Pi­še: La­zar Po­ro­bić


Ovih da­na u bel­gij­skom gra­du Va­ter­lou bi­će obi­lje­že­no dvje­sta go­di­na od ču­ve­ne isto­i­me­ne bit­ke u ko­joj je ko­nač­no, na­kon dvo­de­ce­nij­skog vo­je­va­nja, si­šao sa isto­rij­ske sce­ne fran­cu­ski car Na­po­le­on Bo­na­par­ta. Dr­žav­nik i voj­sko­vo­đa, či­ja je voj­ska ba­jo­ne­ti­ma i to­po­vi­ma ža­ri­la i pa­li­la Evro­pom (a mar­ši­ra­la je i po Afri­ci i Azi­ji) po­ra­žen je 18. ju­na 1815. go­di­ne od stra­ne bri­tan­sko-pru­skih sna­ga pred­vo­đe­nim Ar­tu­rom Vel­sli­jem, voj­vo­dom od Ve­ling­to­na.
Ta­ko je čo­vjek sud­bi­ne, ka­ko je na­zi­van Kor­zi­ka­nac zbog ne­po­no­vlji­vog i ne­vje­ro­vat­nog ži­vot­nog pu­ta, u tro­dnev­nim bor­ba­ma na­kon po­čet­nih pri­vid­no uspje­šnih ak­ci­ja u se­li­ma Ka­tr Brau i Li­nji­ju fi­nal­ni su­no­vrat do­ži­vio na po­lji­ma Va­ter­loa. Kr­va­ve bor­be vo­đe­ne oko va­žnih stra­te­gij­skih tač­ki kao što su vis Mon Sen Žan, far­me Ugu­mon i La E Sent, se­lo Plan­se­noa i po­sled­nje mje­sto Sta­re gar­de - Bel Ali­jans bi­le su po­greb­no zvo­no Ve­li­koj ar­mi­ji i nje­nom vo­đi da su nji­ho­vi da­ni sla­ve za­vr­še­ni. Tu je za­šlo sun­ce i di­vu i im­pe­ri­ji i ozna­či­lo po­vra­tak sta­rog re­ži­ma i bur­bon­ske di­na­sti­je. Sun­ce ko­je je po­če­lo da ogri­je­va u Tu­lo­nu, sve vi­še da se pe­nje u ita­li­jan­skoj kam­pa­nji i po­ja­ča­no da si­ja u egi­pat­skim i si­rij­skim pu­sti­nja­ma, na­kon Ma­ren­ga ze­nit će dosegnuti u slav­nom Auster­li­cu da bi se po­sli­je Je­ne i Fri­dlan­da sve br­že spu­šta­lo do su­mra­ka Mo­skve, a po­tom i de­fi­ni­tiv­nog za­la­ska u ne­pre­gled­nim rav­ni­ca­ma mir­ne Va­lo­ni­je. Lič­nost Na­po­le­o­na Bo­na­par­te i da­nas oba­vi­ja ro­man­tič­na le­gen­da ko­ja ras­pa­lju­je ma­štu, jer je ma­lo svjet­skih ve­li­ka­na ko­ji su sa­mi, sna­gom vo­lje i vla­sti­te sa­blje, is­ko­va­li ta­ko ne­iz­mjer­nu moć i sla­vu.
