Oli­ver Iva­no­vić, vo­đa ko­sov­skih Sr­ba, du­go­go­di­šnji po­sla­nik i po­moć­nik mi­ni­stra, osu­đen je na ka­znu od de­vet go­di­na za­tvo­ra. Evrop­ska uni­ja, ko­ja je stvo­ri­la i šti­ti al­ban­sku pa­ra­dr­ža­vi­cu Ko­so­vo, osno­va­la je me­đu­na­rod­nu usta­no­vu Euleks, ko­ja je si­lom spro­vo­di­la i učr­šći­va­la sa­mo­pro­gla­še­nu ne­za­vi­snost na­še auto­nom­ne po­kra­ji­ne. Srp­ske vla­de, Ta­di­će­va, Da­či­će­va i Vu­či­će­va, pri­hva­ti­le su Euleks pro­tiv­no na­šem Usta­vu, dr­žav­noj po­li­ti­ci, vo­lji na­ro­da, me­đu­na­rod­nom pra­vu... Euleks je za­po­sjeo sud­stvo na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. To sud­stvo ne ka­žnja­va al­ban­ske rat­ne zlo­čin­ce, po­go­to­vo ne po­li­ti­ča­re me­đu nji­ma. Ako ne­ko­ga ne­gdje op­tu­ži i osu­di to je uvi­jek dio slo­že­ne igre za odr­ža­va­nje mi­ra na Ko­so­vu i za­šti­tu po­slu­šni­jih i ko­o­pe­ra­tiv­ni­jih al­ban­skih po­gla­vi­ca. Pri­je dvi­je go­di­ne al­ban­ska po­li­ci­ja na Ko­so­vu uhap­si­la je Oli­ve­ra Iva­no­vi­ća.
Iva­no­vić je ugled­ni po­li­ti­čar i bo­rac za pra­va Sr­ba na sje­ve­ru Ko­so­va. Ni­je bio voj­nik, ni­ti dio Mi­lo­še­vi­će­vog re­ži­ma. Bo­rio se za de­mo­kra­ti­za­ci­ju i po­ma­gao je svom na­ro­du da se od­u­pre et­nič­kom pro­go­nu. Nje­go­va ulo­ga po­sta­la je va­žna po­seb­no u vri­je­me ka­da je zva­nič­no na­stao mir, a stra­ni oku­pa­to­ri omo­gu­ći­li čak i po­grom iz 2004. go­di­ne. Spa­dao je me­đu umje­re­ne i kom­pro­mi­su sklo­ne po­li­ti­ča­re na­klo­nje­ne Evrop­skoj uni­ji. Osu­đen je po­slije vi­še mje­se­ci lo­šeg pro­ce­sa, ospo­rav­nja po­je­di­nih nje­go­vih pra­va i za­dr­ža­va­nja u pri­tvo­ru sko­ro dvi­je go­di­ne. Mno­gi na­ši po­li­ti­ča­ri da­nas tvr­de da je Euleks osu­dio Oli­va­ra Iva­no­vi­ća za­to da bi oprav­dao svo­ju že­lju, ko­ja bez sum­nje ni­je mo­ti­vi­sa­na pra­ved­no­šću, da u Ha­gu osnu­je spe­ci­jal­ni sud za zlo­či­ne OVK...
Mo­gu­će, a iza sve­ga se kri­je i je­dan po­zna­ti obra­zac. Sr­bi­ja je pri­sta­la na sve. Bri­sel­ski spo­ra­zum je, u stva­ri, pri­zna­nje ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va uvi­je­no u ukra­sni pa­pir. Čak i to ma­lo pra­va ko­ja su do­di­je­lje­na Sr­bi­ma na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji al­ban­ska vlast ogra­ni­ča­va, ne­tač­no tu­ma­či ili ne sp­ro­vo­di. Za di­vljač­ko, šo­vi­ni­stič­ko i pro­fa­ši­stič­ko po­na­ša­nje di­je­la al­ban­skih po­li­ti­ča­ra, pod uslo­vom da ga je iko u Sr­bi­ji ikad ta­ko po­ka­zao, mi bi­smo smje­sta bi­li po­no­vo bom­bar­do­va­ni od na­ših „pri­ja­te­lja“ iz SAD i EU.
Ja­sno je da sa­da Sr­bi­ma na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, i oni­ma u Be­o­gra­du, tre­ba po­ka­za­ti da SAD i EU ne­ma­ju že­lju da s bi­lo kim pre­go­va­ra­ju i da ne­ma­ju ob­zi­re ni pre­ma ko­me. Ta­ko je bi­lo i sa Slav­kom Dok­ma­no­vi­ćem, pred­rat­nim gra­do­na­čel­ni­kom Vu­ko­va­ra. On je u ra­tu ostao uz svoj na­rod. Po­sle ra­ta je na­sto­jao da po­mog­ne spo­ra­zum iz­me­đu Sr­ba i Hr­vat­ske. Ubr­zo po bez­u­slov­nom uklju­či­va­nju is­toč­nih op­šti­na RS Kra­ji­ne u sa­stav Hr­vat­ske, Dok­ma­no­vić je uhap­šen i upu­ćen u pri­tvor Ha­škog tri­bu­na­la. Te­ško de­pre­si­van, a oči­gled­no ne­li­je­čen, on se ubr­zo ubio.
