Sva­ki grad ima svo­ju že­lje­znič­ku sta­ni­cu, sva­ka sta­ni­ca svo­je vo­zo­ve, sva­ki voz svo­je put­ni­ke, a sva­ki put­nik ne­ko­ga ko­me ide ili ko­ga osta­vlja, ka­zao je aka­dem­ski sli­kar Bo­ško Ra­i­če­vić otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu sli­ka Zo­ra­na Mi­ća­no­vi­ća. Pet­na­est Mi­ća­no­vi­će­vih sli­ka dio su nje­go­ve te­mat­ske po­stav­ke pod na­zi­vom „Vo­zo­vi sje­ća­nja” ko­ja je otvo­re­na u pro­sto­ri­ji nik­šić­ke Že­lje­znič­ke sta­ni­ce. Te­mu vo­zo­va, put­ni­ka i že­lje­znič­kih sta­ni­ca, is­ta­kao je Ra­i­če­vić, Mi­ća­no­vić tre­ti­ra i ob­li­ku­je na se­bi svoj­stven na­čin, ši­ro­kim, pa­stu­o­znim na­ma­zi­ma bo­je, sa ja­sno iz­ra­že­nim ge­stom i za­ma­hom.
- Oči­gle­dan je sklad u kom­po­zi­ci­ji li­kov­nih ele­me­na­ta, u har­mo­ni­ji li­kov­nih ele­me­na­ta, u har­mo­ni­ji bo­ja i nji­ho­vom me­đu­sob­nom od­no­su, bi­lo da je ri­ječ o či­stim, in­ten­ziv­nim bo­ja­ma ili va­ler­skim od­no­si­ma unu­tar njih sa­mih. U teh­ni­ci ulja na plat­nu autor nas upo­zna­je sa svo­jom no­vom te­mom ko­ju u ni­zu sli­ka li­kov­no raz­ra­đu­je i do­vo­di do ste­pe­na li­kov­ne sen­za­ci­je, ka­zao je Ra­i­če­vić.
Že­lje­znič­ke sta­ni­ce, is­ta­kao je on, pred­sta­vlja­ju čvo­ri­šte i ži­lu ku­ca­vi­cu sva­kog gra­da, one su i mje­sto po­vi­še­nih emo­ci­ja, mje­sto na ko­me se ne kri­je tu­ga ra­stan­ka ni ra­dost sa­stan­ka, mje­sto gdje se do­la­zi, če­ka i od­la­zi, ali i mje­sto gdje se opet vra­ća. Zbog sve­ga to­ga, ka­zao je Ra­i­če­vić, sti­če se uti­sak da Mi­ća­no­vi­će­vi vo­zo­vi pred­sta­vlja­ju nje­gov po­gled pre­ko ra­me­na una­zad, po­gled upe­ren u nje­go­vu pro­šlost i pro­šlost gra­da ka­kvog ga pam­ti.
- Tim po­gle­dom kao da že­li da ob­u­hva­ti sve ono li­je­po što je do­ži­vio i on i grad, da vra­ti vri­je­me, lju­de i do­ga­đa­je i da ih obo­ji bo­ja­ma no­stal­gič­nog sje­ća­nja. Ove sli­ke pred­sta­vlja­ju svo­je­vr­stan omaž ne­kim dru­gim i dru­ga­či­jim vre­me­ni­ma, omaž svi­ma oni­ma ko­ji pu­tu­ju i ko­ji pu­tu­ju­ći ne­ku­da od­la­ze i do­la­ze, re­kao je iz­me­đu osta­log Ra­i­če­vić.
Nik­šić­ka že­lje­znič­ka sta­ni­ca i vo­zo­vi, dav­no za­bo­ra­vlje­ni „ći­ro”, ka­zao je Mi­ća­no­vić, dio su nje­go­vih naj­ljep­ših sje­ća­nja.
- Ve­li­ki dio ži­vo­ta sam pro­veo uz vo­zo­ve, vo­lio sam ih. Uvi­jek ka­žem da grad ko­ji ne­ma ri­je­ku i že­lje­znič­ku sta­ni­cu za me­ne je mr­tav grad. Na že­lje­znič­koj sta­ni­ci je ži­vot, tu su do­pra­ća­ji is­pra­ća­ji, tu­ge, ra­do­sti, sve. Zbog to­ga sam se od­lu­čio da upra­vo vo­zo­vi, ali one ko­je ja pam­tim, sta­re, bu­du te­ma iz­lo­žbe, re­kao je on.
Do­bro­do­šli­cu po­sje­ti­o­ci­ma iz­lo­žbe po­že­lio je Vla­di­mir Vu­ki­će­vić, šef nik­šić­ke Že­lje­znič­ke sta­ni­ce ko­ji se za­hva­lio Mi­ća­no­vi­ću što je upra­vo vo­zo­ve, že­lje­zni­ce i put­ni­ke iza­brao kao te­mu svo­je iz­lo­žbe.
- Že­lje­znič­ka sta­ni­ca Nik­šić, ko­ja je iz­gra­đe­na 1938. go­di­ne i ta­da zva­nič­no pu­šte­na u rad, jed­no je od kult­nih mje­sta Nik­ši­ća i sta­rih Nik­ši­ća­na. Bi­la je ne­za­o­bi­la­zno mje­sto put­ni­ka na­mjer­ni­ka, pro­fe­so­ra, umjet­ni­ka, knji­žev­ni­ka, bo­e­ma i mno­gih dru­gih. Sto­ga je Zo­ran za pro­mo­ci­ju svo­je iz­lo­žbe iza­brao ide­al­no mje­sto, mje­sto ko­je ima sim­bo­li­ku i svo­ju du­šu, is­ta­kao je Vu­ki­će­vić.
Iz­lo­žba „Vo­zo­vi sje­ća­nja”, Mi­ća­no­vi­će­va je dva­na­e­sta sa­mo­stal­na, a tre­ća te­mat­ska iz­lo­žba. Uče­snik je broj­nih ko­lek­tiv­nih pred­sta­vlja­nja kao i li­kov­nih ko­lo­ni­ja u ze­mlji i okru­že­nju.
U pro­gra­mu je uče­stvo­va­la i nje­go­va kćer­ka Mi­li­ca, ko­ja je re­ci­to­va­la pje­smu nik­šić­kog bo­e­ma Vi­ta Ni­ko­li­ća „Pi­smo mo­joj uči­te­lji­ci”, kao i mu­zi­čar Mo­mir Jev­to­vić Šme­ki.
B.B.