Car ko­ji je vla­dao fran­cu­skom im­pe­ri­jom ko­ja je op­ko­ra­či­la ve­ći dio za­pad­ne, sred­nje i ju­žne Evro­pe po­tom­stvu je osta­vio svo­je naj­traj­ni­je do­stig­nu­će - Gra­đan­ski za­ko­nik ko­ji je i da­nas Moj­si­jev za­kon za bi­ro­kra­te dva­de­set i pr­vog vi­je­ka. Po­kre­nuo je niz re­for­mi u ad­mi­ni­stra­ci­ji, pro­svje­ti, fi­nan­si­ja­ma i sud­stvu, a naj­ve­ći uti­caj ostva­rio je na voj­nom po­lju. Za­tvo­rio je po­nor anar­hi­je i raš­či­stio ha­os fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je, a ka­ko je i sam bio plod te iste re­vo­lu­ci­je i njen na­sled­nik (a na kra­ju ju je i uni­štio), is­pr­va je pri­hva­tio nje­na na­če­la dru­štve­ne jed­na­ko­sti i uki­da­nja po­vla­sti­ca. Za­dao je smr­to­no­sne udar­ce sta­roj fe­u­dal­noj, na­zad­njač­koj Evro­pi, nje­nim isto­rij­sko-re­ak­ci­o­nar­nim in­sti­tu­ci­ja­ma pa su na­po­le­o­nov­ski ra­to­vi u po­čet­ku ima­li ele­ment pro­gre­siv­nog dje­lo­va­nja. Nje­go­ve su tru­pe u pi­je­sku Egip­ta pro­na­šle Ro­zet­sku plo­ču što je do­ve­lo do de­ši­fro­va­nja sve do ta­da enig­ma­tič­nih hi­je­ro­gli­fa. Po­sma­tra­ju­ći da­nas ostva­re­nje Na­po­le­o­no­vog dru­štve­nog pro­gra­ma za Evro­pu, mo­glo bi se po­mi­sli­ti da je Na­po­le­on, a ne Ve­ling­ton po­bi­je­dio na ob­ron­ci­ma Mon Sen Ža­na! Ali, avaj, kao što nje­go­va lič­nost pod­sje­ća na smje­lost i od­va­žnost u bit­ka­ma kod Lo­di­ja i Ar­ko­le, nje­ga je obi­lje­ži­la i de­spot­ska vlast, ubi­stvo bur­bon­skog voj­vo­de An­gi­je­na ka­da će bi­ti ži­go­san kao hi­dra re­vo­lu­ci­je, stra­te­ška lu­dost upli­ta­nja u Špa­ni­ji, ka­ta­stro­fa u Ru­si­ji ka­ta­kli­zma­tič­kih raz­mje­ra i od­go­vor­nost što je is­pro­vo­ci­rao duh nje­mač­kog na­ci­o­na­li­zma ko­ji je jed­no­stav­no pu­šten iz bo­ce. Ta će se avet vra­ti­ti kao bu­me­rang pr­vo Fran­cu­zi­ma to­kom 19. vi­je­ka, a on­da će za­vi­ti u cr­no ci­je­lu Evro­pu i svi­jet u pr­voj po­lo­vi­ni 20. vi­je­ka. Na­po­le­o­nov­ski ra­to­vi vre­me­nom do­bi­ja­ju im­pe­ri­ja­li­stič­ke i za­vo­je­vač­ke oso­bi­ne i pot­pu­no gu­be smi­sao pro­gre­siv­ne ak­ci­je.
Da­nas ka­da Va­ter­lo pred­sta­vlja sa­mo da­le­ki zve­ket sa­blji, a ci­je­lo to do­ba dav­no mi­nu­lo vri­je­me, Na­po­le­on na­sta­vlja da fa­sci­ni­ra i zbu­nju­je. Jed­ni ga pro­kli­nju, dru­gi mu pje­va­ju sla­vo­poj­ke, tre­ći na­sto­je da ga objek­tiv­no pri­ka­žu. Do­dat­nu za­mr­še­nost stva­ra o nje­mu na­pi­sa­nih fra­pant­nih šest sto­ti­na hi­lja­da knji­ga što je jed­na pra­va i za­stra­šu­ju­ća in­du­stri­ja li­te­ra­tu­re! O nje­mu je pi­sa­no to­li­ko ko­li­ko ni o jed­nom čo­vje­ku ko­ji je ho­dao ze­mljom! Noć mu je pa­la na ostrv­ce­tu Sv. Je­le­na u sred Atlan­ti­ka gdje je pro­veo svo­je po­sled­nje go­di­ne ži­vo­ta kao en­gle­ski za­to­če­nik. Ta­mo je ovaj di­vov­ski vo­zar sud­bi­ne žur­no dik­ti­rao svo­ja sje­ća­nja. Ti su me­mo­a­ri i ozna­či­li po­če­tak stva­ra­nja na­po­le­on­ske le­gen­de ko­ja ži­vi sve do na­ših da­na.
(Autor je no­vi­nar)