Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov


Za­ni­mlji­vo je da je Kejnz da­nas po­pu­la­ran me­đu so­ci­ja­li­sti­ma i čak ko­mu­ni­sti­ma, dok je on sam bio kri­ti­čan i pre­ma jed­ni­ma i pre­ma dru­gi­ma, ma­da iz raz­li­či­tih raz­lo­ga. Ni­je, vi­še, po­pu­la­ran ni me­đu li­be­ra­li­ma, ko­ji­ma je sam pri­pa­dao, a po­seb­no je ne­po­pu­la­ran me­đu li­ber­ta­ri­jan­ci­ma i kon­zer­va­tiv­ci­ma. Kod pr­vih je po­pu­la­ran kao na­vod­ni kri­ti­čar neo­li­be­ra­li­zma (u po­vo­ju ili čak i pri­je to­ga), sa či­me se sla­žu i oni dru­gi.
Za­ni­mlji­vo je da i po­pu­lar­nost i kri­ti­ka uglav­nom ne­ma­ju mno­go ve­ze sa nje­go­vim eko­nom­skim uče­njem. Ov­dje mo­žda ima smi­sla uka­za­ti na ne­ko­li­ko ka­rak­te­ri­sti­ka nje­go­ve eko­nom­ske mi­sli i nje­go­vih po­li­tič­kih opre­dje­lje­nja. Da bi se po­tom vi­dje­lo da je ri­ječ o upo­tre­bi nje­go­vog na­uč­nog auto­ri­te­ta u ob­no­vlje­nim ide­o­lo­škim spo­ro­vi­ma u Evro­pi pri­je sve­ga.
Kej­nzo­va te­o­ri­ja iz pe­ri­o­da po­sle iz­bi­ja­nja ve­li­ke kri­ze, da­kle ona po ko­joj je ču­ven i na ko­ju se mi­sli ka­da se go­vo­ri o kej­nzi­ja­ni­zmu, po­la­zi od pret­po­stav­ke da je slo­bod­no tr­ži­šte efi­ka­sno, ali da ne mo­ra uvi­jek da obez­bje­đu­je pu­nu za­po­sle­nost. Ka­da je to slu­čaj, jav­na po­tro­šnja bi tre­ba­lo da obez­bi­je­di za­po­sle­nje oni­ma ko­ji su pri­nud­no ne­za­po­sle­ni, da­kle oni­ma ko­ji tra­že po­sao, ali im ga po­slo­dav­ci ne nu­de. Ova ne­do­bro­volj­na ne­za­po­sle­nost ne po­sto­ji za­to što su pla­te vi­so­ke, pa se ne is­pla­ti do­dat­no za­po­šlja­va­nje, i za­pra­vo even­tu­al­nim sma­nje­njem na­kna­da bi mo­glo da do­đe do pa­da za­po­sle­no­sti, jer se sma­nju­je ku­pov­na moć. Ovo u za­tvo­re­noj pri­vre­di, dok bi u onoj ko­ja iz­vo­zi stvar bi­la do­ne­kle dru­ga­či­ja, bar ako je spo­sob­na da vo­di od­go­va­ra­ju­ću mo­ne­tar­nu po­li­ti­ku (da­kle ne odr­ža­va vi­so­ke re­al­ne ka­mat­ne sto­pe).
Zbog tog shva­ta­nja slo­bod­nog tr­ži­šta, Kej­nza je te­ško pre­o­bra­ti­ti u an­ti­ka­pi­ta­li­stu, so­ci­ja­li­stič­kog po­seb­no. Ovo za­to što je sma­trao da oni gri­e­še vi­djev­ši u dr­ža­vi sa­mo još efi­ka­sni­jeg ka­pi­ta­li­stu, a on ni­je sma­trao da taj si­stem ima pro­ble­ma sa efi­ka­sno­šću. Ta­ko­đe, to­ta­li­ta­r­ni si­ste­mi mu ni­su bi­li bli­ski ne za­to što, re­ci­mo, gra­de pi­ra­mi­de ili dru­ge ne­po­treb­ne stva­ri, šta god da je to, već za­to što gu­še slo­bo­du. Pa ne mo­gu iz­bje­ći po­li­tič­ke pro­ble­me, kao u ko­mu­ni­stič­koj Ru­si­ji, ne­za­vi­sno od eko­nom­skih.
Ma­nje je po­zna­to da Kejnz ni­je za­go­va­rao pro­tek­ci­o­ni­zam u spolj­noj tr­go­vi­ni. U to­me je od po­seb­nog zna­ča­ja nje­go­va ras­pra­va o eko­nom­skim po­sle­di­ca­ma mi­ra, ko­ja na­rav­no pri­pa­da nje­go­vim ra­nim ra­do­vi­ma, da se ta­ko iz­ra­zim. U njoj on kri­ti­ku­je na­ci­o­na­li­zam ze­ma­lja po­bjed­ni­ca, ko­je kri­vi za gram­zi­vost i za pot­pu­no ne­ra­zu­mi­je­va­nje ka­ko pra­vič­no­sti ta­ko i uslo­va pod ko­ji­ma je mo­gu­će obez­bi­je­di­ti sta­bil­nost u po­sle­rat­noj Evro­pi. Pro­blem ko­jim se po­seb­no ba­vio je­ste ka­ko da se obez­bi­je­di da po­ra­že­na Nje­mač­ka pla­ti re­pa­ra­ci­je ko­je joj na­me­će gram­zi­vost ze­ma­lja po­bjed­ni­ca, a da se isto­vre­me­no su­o­či sa no­vom po­li­tič­kom ge­o­gra­fi­jom gdje mno­go ve­ći broj ma­lih dr­ža­va te­ži da za­šti­ti svo­je pri­vre­de sva­ko­ja­kim pro­tek­ci­o­ni­stič­kim mje­ra­ma. Jer da bi pla­ti­la re­pa­ra­ci­je, Nje­mač­ka mo­ra da za­ra­di u iz­vo­zu, a ako joj ras­tu­ći pro­tek­ci­o­ni­zam to ne omo­gu­ću­je, on­da na­rav­no ni­ka­ko ne­će mo­ći da pla­ti zah­ti­je­va­ne re­pa­ra­ci­je.
