Ka­da se šest de­ce­ni­ja una­zad ze­mlja opo­ra­vlja­la od rat­nog uža­sa, na­jed­nom se iz sva­ke pe­ći­ne, šu­plji­ne, de­bla osje­ti­lo gvi­ru­će pri­su­stvo ži­vo­ta – na­ja­va ne­kog no­vog po­čet­ka. Ka­žu da se ni­ka­da kao te 1945. ni­je ču­la pje­sma čvo­ra­ka. Ho­će to s ka­ta­stro­fa­ma, ono što ih pre­ži­vi ima ve­li­ku že­lju da ple­še i da se ce­re­ka. Elem, po­če­ci su iz­i­ski­va­li i no­vo za­jed­ni­štvo, rad i is­pi­lje­lu na­du da sju­tra ko­je do­la­zi, pa ma­kar do­šlo prek­sju­tra, mo­ra bi­ti vri­jed­no tru­da. A za­jed­ni­štvu je bi­lo neo­p­hod­no mje­sto za sta­no­va­nje. Dom i ku­ća. Ta­ko su ni­ca­la gra­di­li­šta, a ru­pe za gra­đe­vi­ne bu­ši­le se po­svu­da. Oko ja­ma ro­ji­lo se na hi­lja­de du­ša. Pro­le­ta­ri­jat se raz­mi­lio i pri­o­nu­lo se trud­be­nič­ki na iz­grad­nju zgra­da i obla­ko­de­ra.
U jed­nu ta­kvu ru­pu, ne­što ma­nju, ali ne i bez­o­pa­snu, upa­do­še dva rad­ni­ka. Mu­ka je bi­la što su pro­pa­li do tre­ćeg od se­dam ru­bo­va. Na­vo­ji što su si­la­zi­li u du­bo­ku ja­mu ne bi­ja­hu ni­ka­ko la­god­ni za sa­vla­da­va­nje ni on­da kad si ve­zan saj­lom, a ka­mo­li za po­spa­na i go­lo­ru­ka šu­nja­la. Pre­u­ski su bi­li za či­zme, pre­vi­še kr­ti da na du­že iz­dr­že te­ži­nu dva krup­na čo­vje­ka... a od­o­zdo su sik­ta­le oštre saj­le, po­put glad­nih zmi­ja od če­li­ka. Va­paj jed­nog od njih do­zva ne­ko­li­ko Ro­ma. Bje­še noć, gu­sta tmi­na... ra­di­lo se o mi­nu­ti­ma. Ako se ne­što br­zo ne pre­du­zme pro­pa­šće du­blje, a ta­mo ih je si­gur­no če­ka­la is­pi­sa­na umr­li­ca. Ro­mi ni­su zna­li šta da ura­de. Do­vi­ki­va­li su s ru­ba zja­pe­će ja­me da će da na­đu ne­što ili ne­ko­ga... ali ni­su ima­li ni­šta, a u bli­zi­ni ama baš ni­ko­ga. Ze­mlja je po­če­la da se ob­ru­ša­va. Je­dan od jad­ni­ka, onaj što se gr­le­no ja­vljao po­če uto da se mo­li i pla­če. Ovaj dru­gi je bes­po­moć­no gle­dao čas u nje­ga, čas u si­lu­e­te iz­nad ok­na. Ro­mi ina­če pa­te od iskre­no­sti dječ­je, pa kad i oni shva­ti­še da jad­ni­ci­ma ne­ma po­mo­ći po­če­še da vi­ču „Le­le! Po­gi­be­ste! Le­le! Ne­ma vi spa­sa!”. Le­go­še na tle, pre­ba­ci­še gla­ve pre­ko ru­ba i na­sta­vi­še da za­po­ma­žu... za­jed­no sa onim jed­nim što iz ru­pe pla­če.
Dru­gi na­glo sko­či. Do­ja­di­lo mu bes­po­moć­no ću­ta­nje. Po­če pr­sti­ma da hva­ta ze­mlju, da za­bi­ja ša­ke u kr­ti­nu i da se pe­nje... stal­no je kli­zio, pro­pa­dao, pa se ne­kim ču­dom na na­voj za­u­sta­vljao... pri­tom ne mi­ču­ći po­gle­da sa vi­ru­ćih gla­va – s fa­ca što kri­ci­ma bje­hu de­fo­r­mi­sa­ne, s gri­ma­sa mje­se­com osun­ča­nih. Ču­dio se što onaj po­red nje­ga sa­mo je­ca, što se ne mi­če. „Što ovaj sa­mo sli­na­vi, što du­pe ne po­mje­ri?!” – mi­slio je.
