Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Pro­či­tah ne­dav­no da su stra­ho­vi na­ši ču­va­ri. Ni­jed­nog tre­nut­ka ni­sam ima­la di­le­mu da ni­su. Jer ono što nas pa­ra­li­še ne mo­že ni da nas ču­va, ni bra­ni, ni da mo­ti­vi­še. Na­rav­no da svi mi po­ne­kad bi­va­mo upla­še­ni i da osje­ća­mo strah. To je­ste pri­rod­na re­ak­ci­ja. Ali on­dje gdje se gu­bi gra­ni­ca iz­me­đu in­stink­tiv­nog stra­ha i pre­la­ska u op­se­siv­ni na­sta­ju ve­li­ke mu­ke i pro­ble­mi. Umje­sto ove de­fi­ni­ci­je da su stra­ho­vi na­ši ču­va­ri, ra­di­je bih pro­či­ta­la da je to na­ša oba­zri­vost i ne­ka vr­sta ra­zum­ne bri­ge. Na taj na­čin ču­va­mo i se­be i dru­ge od mo­gu­ćih ne­pri­jat­nih i opa­snih si­tu­a­ci­ja. Strah je ne­što dru­go. Nje­go­vo uvla­če­nje u ko­sti i du­bo­ko ko­pa­nje bra­zda u na­šem ti­je­lu i svi­je­sti vr­lo je opa­sna i muč­na ra­bo­ta. Od nas za­vi­si ko­li­ko će­mo mu do­zvo­li­ti da pro­đe, uđe i osta­ne u na­ma. Sa­mo od nas. Oni ko­ji ga bu­du sma­tra­li zdra­vim i do­bro­na­mjer­nim go­stom si­gur­no ga ne­će la­ko is­pra­ti­ti ku­ći. Ta­kvom ‘’go­stu’’ tri da­na ne­će bi­ti do­sta. Taj osta­je, a za njim će do­ći još mno­go nje­go­vih ‘’pri­ja­te­lja’’. Oni dru­gi, ko­ji pre­po­zna­ju nji­ho­vu na­mje­ru, naj­bo­lje je da mu po­gle­da­ju u oči i bez trun­ke mi­lo­sti za­lu­pe vra­ta. Stra­hu se mo­ra po­gle­da­ti u oči, jer sa­mo ta­ko on će skre­nu­ti po­gled.
Strah, od­no­sno pat­nja je ja­sni po­ka­za­telj ko­li­ko smo uda­lje­ni od ono­ga što je­ste, od sa­da­šnjeg tre­nut­ka, ono­ga što je sa­da i ov­dje, od istin­skog ja. Uko­li­ko ne ži­vi­mo u sa­da­šnjem tre­nut­ku, ži­vi­mo u ilu­zi­ji mi­sli i uvje­re­nja šta je bi­lo, od­no­sno šta bi mo­glo bi­ti. Ži­vi­mo u ilu­zi­ji zva­noj strah. Div­na la­tin­ska po­slo­vi­ca ‘’Ko si­je strah, vi­še se sam pla­ši, a to je sud­bi­na ti­ra­ni­je’’ go­vo­ri i o oni­ma ko­ji iz svo­je go­le­me ne­mo­ći i sop­stve­nog stra­ha od ži­vo­ta iza­zi­va­ju ve­li­ke ne­sre­će oko se­be.