Sto­ga je Kejnz pred­la­gao stva­ra­nje uni­je slo­bod­ne tr­go­vi­ne u ko­joj je vi­dio sve ze­mlje sred­nje, is­toč­ne i ju­žne Evro­pe, iz­u­zev Ru­si­je ko­ja je upra­vo pro­la­zi­la kroz naj­go­ri pe­ri­od rat­nog ko­mu­ni­zma, a i bri­tan­ske ko­lo­ni­je. Ovo upr­kos či­nje­ni­ci da je Nje­mač­ka bi­la kon­ku­rent upra­vo Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. Ka­sni­je će se on za­la­ga­ti za pa­pir­ni no­vac i flek­si­bil­ne kur­se­ve, ali ne i za tr­go­vač­ki pro­tek­ci­o­ni­zam. I za­pra­vo u tom si­ste­mu slo­bod­ne tr­go­vi­ne on vi­di pro­tiv­te­žu na­ci­o­na­li­zmu i jed­no od sred­sta­va da se ogra­ni­če uti­ca­ji ra­di­kal­nih na­ci­o­na­li­stič­kih i re­vo­lu­ci­o­nar­nih ide­o­lo­gi­ja ka­ko bi se iz­bje­gle pri­vred­ne kri­ze i rat­ni su­ko­bi ko­je one do­no­se. Knji­ga je na­pi­sa­na 1919.
I za­i­sta, Evrop­ska uni­ja je uglav­nom uspje­la da sta­bi­li­zu­je ide­o­lo­ški pro­stor ogra­ni­ča­va­ju­ći ka­ko na­ci­o­na­li­stič­ke ta­ko i re­vo­lu­ci­o­na­re ide­o­lo­gi­je upra­vo ti­me što je us­po­sta­vi­la si­stem slo­bod­ne tr­go­vi­ne. Kejnz se, ta­ko­đe, pro­ti­vio po­se­za­nju za re­pa­ra­ci­ja­ma, jer je sma­trao da po­sto­ja­nje ze­ma­lja du­žni­ka i ze­ma­lja po­vje­ri­o­ca ne mo­že a da ne uči­ni po­pu­lar­nim upra­vo te na­ci­o­na­li­stič­ke i re­vo­lu­ci­o­nar­ne ide­o­lo­gi­je. Bo­lje je, ako ni­ka­ko druk­či­je, on­da opro­sti­ti du­go­ve pre­za­du­že­nim ze­mlja­ma. Ni­je do­bro in­di­vi­du­al­nu sre­ću pod­re­di­ti na­ci­o­na­li­stič­koj gram­zi­vo­sti, ka­ko je on go­vo­rio.
Ta ne­spo­sob­nost da se ri­je­ši pro­blem me­đu­sob­nih du­go­va­nja pri­je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja u Ju­go­sla­vi­ji, a sa­da u Evrop­skoj uni­ji, je­ste iz­vor po­vrat­ka ra­di­kal­nih ide­o­lo­gi­ja i ne­pri­ja­telj­skih spo­ro­va. Ka­ko će ta sve in­ten­ziv­ni­ja ide­o­lo­ška kon­ku­ren­ci­ja iz­gle­da­ti u bu­duć­no­sti i ko­ji su mo­gu­ći is­ho­di ni­je la­ko re­ći. Na­ci­o­na­li­sti ima­ju ve­će iz­gle­de, ako je ci­je­ni­ti po ju­go­slo­ven­skom is­ku­stvu, ma­da oni još uvi­jek ni­su na­ro­či­to ve­li­ki.
I na­ci­o­na­li­sti i re­vo­lu­ci­o­na­ri se po­zi­va­ju na Kej­nza, kao na ve­li­kog pro­tiv­ni­ka neo­li­be­ra­li­zma. Taj neo­li­be­ra­li­zam,na­vod­no in­spi­ri­še fi­skal­nu i mo­ne­tar­nu po­li­ti­ku, a po­seb­no struk­tur­ne re­for­me ko­je se osla­nja­ju na po­ve­ća­nu ulo­gu tr­ži­šta. Za­pra­vo, kej­nzi­ja­ni­zam je u osno­vi svih mo­de­la na osno­vu ko­jih se for­mu­li­šu po­li­tič­ke pre­po­ru­ke i u cen­tral­nim ban­ka­ma i u vla­da­ma, pa i u me­đu­na­rod­nim usta­no­va­ma. Ni­su sve pre­po­ru­ke po­li­tič­ki pri­hva­tlji­ve, kao što ni­su bi­le ni u Kej­nzo­va vre­me­na. Iz uglav­nom isti ide­o­lo­ških raz­lo­ga ko­ji na­ci­o­nal­nu gram­zi­vost uz­di­žu iz­nad in­di­vi­du­al­ne sre­će.
Pe­šča­nik.net