Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Ono­mad si­la­zih niz ste­pe­ni­ce pe­tro­vač­ke auto­bu­ske sta­ni­ce... Stu­piv­ši na tro­to­ar, po­gled mi skre­nu na zid pre­ko pu­ta. A na nje­mu, na bi­je­loj pod­lo­zi, ri­je­či – ‘’A šta ako ne­ma za­bo­ra­va, ako je to sa­mo vječ­na igra kru­ga’’. Vi­to­vi sti­ho­vi! Li­je­po iz­ne­na­đe­nje. Ko li ih is­pi­sa ov­dje? Ko je god, evo ru­ke!
Po­sle sam raz­mi­šljao, kad ono ,,upo­znah’’ Vi­ta? Na­vod­ni­ci su tu jer se ni­ka­da ni­smo sre­li, al’ upo­znao ga je­sam. Kao i svi ko­ji či­ta­hu nje­go­vu po­e­zi­ju. Pr­vi ,,su­sret’’ bi­ja­še hi­lja­du de­vet­sto osam­de­set i ne­ke...
Šta­fe­ta mla­do­sti sti­že u Nik­šić! Na Tr­gu mar­ša­la Ti­ta (ta­ko se ta­da zvao) po­sta­vlje­na je bi­na, pri­sut­no je pu­no dru­ga­ri­ca i dru­go­va. I pi­o­ni­ra. Trg je pun. Bi­jah star sve­ga de­set (ili de­vet?) go­di­ni­ca ta­da, slu­šao sam ro­di­te­lje i sta­ri­je, na­stav­ni­ke po­seb­no. Uz pri­go­dan pro­gram, do­če­ka­na je šta­fe­ta, na bi­ni se pje­va­lo, a i igra­lo. U jed­nom tre­nut­ku po­ja­vi se tip sa kla­sič­nom gi­ta­rom, sje­de pred mi­kro­fon i ot­pje­va pje­smu či­ji su po­sled­nji sti­ho­vi bi­li ‘’Mo­je po­što­va­nje, ve­se­la ru­ljo smi­je­ha, dru­go­vi vrap­ci– mo­je du­bo­ko po­što­va­nje’’.
Ne zna­doh ta­da da se ovom pje­smom Vi­to di­vio tim si­ću­šnim pti­ca­ma i ujed­no pre­ba­ci­vao ,,raz­ma­že­nim go­spo­đi­ca­ma la­sta­ma’’. Za me­ne ta­da­šnjeg, bi­la je to sa­mo još jed­na tač­ka u pro­gra­mu.
De­ce­ni­ju, ili ma­lo vi­še, ja, dva­de­se­to­go­di­šnje krat­ko oši­ša­no mom­če, vra­tih se iz voj­ske. Pu­ška i či­zme osta­do­še da­le­ko u jed­nom voj­vo­đan­skom gra­di­ću, bi­ja­še do­šlo vri­je­me da ka­la­šnji­ko­va za­mi­je­ni gi­ta­ra ,,Me­lo­di­ja men­geš’’, a svim bri­ca­ma ni­je­mo po­ru­čih – ne­ma ši­ša­nja vi­še. Tih da­na, u je­sen 1994, na Ra­di­ju Nik­šić ob­ja­vi­še da je umro naš pje­snik Vi­to­mir Vi­to Ni­ko­lić. Čuo sam za nje­ga, da­ka­ko, al’ ne bi­jah si­gu­ran da znam ko­ju pje­smu nje­go­vu. Spi­ker­ka je pri­ča­la o Vi­tu i nje­go­vom ži­vo­tu, i ne­ki go­sti emi­si­je su re­kli ko­ju... Ne­ka­ko u to vri­je­me, kad se zi­ma s Voj­ni­ka sju­ri­la u grad, u na­šem cr­no-bi­je­lom te­le­vi­zo­ru se po­ja­vi ču­ve­ni glu­mac Bo­ro Be­go­vić. Sje­đa­še za ka­fan­skim sto­lom i kroz du­van­ski dim go­vo­ra­še sti­ho­ve ‘’Da­ne, đu­bre jed­no, ne svi­će se ta­ko! Gu­bi se na­trag, pa pri­stoj­no sva­ni’’! E, tad me ne­što ,,drm­nu’’! Ta­ko je, zna­či, pi­sao Vi­to! Vo­di­telj i Bo­ro još pri­ča­hu o na­šem pje­sni­ku, Bo­ru su sti­ho­vi ,,išli’’ kao da ih je sam na­pi­sao, iz­la­zi­li su mu iz sr­ca. Sle­de­će če­ga se sje­ćam je ha­u­ba auto­mo­bi­la na tr­gu. Vi­še ni­je mar­ša­lov, sad je to Trg slo­bo­de. Na ha­u­bi pu­no knji­ga, pro­da­vac se kri­je u ko­li­ma, te­k kad ne­ko za­sta­ne da po­gle­da po­nu­đe­ne na­slo­ve, ovaj iza­đe i ka­že – iz­vo­li­te. Me­đu po­nu­đe­nim knji­ga­ma pa­žnju mi pri­vu­če jed­na, ze­le­nih ko­ri­ca. Na na­slov­noj stra­ni fo­to­gra­fi­ja mu­škar­ca, po­lu­na­smi­ja­nog, pri­jat­ne fi­zi­o­no­mi­je. Dr­ži upa­lje­nu ci­ga­re­tu. Is­pod, ve­li­kim slo­vi­ma, is­pi­sa­na jed­na ri­ječ – VI­TO. Uzi­mam knji­gu, va­dim nov­ča­nik, pro­da­vac ka­že ci­je­nu. Knji­gu pod ru­ku i ku­ći. E, tog da­na po­če na­še dru­že­nje... NE­DJE­LjA U GRA­DU N. Tu­ma­ra gra­dom ne­dje­lja, ide od ku­će do ku­će, ko da je slu­čaj­no na­lje­gla, pa ne zna šta će ni kud će... Ne znam ka­ko je u dru­gim gra­do­vi­ma, ali ne­dje­lja u Nik­ši­ću se pre­po­zna­ti mo­že i bez ka­len­da­ra. I lje­ti i zi­mi. Na­ro­či­to po­pod­ne. Kao po do­go­vo­ru, lju­di u gra­du sko­ro da ne­ma. Od­lič­no je Vi­to na­sli­kao tu at­mos­fe­ru. ‘’U krč­mi na­đe ti­ši­nu, na tr­gu, opet, ti­ši­na, pra­znu­ju lju­di pra­zni­nu, i svud je sa­mo pra­zni­na’’. Ta pra­zni­na i ta ti­ši­na, sko­ro da se pod ru­kom osje­ća­ju. Ne­dje­ljom, u Nik­ši­ću. ‘’Tu­ma­ra gra­dom ne­dje­lja, tek da vri­je­me ubi­je; ko da je gre­škom na­lje­gla pa sad bi ne­kud – što pri­je’’. Pro­či­tah zbir­ku u jed­nom da­hu. Pa joj se sju­tra­dan vra­tih. I sle­de­ćeg da­na. I sle­de­ćeg...
