Pi­še: Mir­ja­na Jan­čov­ska


Ko­li­ko da­nas ko­šta je­dan ži­vot? Te­o­ret­ski gle­da­no, mno­go, ali, da li je ta­ko i u prak­si? Dok se na sve stra­ne ob­ja­vlju­je ka­ko je mo­der­na me­di­ci­na uz­na­pre­do­va­la, dok se spo­mi­nju no­ve me­to­de, ge­net­ske te­ra­pi­je i no­vi pri­stu­pi li­je­če­nju, či­ni mi se da bi bi­lo do­bro da se po­ra­di­lo i na kul­tu­ri i od­no­su bol­nič­kog oso­blja pre­ma pa­ci­jen­ti­ma. Iz­gle­da da se sve okre­nu­lo na­o­pač­ke, a si­stem vri­jed­no­sti je po­sta­vljen ne­nor­mal­no. Ovih da­na sam se lič­no uvje­ri­la da, uko­li­ko mo­ra­te da se pod­vrg­ne­te ne­kom hi­rur­škom za­hva­tu za šta vam je po­treb­na pri­pre­ma za ope­ra­ci­ju u smi­slu va­đe­nja na­la­za, sni­ma­nja, ana­li­za i slič­nog, po­treb­no je da uz­me­te go­di­šnji od­mor ka­ko bi se sve to pri­ku­pi­lo, a na­kon to­ga vam je si­gur­no po­tre­ban i psi­hi­ja­tar, jer dok do­đe­te do lje­ka­ra do lu­di­la vas do­ve­du ‘’se­stre i bra­ća’’ u bi­je­lom. Do za­ka­zi­va­nja ter­mi­na za ope­ra­ci­ju naj­vje­ro­vat­ni­je će­te po­lu­dje­ti, a vr­lo mo­gu­će, uko­li­ko ste sta­ri­ji i uko­li­ko je ozbilj­ni­ji pro­blem u pi­ta­nju, da će­te i umri­je­ti...Sta­ra na­rod­na iz­re­ka ka­ze da li­je­pa ri­ječ i gvo­zde­na vra­ta otva­ra... E, pa ako ho­će­te da do­đe­te na red u bol­ni­ci i da za­vr­ši­te ono zbog če­ga ste do­šli, on­da za­bo­ra­vi­te na li­je­pe ri­je­či! Uko­li­ko ste uspje­li da pre­gled za­ka­že­te pre­ko te­le­fo­na, jer naj­če­šće da­ju broj ko­ji ni­je u funk­ci­ji i ako ste do­šli u za­ka­za­ni ter­min, ne­moj­te da ku­ca­te na vra­ta! Upa­daj­te i za­u­zmi­te stav ko­jim će­te da upla­ši­te su­prot­nu stra­nu, ina­če ste na­dr­lja­li!
Po­želj­no je da već s vra­ta pod­sje­ti­te me­di­cin­sku se­stru na etič­ki ko­deks ko­ji pri­je sve­ga in­si­sti­ra na uva­ža­va­nju po­tre­ba pa­ci­jen­ta, nje­go­vog in­te­gri­te­ta i iz­nad sve­ga do­sto­jan­stva... Me­di­cin­ske se­stre su uglav­nom ne­lju­ba­zne i dr­ske. Pri­mjet­no je da se pra­ve raz­li­ke u od­no­su na pol, sta­rost, spo­sob­nost, eko­nom­ski sta­tus, po­li­tič­ko uvje­re­nje itd. Ja njoj ‘’VI’’ ona me­ni ‘’TI’’... Op­te­re­tih se od raz­mi­šlja­nja oda­kle se po­zna­je­mo. Nji­ho­va ne­za­in­te­re­so­va­nost i inert­nost se mo­žda mo­že oprav­da­ti lo­šim stan­dar­dom, ma­lim pla­ta­ma, op­te­re­će­njem ti­me ka­ko vra­ti­ti ra­tu za kre­dit, spre­mi­ti di­je­te u ško­lu, ka­ko pre­ži­vje­ti još se­dam da­na do pla­te i slič­no... Ali i onaj ubo­gi bo­le­sni čo­vjek ima iste pro­ble­me i da ima nov­ca za pri­vat­nu kli­ni­ku ne bi ni do­šao na mi­lost i ne­mi­lost oso­blju u bi­je­lom po dr­žav­nim zdrav­stve­nim usta­no­va­ma. Ka­žu da čo­vjek ne smi­je da po­gri­je­si pri­li­kom iz­bo­ra za­ni­ma­nja, ali, uko­li­ko je to već uči­nio, on­da la­ko mo­že i da pro­mi­je­ni po­sao. Ko­me se ne ra­di u zdrav­stvu, ne­ka se obra­ti Zo­ri­ci da ga po­ša­lje kod Vu­ki­ce ko­ja će ga upu­ti­ti na plan­ta­že. Mi­sle oni na nas, či­tav dan na ‘’svje­žem’’ va­zdu­hu, okru­žen sta­bli­ma bre­sa­ka i vi­no­vom lo­zom, a tu je još i obrok sa­mo za euro, pa, ko vo­li ne­ka iz­vo­li!
Bi­blij­ska po­ru­ka je ja­sna, iako za­sad iz­gle­da da baš ne­ma pu­no na­de u ne­ke pro­mje­ne na­bo­lje, jed­nog da­na stva­ri će se pro­mi­je­ni­ti: “po­sled­nji će bi­ti pr­vi, i pr­vi će bi­ti po­sled­nji” (Ma­tej 19:30). Da­kle, ri­ba smr­di od gla­ve! A to zna­či da pr­vo tre­ba po­spre­mi­ti Mi­ni­star­stvo zdra­vlja, pa kre­nu­ti ka re­pu. Za to tre­ba spro­ve­sti ve­li­ke pro­mje­ne, pr­ven­stve­no u smi­slu fer i po­šte­nih iz­bo­ra, a dok do to­ga do­đe mo­ra­mo se uzda­ti u ve­li­kog ne­be­skog ra­ču­no­vo­đu i po­mo­li­ti se da što pri­je sjed­ne za sto i sve­de ra­ču­ne na Ze­mlji. Nje­ga ne­će bi­ti mo­gu­će pot­ku­pi­ti, jer, sje­ti­mo se, prav­da je ve­za­nih oči­ju, i ne gle­da ko je ko!
Na­kon sve­ga, ži­vot ima i ve­dri­ju stra­nu, upra­vo me ob­ra­do­va­la udar­na vi­jest na Dnev­ni­ku da go­ri­vo u na­red­nih 15 da­na ne­će po­sku­pi­ti...