Zid je po­čeo da se ru­ta­vi i u čop­ka­ma da kli­zi, no čo­vjek ni­je pre­sta­jao da ska­če, da se ne­pri­rod­no sa­vi­ja gr­le­ći zid jam­ne utro­be. Gr­če­vi­to je ste­zao sva­ku iz­bo­či­nu na­da­ju­ći se da će na­i­ći na do­volj­no čvr­stu ko­ja bi iz­dr­ža­la da na nju is­ko­ra­či. De­se­tak pu­ta bi se uma­lo is­peo, ali ne­bro­je­no vi­še pro­pa­dao... od mu­ke i zno­ja je huk­tao. Strah mu je gri­zao inje po le­đi­ma... a sa vr­ha je do­pi­ra­lo „Le­le!” i „Po­gi­be­ste!”. Pi­ždrio je u br­blji­va li­ca i po­ku­ša­vao opet, na­no­vo i da­lje.
U jed­nom mo­men­tu naj­ve­ća od svih po­kre­nu se la­vi­na. Pro­gu­ta, uz po­sled­nje kri­ke, upla­ka­nog pri­ja­te­lja. I nje­ga za­ma­lo ne od­ne­se. Ne­ka­ko se za­nji­ha u stra­nu i od­gur­nu od rep­nog ta­la­sa sur­va­log ka­me­nja... te dok se uz ne­ko ču­do peo do vr­ha, dru­gar mu je već bio na iz­di­sa­ju. Kad se is­peo do Ro­ma, onaj pr­vi već bje­še mr­tav, na­bi­jen na šip­ke i na dnu za­tr­pan.
Ro­mi po­ska­ka­še, ne­ki dr­že­ći spa­se­nog, dru­gi dr­že­ći se za gla­ve i le­le­ču­ći. Pri­sa­bra­še se i le­go­še ga na tra­vu, te po­li­še vo­dom iz piv­ske bo­ce... uz nju se i va­zdu­ha na­gu­ta. Kad se pri­brao i ma­lo po­vra­tio, pi­ta­še ga ka­ko je uspio. Gle­dao ih je u pre­stra­vlje­na li­ca i po­ku­ša­vao da pro­zbo­ri...
„Ka­ko si uspio, bra­te?! Mi smo ti vi­ka­li da ne­ma na­de i da će­te po­gi­nu­ti, ka­ko si sa­mo uspio?”
Tek ta­da im ob­ja­sni da je gluv, i da je sa­mo vi­dio ka­ko im se vi­li­ce br­zo kre­ću, a oči ši­re... ni­je znao da su le­le­ka­li i ži­vog sa­hra­nji­va­li, mi­slio je da ga bo­dre. To mu je i da­lo sna­ge i nad­ljud­ske vo­lje da iz ja­me is­pu­že. Jer... mi­slio je da ga bo­dre.
* * *
Ko­ža ri­je­či čvr­šća je od ča­pre ve­pra. Za­to ta­ko du­go la­ja­vo tra­ju kad iz usta utek­nu. Ne da­ju sa­mo sna­gu, već je i uzi­ma­ju. Uglav­nom ih po­gre­šno ko­ri­sti­mo, jed­na­ko na­o­pa­ko ra­zu­mi­je­mo. No, za­ru­di tren ka­da uči­ni­mo pra­vu stvar i pre­ži­vi­mo... jer smo go­vor­ni­ka kri­vo shva­ti­li. Gdje bi da­nas bio ka­da bi u svim uvre­da­ma i le­le­ci­ma pod­strek pre­po­znao, bi­la bi ovo ze­mlja sna­žnih i spa­še­nih, a ne gni­je­zdo pre­pu­no čvo­ra­ka pri­da­vlje­nih... Kad god ti ka­žu da ne mo­žeš i da ćeš ne­u­mit­no da pad­neš, po­mi­sli da te bo­dre... do­seg­nu­ćeš, pre­sko­či­ćeš i mo­ći ćeš da odeš.
Po­sta­neš li imun na ri­je­či i gri­ma­se, na­ce­ri se – vri­je­me je da za­ple­šeš.
(Autor je knji­žev­nik)


Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić