Pi­še: Du­ško Stje­po­vić


„Čo­vjek tre­ba da te­ži vla­sti­toj sre­ći, ali je još ve­ći za­da­tak da po­ku­ša da i za­jed­ni­cu uči­ni sreć­nom. Svr­ha dr­ža­ve je ta sre­ća nje­nih gra­đa­na”, ri­je­či su ču­ve­nog Ari­sto­te­la - čo­vje­ka ko­ji ova­kvim shva­ta­njem svr­he dr­ža­ve, is­tak­nu­tim još pri­je sko­ro 2.400 go­di­na, valj­da ni­je imao na­mje­ru da uda­ri na te­me­lje “na­še mla­de de­mo­kra­ti­je”!? Ma­da, ima­ju­ći u vi­du gro­tesk­ne ele­men­te „na­ših” po­li­tič­kih fi­lo­zo­fa da, u ne­do­stat­ku od­go­vo­ra na kon­kret­na pi­ta­nja u ve­zi sa te­škom so­ci­o­e­ko­nom­skom dra­mom ko­ju ogrom­na ve­ći­na gra­đa­na pre­ži­vlja­va, pro­gla­se za dr­žav­ne ne­pri­ja­te­lje sve ko­ji se bo­re da dr­ža­va i po­je­din­ci ko­ji je vo­de za­i­sta ima­ju svr­hu da gra­đa­ne uči­ne sreć­ni­ma, ne bih bio iz­ne­na­đen da i Ari­sto­te­la uvr­ste u tu gru­pu. Mo­žda su i sa­mi se­be ubi­je­di­li da umr­li ko­je upi­su­ju u bi­rač­ki spi­sak za­i­sta iz­la­ze na gla­sa­nje, pa i nje­ga upi­šu i pri­pre­me mu klop­ku u vi­du ne­ko­li­ko po­zna­tih pi­ta­nja: „Što te­be in­te­re­su­je ko­li­ka je sto­pa za­po­sle­no­sti, ima li par­tij­skog za­po­šlja­va­nja, ko­li­ki je ste­pen vla­da­vi­ne pra­va i po­što­va­nja ljud­skih pra­va, ne­go da mi vi­di­mo - je­si li za bje­la­še ili ze­le­na­še, čet­ni­ke ili par­ti­za­ne, za NA­TO ili pro­tiv nje­ga? Ko­jom ver­zi­jom grč­kog al­fa­be­ta za­pi­su­ješ te tvo­je mu­dre mi­sli – sa 24 ili 26 slo­va? I ka­ko je uop­šte smje­lo da ti pad­ne na pa­met da te­o­re­ti­šeš o po­li­ti­ci u nje­nom či­stom ob­li­ku?”
Da li se sa­dr­žaj poj­ma po­li­ti­ke ko­ju vo­de „iza­bra­ni pred­stav­ni­ci gra­đa­na“ uop­šte po­kla­pa sa sa­dr­ža­jem poj­ma po­li­ti­ke ko­ju je po­me­nu­ti grč­ki fi­lo­zof de­fi­ni­sao (da po­jed­no­sta­vim) kao na­u­ku o ži­vo­tu? Do­kad mi­sle gra­đa­ni da do­pu­šta­ju vri­je­đa­nje in­te­li­gen­ci­je i do­sto­jan­stva ko­je im pri­re­đu­ju „na­ši“ po­li­ti­ča­ri, na­ro­či­to iz vla­da­ju­ćih par­ti­ja, sva­ki put kad iz lič­nih, ma­njih ili ve­ćih, in­te­re­sa (ne­ri­jet­ko do­stoj­nih sva­kog pre­zi­ra) zlo­u­po­tri­je­be svo­je po­zi­ci­je, pa to pred­sta­ve kao vo­đe­nje dr­žav­ne po­li­ti­ke? Ni­ka­da ni­sam pri­hva­tao shva­ta­nje, iako ga ra­zu­mi­jem zbog pret­hod­nog, ka­ko je po­li­ti­ka „pr­lja­va stvar“. Ne. „Pr­lja­vi“ su lju­di ko­ji­ma je po­vje­re­no da se ba­ve tom stva­ri, a to či­me se oni ba­ve sko­ro da i ni­je po­li­ti­ka, već iz­vr­ta­nje ru­glu sve­ga što pred­sta­vlja ova ple­me­ni­ta na­u­ka, či­ji osnov­ni cilj bi tre­ba­lo da bu­de op­šti in­te­res.