U stra­hu su ve­li­ke oči, ali mu je ko­ri­jen mno­go ve­ći i du­blji. Sve što ra­di­mo iz stra­ha, na kra­ju će stvo­ri­ti sa­mo nje­go­ve no­ve kli­ce, a to je na­čin ka­ko se on ‘’odr­ža­va u ži­vo­tu’’. Uko­li­ko dje­lu­je­mo iz stra­ha, bi­lo u ob­li­ku mr­žnje, sti­da, ili pak stra­ha od ismi­je­va­nja, raz­li­či­to­sti, ono što će­mo do­bi­ti na­zad je­ste opet strah. Moć nad dru­gi­ma, pred­sta­vlja sla­bost, pred­sta­vlja strah pri­kri­ven kao sna­gu. Istin­ska moć na­la­zi se u na­ma i do­stup­na nam je ovog tre­nut­ka, što zna­či-što smo vi­še u sta­nju da po­štu­je­mo i pri­hva­ti­mo sa­da­šnji tre­nu­tak, to smo vi­še oslo­bo­đe­ni od bo­la, pat­nje i svih vr­sta stra­ho­va. Me­đu­tim, uko­li­ko smo op­sjed­nu­ti stra­hom istin­ski iz­bor za nas ne po­sto­ji, već po­sta­je­mo ma­ri­o­ne­ta u nje­go­vim ru­ka­ma. Ako pri­li­kom iz­bo­ra ima­mo strah od osu­đi­va­nja, od­no­sno od ono­ga šta će dru­gi re­ći o na­ma u tom slu­ča­ju iz­bor za nas i ne po­sto­ji. Na su­prot­noj stra­ni od stra­ha je lju­bav. Ide­a­lan na­čin za po­bje­du nad stra­hom. Lju­bav ne­ma ni­ka­kvih oba­ve­za. Strah je pun oba­ve­za. Lju­bav ne oče­ku­je ni­šta, strah je pun oče­ki­va­nja. Strah ra­nja­va, lju­bav li­je­či. Lju­bav se te­me­lji na po­što­va­nju, strah ni­ko­ga ne po­štu­je, pa ni sa­mo­ga se­be. Lju­bav je uvi­jek bla­ga, strah je uvi­jek grub. Lju­bav je ve­li­ko­du­šna, strah je se­bi­čan. U stra­hu se bri­ne­te sa­mo za se­be. Strah je pre­pun uslo­va, na sta­zi lju­ba­vi ne­ma ni­ka­kvih ‘’ako’’. Strah nas za­u­sta­vlja u svim na­šim ak­ci­ja­ma. Mo­ra­mo se su­o­či­ti sa njim, do­pu­sti­ti se­bi da pro­đe­mo kroz nje­ga, na­sta­vlja­ju­ći da ra­di­mo ono u če­mu nas on spre­ča­va. Kva­li­tet na­šeg ži­vo­ta ja­ko je du­bo­ko po­ve­zan sa emo­ci­ja­ma ko­je ima­mo u se­bi. Iz­bor je na na­ma ko­ju emo­ci­ju će­mo oda­bra­ti kao pri­o­ri­tet­nu. Sve na šta smo fo­ku­si­ra­ni to ra­ste. Ako nam je fo­kus svo vri­je­me na stra­ho­vi­ma, ta­da će oni po­sto­ja­ti sve ve­ći i ja­či. U pro­tiv­nom, ako usmje­ri­mo svo­ju pa­žnju na stva­ri ko­je u ži­vo­tu že­li­mo da po­stig­ne­mo, strah će za nas pred­sta­vlja­ti sa­mo jed­nu ma­lu ste­pe­ni­cu ko­ju tre­ba da pre­đe­mo. Upra­vlja­nje svo­jim mi­sli­ma igra ve­li­ku ulo­gu u bor­bi sa stra­hom, ali zah­ti­je­va i do­sta vje­žbe. Što se vi­še bu­de­mo tru­di­li da pro­bu­di­mo na­šu kom­for­nu zo­nu, do­pu­šta­ju­ći da pro­đe­mo kroz stra­ho­ve, to će­mo ima­ti vi­še vje­re u ži­vot i u ono što nam on do­no­si.
Za­to, sje­ti­te se one div­ne mi­sli Iva An­dri­ća ko­ja opo­mi­nje i osvje­šću­je: ‘’To­li­ko je bi­lo stva­ri ko­jih sam se bo­jao. A ni­je tre­ba­lo. Tre­ba­lo je ži­vje­ti’’! Ja sam ga odav­no po­slu­ša­la. I ja i moj bič. Jer, strah je kič.
(Autor je pje­snik)