Pi­še: dr Zo­ran La­kić


Pje­snik je odav­no za­pi­sao „pâs sva­ko­ji svo­je bre­me no­si!“ Če­sto je ci­ti­ran ra­znim po­vo­di­ma. Jer je ri­ječ o mi­sli sve­vre­me­nog tra­ja­nja. Va­ži i za sa­da­šnju ge­ne­ra­ci­ju. Pre­ve­de­na na naš sva­ko­dnev­ni ži­vot- ta mi­sao u stva­ri je is­tak­nu­ta u na­slo­vu ovog tek­sta- isto­rij­ska od­go­vor­nost. Da­kle, ri­ječ je o od­go­vor­no­sti od ko­je ne mo­že po­bje­ći ni­ti jed­na ge­ne­ra­ci­ja – ma­kar od vre­me­na ka­da je shva­ti­la nje­no zna­če­nje u pu­nom smi­slu ri­je­či.
Od­go­vor­ni smo ka­da ra­di­mo i što ra­di­mo; i ka­ko ra­di­mo. Ako ni zbog če­ga dru­gog a ono ma­kar zbog sve­vre­me­ne kri­la­ti­ce da rad ople­me­nju­je čo­vje­ka. I, na­rav­no, oba­ve­zu­je, ma­kar u di­je­lu šta ra­di i ka­ko ra­di. De­struk­tiv­no je ću­ta­nje o ra­du – na­šem i onih dru­gih. A to­ga ima do­sta. Pa su ne­ki um­ni lju­di to di­jag­no­sti­ci­ra­li kao – vri­je­me rav­no­du­šnih. A ja bih se ra­di­je opre­di­je­lio za onu na­rod­nu mi­sao da u sva­kom ži­tu imam ku­ko­lja. Isti­na, je ta­ko­đe, da su nam te „nji­ve“ – sve vi­še za­pu­šte­ne i neo­bra­đe­ne; za­ra­sle su u ko­rov.
Je­dan dio ove te­me mo­gli bi­smo ozna­či­ti kao ću­ta­nje je zla­to. Ne­vo­lja je ve­li­ka pri­ti­sla dru­štvo, a na­rod, uglav­nom, ću­ti. Ne­sta­lo je i one rad­nič­ke so­li­dar­no­sti. Va­žno je da se sa­ču­va rad­no mje­sto i da se sva­ko­ga mje­se­ca pri­mi ne­ka­kva cr­ka­vi­ca. A što, opet, re­ći za one ko­ji ži­ve u iz­o­bi­lju u is­toj dr­ža­vi, ko­ji ne osje­ća­ju da dru­štvo pro­la­zi kroz te­šku kri­zu. Iz­gle­da da je ra­zu­mlji­va po­dje­la – na­ša i nji­ho­va Cr­na Go­ra. I to po od­no­su Cr­ne Go­re pre­ma nji­ma, a ne po od­no­su njih – pre­ma Cr­noj Go­ri. Od­u­vi­jek su ta­kvi zdu­šno „bra­ni­li“ Cr­nu Go­ru – od „spolj­njeg ne­pri­ja­te­lja“. Ne umi­ju to isto da či­ne sa do­ma­ćim ne­pri­ja­te­lji­ma. Ne vo­le na isti na­čin tu Cr­nu Go­ru; u stva­ri ne­ko je vo­li po osno­vu ro­do­lju­blja, a ne­ko iz či­stog in­te­re­sa, po ame­rič­kom prin­ci­pu ‘’ma­ni-ma­ni’’ od ko­ga sve vi­še bo­lu­je či­tav svi­jet.