Čo­vjek je i po­li­tič­ko bi­će, re­če to­li­ko pu­ta po­mi­nja­ni fi­lo­zof, pa je, po mom shva­ta­nju, ne­pri­rod­no da se ne­ko ne uklju­či u kre­i­ra­nje sop­stve­nog ži­vo­ta i bo­ljeg ži­vo­ta svo­je za­jed­ni­ce. I za­i­sta, ne­ka se ovo shva­ti kao po­li­tič­ki mar­ke­ting – pri­klju­če­nje De­mo­kra­ta­ma već sa­da sma­tram za jed­nu od svo­jih naj­bo­ljih od­lu­ka. Na­ro­či­to mi je pu­no sr­ce kad vi­dim da se mla­dost, tre­ba li re­ći – ko­nač­no, di­gla na no­ge, pot­po­mog­nu­ta ne­u­ka­lja­nim is­ku­stvom. Me­đu­tim, uto­li­ko mi je ne­pri­jat­ni­je kad vi­dim da su tu mla­dost „na nož“ do­če­ka­li ne­ki, sa ko­ji­ma bi, valj­da, tre­ba­lo za­jed­no da gra­di­mo bo­lje sju­tra za gra­đa­ne. Da, mi­slim na ne­ke iz te opo­zi­ci­je, ko­ji nam sva­kog da­na svo­jim per­fid­nim na­pa­di­ma že­le „do­bro­do­šli­cu“ za ula­zak u po­li­ti­ku. Ovi ata­ci, li­še­ni isti­ne i či­nje­ni­ca, vr­ve od dis­kva­li­fi­ka­ci­ja na ra­čun na­še mla­do­sti i to­bo­žnjeg ne­is­ku­stva.
Sto­ga, ni­je me­ni ne­shva­tlji­va nji­ho­va po­tre­ba da umje­sto na vlast, ni­šan­ske spra­ve okre­nu ka naj­mla­đoj par­ti­ji, ali sa jav­ne sce­ne sač­mom pu­ca­ti po na­šoj de­kla­ra­ci­ji o sta­vlja­nju ve­ta na po­dje­le i na­zi­va­ti se pro­gre­siv­nom sna­gom, sna­gom za pro­mje­ne u dru­štvu ili ka­ko već do iro­ni­je je kon­tra­dik­tor­no. I opet, kao po obi­ča­ju, oni ko­ji se hva­le svo­jim ula­skom u po­li­ti­ku još u stu­dent­skim da­ni­ma, pri če­mu gor­do is­ti­ču da im taj po­če­tak slu­ži na čast, je­di­nu ma­nu nam na­la­ze u na­šoj mla­do­sti.
Mla­di lju­di mo­ra­ju shva­ti­ti da naj­vi­še i naj­bo­lje sa­mi se­bi mo­gu po­mo­ći uko­li­ko ne pri­hva­te da se bez po­dig­nu­tog gla­sa po­mi­re sa si­tu­a­ci­jom u ko­joj ih oni ko­je su bi­ra­li da im otvo­re rad­na mje­sta i omo­gu­će za­po­sle­nje u stru­ci, ša­lju da, na­kon go­di­na stu­di­ra­nja i sva­kog dru­gog ula­ga­nja u svo­je zna­nje i iz­grad­nju svo­je lič­no­sti, be­ru vo­će. Ako, pak, od­bi­ju da su­dje­lu­ju u ta­ko ne­če­mu pod oči­gled­no pre­var­nim uslo­vi­ma, upra­vo ti ko­ji su ih do­ve­li do ta­kvog bez­na­de­žnog po­lo­ža­ja, mon­stru­o­znom za­mje­nom te­za, na­zi­va­ju ih ne­rad­ni­ci­ma, dok su ti „odr­ti rad­ni­ci“, za se­be i svo­ju no­vu ka­stu, či­ji čla­no­vi če­sto ne­ma­ju ni za­vr­še­nu sred­nju ško­lu, pri­gra­bi­li sve dru­štve­no bo­gat­stvo i po­sta­vi­li se­be, čla­no­ve svo­jih po­ro­di­ca i bli­žnje pri­ja­te­lje na naj­pla­će­ni­ja rad­na mje­sta.
Ono što me ra­du­je je­ste la­ko pro­vjer­lji­va či­nje­ni­ca da sve ve­ći broj lju­di po­sta­je svje­stan kri­vi­ce vla­sti za nji­hov, či­ni se, bez­iz­la­zan so­cio-eko­nom­ski po­lo­žaj, a na­ro­či­to sam po­no­san što ve­li­ka ve­ći­na njih ko­ji shva­ta­ju da oni ko­ji su ih ta­mo gur­nu­li ne­ma­ju ni že­lju, ni mo­tiv, ni spo­sob­nost da ih iz­vu­ku oda­tle, na dnev­noj ba­zi, u ve­li­kom bro­ju, od­lu­ču­je da pri­đe lju­di­ma ko­ji to mo­gu i ko­ji­ma vje­ru­ju.
Na kra­ju, ko­me mi­lo, ko­me kri­vo – po­bje­de, a ne po­dje­le!