Mla­dost je li­je­pa stvar, i sna­žna. Po­seb­nu vri­jed­nost joj da­je i to što nam do­đe sa­mo jed­nom. Kad je po­tro­ši­mo – ne­ma vi­še. Mo­ju mla­dost, osim mu­zi­ke, ,,za­či­ni­la’’ je i Vi­to­va po­e­zi­ja. Bi­lo je tu još pi­sa­ca i pje­sni­ka, do­ma­ćih i stra­nih, ali mi Vi­to­vi sti­ho­vi ne­ka­ko naj­bli­ži sr­cu bi­ja­hu. Ubr­zo sam sve nje­go­ve pje­sme znao na­pa­met, če­sto ih re­ci­to­vao u dru­štvu, pra­ve­ći se po­ma­lo va­žan. Bi­lo je tu i ko­mič­nih si­tu­a­ci­ja – sto­jim sa dru­ga­rom is­pred tra­fi­ke, on ma­lo ,,pod ga­som’’, is­po­vi­je­da mi ja­de lju­bav­ne. Pri­ča ma­lo gla­sni­je, a ja mu u jed­nom tre­nut­ku drek­nem u li­ce ‘’upor­no kao zu­bo­bo­lja pri­ča ne­što moj pi­ja­ni drug’’! On za­sta­ne, osmi­jeh­ne se i na­sta­vi. Utom po­red nas pro­la­zi do­tje­ra­na dje­voj­ka, ne gle­da nas, a ja opet ‘’što me ta­ko gle­daš, da­ne, kao da sma ne­ko dru­gi’’! Dje­va se lec­ne na ri­je­či što me ta­ko gle­daš... shva­ti da ne go­vo­rim njoj i uz­dig­nu­te gla­ve pro­du­ži... U is­toj zbir­ci bi­li su i iz­vo­di iz Vi­to­vog dnev­ni­ka. Za­pi­si krat­ki, tre­nu­tak uhva­ćen vje­što, tek ne­ko­li­ko ri­je­či. Ku­pih ro­kov­nik i na­liv-pe­ro, na­pi­sah da­tum pri vr­hu stra­ni­ce i po­čeh... Uza­lud mi je bi­lo žao što Pje­sni­ka ni­sam lič­no upo­znao, vri­je­me či­ni svo­je, ni­kog ne če­ka. Sva nje­go­va dru­mo­va­nja i li­je­če­nja po bre­zo­vi­ci­ma i be­ža­nij­skim ko­sa­ma in­spi­ri­sa­la su me ta­da da na­pi­šem pje­smu o nje­mu, i kom­po­nu­jem mu­zi­ku za nju. Na­slo­vio sam je krat­ko ‘’VI­TU NI­KO­LI­ĆU’’. ‘’Ne­gdje sa dna uli­ce, te­tu­ra­vo po­put vje­tra ho­di, u dru­štvu žu­te ca­ri­ce kroz još jed­nu hlad­nu noć bro­di. I ve­če­ras kre­vet ima, i hljeb od dva da­na ga če­ka. Sti­gla ga još jed­na zi­ma, nad­vi­si­la cr­na sjen­ka. Od lju­di u bi­je­lom se skri­va, od ozbilj­nih li­ca se skla­nja, a ko­rak sve te­ži bi­va, ne no­si mu ni­šta svje­tlost da­nja. No­ćas že­li da ga ne­ko vo­li, pre­gršt ne­či­je nje­žno­sti mu tre­ba, no­ćas će sve da pre­bo­li, i da se vi­ne u na­ruč­je ne­ba’’.Kao što su Vi­ta po­sje­ti­le dvi­je pti­ce na ži­ci te­le­graf­skoj na nje­go­vu uči­te­lji­cu, ta­ko me­ne pod­sje­ti­še sti­ho­vi na jed­nom zi­du pe­tro­vač­kom na nje­ga. Na Vi­ta. Na Vi­ta, ko­ji se vi­nuo u ne­za­bo­rav u kom ga, na­dam se, vi­še ne mu­če ni dru­mo­va­nja, ni žu­ta ca­ri­ca.