Slič­no je bi­lo i sa Bi­lja­nom Plav­šić... Sta­la je uz svoj na­rod i bol­ni spo­ra­zum sa SAD i EU. Ri­zi­ko­va­la ži­vot za neo­p­hod­ne re­for­me ko­je su, na­ža­lost, po­ma­ga­le i ame­rič­ke in­te­re­se... I... Sa­mo su če­ka­li da iz­gu­bi iz­bo­re, pa su je op­tu­ži­li, zlo­u­po­tre­blja­va­li, iz­nu­di­li joj po­ni­ža­va­ju­će pri­zna­nje, po­sla­li je u za­tvor u ko­me je bi­la mal­ter­ti­ra­na...
Pri­je ne­pu­nih dva­na­est go­di­na, Iva­no­vić je, uz pred­sjed­ni­ka Ta­di­ća, je­di­ni pri­hva­tio da ne­ko­li­ko mje­se­ci po­slije ne­ka­žnje­nog di­vlja­nja čak se­dam od­sto ukup­ne al­ban­ske za­jed­ni­ce na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, u naj­ve­ćem ko­lek­tiv­nom na­si­lju u Evro­pi 21. vi­je­ka, iza­đe na ko­sov­ske iz­bo­re. Stao je na če­lo li­ste u ča­su ka­da su Sr­bi boj­ko­to­va­li iz­bo­re pa ih je na bi­ra­li­šta iza­šlo ma­nje od je­dan od­sto. Po­sle ni­su čak smje­li ni da pri­me za­ga­ran­to­va­ni mi­ni­mum bro­ja man­da­ta u ko­sov­skoj skup­šti­ni... Iva­no­vić je ka­sni­je po­dr­ža­vao srp­ske vla­de, a u ne­ki­ma od njih i uče­stvo­vao, ko­je su se za­la­ga­le za spo­ra­zum sa Bri­se­lom oko Ko­so­va i Me­to­hi­je. Uhap­šen je u po­volj­nom tre­nut­ku za bi­ro­kra­ti­ju Evrop­ske uni­je. Iako ko­o­pe­ra­ti­van, na­šao se u opo­zi­ci­ji SNS-ovim po­li­ti­ča­ri­ma u po­kra­ji­ni. Vi­dje­li su da je i da­lje po­pu­la­ran, ali i da po­sto­ji po­li­tič­ka op­ci­ja u Sr­bi­ji ko­ja mo­že da bu­de ap­so­lut­no po­slu­šna i isto­vre­me­no do­bi­je ve­ći­nu na iz­bo­ri­ma. Na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji čak ni Mi­lo­še­vić ni­je jav­no učla­nji­vao či­ta­ve op­šti­ne u re­žim­ski SPS. Srp­ska na­pred­na stran­ka je pro­te­klih mje­se­ci, na­kon vi­še­mje­seč­nog Iva­no­vi­će­vog za­to­če­ni­štva, po­što je po­mo­gla da bu­du uki­nu­ti i po­sled­nji sim­bo­lič­ni tra­go­vi srp­skog su­ve­re­ni­te­ta na sje­ve­ru Ko­so­va, a Alek­san­dar Vu­čić pri­je ne­ko­li­ko go­di­na jav­no po­nu­dio da srp­ska po­li­ci­ja „na 45 mi­nu­ta uđe u Sje­ver­nu Mi­tro­vi­cu“ i ob­ra­ču­na se sa oni­ma ko­ji ne že­le na iz­bo­re za „Re­pu­bljik Ko­so­va“... uspje­la da učla­ni go­to­vo sve pu­no­ljet­ne sta­nov­ni­ke dvi­je ko­sov­ske op­šti­ne.
Oli­ver Iva­no­vić osu­đen je ta­ko što je sa­mo je­dan od ve­li­kog bro­ja al­ban­skih svje­do­ka tvr­dio da je bio pri­su­tan u uli­ci u ko­joj je iz­vr­šen je­dan rat­ni zlo­čin. Pre­su­da od de­vet go­di­na do­ne­se­na je go­di­na­ma po­što su al­ban­ske uko­lji­ce, ot­mi­ča­ri, tr­gov­ci lju­di­ma i se­o­ski mon­stru­mi – ko­ji da­nas vo­de ko­sov­sku vla­du, opo­zi­ci­ju i voj­sku – tri­jum­fal­no oslo­ba­đa­ni iz Ha­ga. Re­ha­bi­li­to­va­ni su lju­di ko­ji­ma je po­gi­nu­lo vi­še svje­do­ka op­tu­žbe ne­go što je stra­da­lo lju­di u uli­ci u ko­joj je na­vod­no vi­đen ci­vil Oli­ver Iva­no­vić.
Sreć­ni Vu­čić, Ni­ko­lić i Da­čić će i ovo is­ko­ri­sti­ti. Pso­va­će EU dok pre­su­da ne po­sta­ne pra­vo­sna­žna, pre­ki­nu­će mo­žda i pre­go­vo­re u ko­ji­ma su da­li sko­ro sve, a Al­ban­ci po­pu­sti­li baš ni­gdje. Sve do iz­bo­ra... Po­slije će do­bi­ti no­vi „man­dat“, pa će mo­ći da sa no­vom sna­gom bri­nu o se­bi i sop­stve­nim in­te­re­si­ma...
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić