja ate­i­stič­kog eg­zi­sten­ci­ja­li­zma, ostva­re­na u Sar­tro­vom ro­ma­nu „Muč­ni­na”, na­i­šla je na neo­d­go­va­ra­ju­ću re­cep­ci­ju, ko­ja se ogle­da­la u mo­no­lit­nom po­i­ma­nju Sar­tro­vog dje­la kao iz­ra­zi­to pe­si­mi­stič­nog, čak i ni­hi­li­stič­kog. Kao re­ak­ci­ja na ta­kva shva­ta­nja po­ja­vi­la se Sar­tro­va ana­li­za eg­zi­sten­ci­ja­li­zma, u for­mi tek­sta Eg­zi­sten­ci­ja­li­zam kao hu­ma­ni­zam. U ovom tek­stu Sar­tr će pre­ci­zno opi­sa­ti mje­sta pre­po­zna­va­nja eg­zi­sten­ci­ja­li­stič­ke idej­ne plat­for­me, na ko­joj je na­sta­la tra­di­ci­ja an­ti­dram­ske knji­žev­no­sti. U pr­vom re­du, Sar­tr ne­gi­ra uvje­re­nje da eg­zi­sten­ci­ja­li­stič­ko gle­di­šte ne­gi­ra mo­guć­nost eg­zi­sten­ci­jal­ne pod­no­šlji­vo­sti i odr­ži­vo­sti. Me­đu­tim, Sar­tr na­po­mi­nje da je ključ­no eg­zi­sten­ci­jal­no po­la­zi­šte ve­za­no za od­nos esen­ci­je i eg­zi­sten­ci­je. Pri­tom, eg­zi­sten­ci­ja mo­ra pret­ho­di­ti esen­ci­ji. Dru­gim ri­je­či­ma, eg­zi­sten­ci­ja mo­ra bi­ti su­per­po­ni­ra­na ide­ji nje­ne osmi­šlje­no­sti i me­ta­fi­zič­kog oprav­da­nja. U tom du­hu, Sar­tr za­stu­pa jed­no hu­ma­ni­stič­ko na­če­lo, pru­ža­ju­ći mo­guć­nost čo­vje­ku da se, po­sred­stvom vla­sti­te od­go­vor­no­sti, iz­bo­ri za eg­zi­sten­ci­ju u ko­joj će bi­ti raz­gra­ni­če­ne vri­jed­no­sti, ali i du­žno­sti onih ko­ji ima­ju slo­bo­du iz­bo­ra. Sve to re­zul­ti­ra uvje­re­njem da je čo­vjek je­di­ni za­ko­no­da­vac eg­zi­sten­ci­je, te da ne po­sto­ji ni­ka­kva me­ta­fi­zič­ka in­stan­ca ko­ja bi mu bi­la nad­re­đe­na. Osta­vlje­nost čo­vje­ka od Bo­ga, i nje­go­va pre­pu­šte­nost ko­nač­no­sti eg­zi­sten­ci­je utvr­di­le su i in­ten­zi­vi­ra­le osje­ća­nje ap­sur­da, ta­ko da su na­sta­li i dru­gi ogle­di o ap­sur­du, slič­ni Sar­tro­vom.
(NA­STA­VI­ĆE SE)