E baš tu je i naj­ve­ća dru­štve­na od­go­vor­nost svih po­je­di­nač­no i još vi­še – svih za­jed­no. Od­go­vor­ni su i pro­fe­so­ri i đa­ci ka­da se iz škol­ske lek­ti­re iz­ba­cu­je, na­pri­mjer, re­for­ma­tor Vuk Ka­ra­džić, kao što su sa pu­nom od­go­vor­no­šću – u svo­je vri­je­me od­re­đi­va­li da mu je baš ta­mo mje­sto. Ne za­bo­ra­vlja­mo ni „slu­čaj CA­NU“ ko­ja je bi­la dvi­je-tri go­di­ne na „bi­je­lom hlje­bu“. Otvo­re­no je pi­ta­nje isto­rij­ske od­go­vor­no­sti za ha­os na dr­žav­nom Uni­ver­zi­te­tu Cr­ne Go­re. Naj­spo­sob­ni­ji pro­fe­so­ri se pro­gro­ne iz Cr­ne Go­re. I to mi­mo za­ko­na ko­jeg su do­ni­je­li i usvo­ji­li nji­ho­vi pro­go­ni­te­lji. Oki­će­ni zva­nji­ma, ko­ja su do­bi­li – osvo­ji­li pod sum­nji­vim okol­no­sti­ma. Na uda­ru je i Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva u Cr­noj Go­ri ko­ju vo­de naj­um­ni­ji lju­di Cr­ne Go­re; za­to je u svim an­ke­ta­ma naj­po­pu­lar­ni­ja in­sti­tu­ci­ja Cr­ne Go­re. Ši­ka­ni­ra­nja nje­nog sve­šten­stva su gru­blja od onih ko­ji­ma su bi­li iz­lo­že­ni hri­šća­ni pri­je 1.700 go­di­na od ca­ra Kon­stan­ti­na, ko­ji je, na kra­ju pri­mio hri­šćan­stvo.
Od­go­vor­na je bi­la ge­ne­ra­ci­ja ka­da je na Pod­go­rič­koj skup­šti­ni 1918. go­di­ne do­ni­je­la isto­rij­ske od­lu­ke. To su im uva­ži­le sve ka­sni­je ge­ne­ra­ci­je. Uz isto­rij­sku od­go­vor­nost po­sta­vlja­ne su spo­men- plo­če u znak sje­ća­nja na te da­ne. U na­še vri­je­me se to za­bo­ra­vlja i neo­d­go­vor­no se ini­ci­ra ru­še­nje ta­kvih obi­ljež­ja. Neo­d­go­vor­no! Ge­ne­ra­ci­je sa­zri­je­va­ju-vre­me­nom pre­u­zi­ma­ju od­go­vor­nost svo­ga vre­me­na. Na­rod im je dao po­vje­re­nje. Do jed­ne ure. Do na­šeg Ru­bi­ko­na. Bi­lo je do­sta neo­d­go­vor­nih po­te­za. Za­to se broj ne­za­po­sle­nih po­ve­ća­va iz go­di­ne u go­di­nu; ima ten­den­ci­ju da­ljeg ra­sta. Broj so­ci­jal­nih ku­hi­nja ra­ste. Osi­ro­ma­šio je na­rod u ma­kar tu­ri­stič­ki bo­ga­toj Cr­noj Go­ri. I kri­mi­nal je u po­ra­stu. Sva­ko­dnev­no nas oba­vje­šta­va­ju me­di­ji o to­me. I o ubi­stvi­ma. I sa­mo­u­bi­stvi­ma. Kao da smo džun­gla na as­fal­tu. Kao da je naj­va­žni­je pi­ta­nje da­na­šnje Cr­ne Go­re - ho­će li u NA­TO sa ili bez re­fe­ren­du­ma. Či­ta­mo na­da­lje. Da uvo­zi­mo čak i vo­du – sva­ke go­di­ne tro­ši­mo se­dam mi­li­o­na evra. I sko­ro sva­ke go­di­ne po­pla­ve nam na­no­se gad­nu šte­tu. Po­ja­ča­no je i de­mo­graf­sko pra­žnje­nje sje­ve­ra Cr­ne Go­re. Mo­že se to de­si­ti i či­ta­voj Cr­noj Go­ri, ko­ja se i ra­ni­je za­no­si­la mi­šlju ko­nač­nog ise­lja­va­nja. Još ne­ma „sta­vo­va“ – od­go­vor­no­sti za ove pri­mje­re od­la­ska. Da li su na­ve­de­ni po­da­ci „čar­šij­ska pri­ča“ ili je ri­ječ opet o isto­rij­skoj od­go­vor­no­sti.
Sve na­pri­jed na­ve­de­no osma­tra­no je sa sta­no­vi­šta isto­rij­ske od­go­vor­no­sti. Ako ona za­ta­ji, eto ve­li­kih ne­vo­lja za svu Cr­nu Go­ru i sve Cr­no­gor­ce, sma­tra­li se oni Sr­bi­ma ili Mon­te­ne­gri­ni­ma.