Ja sam osje­ćao ne­ko sa­ža­lje­nje pre­ma Žu­ću. On je, ipak, bio mal­či­ce i fi­lo­zof. Ne ni bli­zu kao od­sko­ro po­pu­lar­ni fi­lo­zof iz Spu­ža, ali, ipak, raz­mi­šljao je. Pro­bao je da se od­ve­že od ga­zdi­ne mot­ke, i do­ži­vlja­vao ra­zna is­ku­še­nja i po­ni­že­nja. Ne­ka od njih sam na­ri­so­vao. Ono što se mo­že re­ći i bez sli­ka­nja – is­ku­sio je udob­nost ga­zdi­ne mot­ke, i ne­iz­vje­snost od­ve­za­no­sti i pre­pu­šte­no­sti svom iz­bo­ru.
Mot­ka je si­gur­nost, ali ubi­ja du­šu. O slo­bo­di i do­sto­jan­stvu ne­ma ni ri­je­či, dok je do­tič­ni pri­ve­zan do­bro­volj­no za ne­či­ju mot­ku. Ali mo­že da sa­nja – ka­ko je li­je­po bi­ti od­ve­zan, slo­bo­dan i do­sto­jan­stven. Ni­šta ne­maš, a sun­ce te obil­no gri­je i sl. Ta­ko mo­že da raz­mi­šlja i sa­nja i ne­ko ko je čvr­sto sve­zan.
Žu­ćo je, na kra­ju, po­sli­je mno­go po­ra­za i pro­mi­šlja­nja, ipak shva­tio, da mu ži­vot ni bo­ba ne vri­je­di osta­ne li pri­ve­zan za ga­zdi­nu mot­ku. Re­al­nost je re­al­nost, a san sa­mo san. Pa bo­lje i da ga ne­ma, ne­go da osta­ne pri­ve­zan za mot­ku, pa i ako se zo­ve „cr­no­gor­ski stub“.
E kad je Žu­ćo na­po­kon oslo­bo­dio mot­ku, mot­ka ne mo­že i ne­će da se olo­bo­di onih ko­ji že­le da joj sko­če u za­gr­ljaj. Mot­ka je mag­net. Obič­ni lju­di ne zna­ju šta je sve udro­blje­no u nju, a struč­nja­ci ka­žu da je u njen he­mij­ski sa­stav ugra­đe­na ne­ka sup­stan­ca ko­ja mo­že da de­ko­di­ra na­sled­ni gen, da na­pra­vi ha­os u iden­ti­tet­skom ko­du. (Iden­ti­tet­skih pro­ble­ma ima kod lju­di i ke­ro­va. Šta je „su­ke­ri­ca“? To je ono iz­me­đu - ni­ti je ker, ni­ti ni­je ker! Ono što je „su­ke­ri­ca“ me­đu ke­ro­vi­ma, to je „ni vo­da ni vi­no“ me­đu lju­di­ma. A ove me­ta­fo­re pri­mje­nju­ju se jed­na­ko i na lju­de i na ke­ro­ve).
Na čvr­šće iden­ti­tet­ske ko­do­ve mot­ka dje­lu­je su­prot­no. Ja­či sa­sta­vi, bi­li oni ljud­ski ili pse­ći, kad pro­đu po­red mot­ke, oni je po­kva­se „s no­ga“, to­plim pljut­kom, i pro­đu. (U na­ro­du se ka­že pro­sto „za­pi­ša­ju“, ali da ne for­si­ra­mo taj (ne)pre­va­zi­đe­ni na­rod­ski žar­gon).
U po­sled­nje vri­je­me o toj mot­ki pri­ča se kao o no­voj ver­ti­ka­li Cr­ne Go­re i nje­nom de­kon­ta­mi­na­ci­o­nom dej­stvu. Bo­že sa­ču­vaj! Ta­ko se cr­no­gor­ska pa­met pre­vr­nu­la.Ta­ko se dan- noć tru­bi s dr­žav­nih me­di­ja. O, iro­ni­je bez obra­za, o tem­po­ra, o mo­res. Ži­va ver­ti­ka­la Cr­ne Go­re za­mi­je­nje­na je ga­zdi­nom (ana­te­ma­te) mot­kom!? Na ko­ju je i ga­zda pri­ve­zan. Sa­mo na ma­lo du­žem ka­na­pu, pa iz­gle­da ne­pri­ve­zan.
Evo, upra­vo ta mot­ka, ko­ju nam je po­bio tu­đin usred Cr­ne nam Go­re, ve­li­ki je mag­net za la­bil­ne, ser­vil­ne, slu­gan­ske, pu­za­ste – za sve pol­tro­ne. Pol­tron, pa bio on pas ili čo’ek, od­mah le­ti na nju k’o da mu je u njoj spas od se­be. Pri­đe joj pa je lju­bi, če­še ši­jom, li­že, vr­ti re­pom, če­ka da ga ga­zda sve­že za nju, i na­spe mu ko­ri­to. To je ipak ri­tu­al, če­sto i jav­ni (kao ovo sad), jer ne mo­že sva­ko bi­ti na pr­voj mot­ki. Pr­va mot­ka je za pri­vi­le­go­va­ne, za one bez ko­jih mot­ka ne mo­že da op­sta­ne, ni da se pra­vi va­žna kao da je ži­va cr­no­gor­ska ver­ti­ka­la.
Evo Žu­ćo se još po­šte­no ne od­ve­za, a pu­dli­ce već gre­bu, ho­će br­že- bo­lje na mot­ku. Žu­ćo je čo’ek i pas u od­no­su na pu­dli­ce. Od Žu­ća se ba­rem ima­lo šta vi­dje­ti. A znao je i da la­ne. Laj’o je za ga­zdu, ali ne­kad mu se ote­lo i da la­ne ona­ko sam od se­be. Ne­kad je la­nuo i ono što se ga­zdi ne svi­đa, i to ga je ko­šta­lo udob­ne mot­ke.
Pu­dli­cu o ko­joj je ri­ječ ov­dje ne­ki su već pro­zva­li Li­so, ne­ki Lip­so, ne­ki Li­jo. Pu­dli­ce uglav­nom ne­ma­ju jav­no ime, ali na­še cr­no­gor­ske šal­dži­je vo­le da na­di­je­va­ju ime­na. Ži­vi ni­je­su ako ne­kom ne na­di­je­va­ju ime­na, a ima­ju ko­me. A ne na­di­je­va­ju ni­kad tek ona­ko, va­zda ima­ju ne­što skri­ve­ni­je na umu. Ne­što bez če­ga do­tič­ni, pa bio on čo’ek ili pas, ime­na ni­kad ne bi do­bio. Pri­ka­če mu ga, pa ne­ka no­si, ne­ka čak­ta­ra i ne ide pra­zan. Bo­lje ika­kvo, no ni­ka­kvo. Sa­mo ne­ka mu se okre­će u bub­nju, dok se šal­dži­je kla­de na ovo i ono. A onaj ko­me se ta­kva ime­na na­di­je­va­ju, ka­že se­bi u ćo­šku, kad raz­go­va­ra sam sa so­bom – ipak se okre­će. Pa bo­lje i ova­ko, ne­go ni­ka­ko. Drž’ se če­ga si se u`va­tio. Ta­ko moj Li­so, do­da­je mu ne­ko od­ne­kud. Ne slu­šaj šta dru­gi pri­ča­ju po uli­ca­ma i tr­go­vi­ma. Ti se drž’ mot­ke. Ona će ti sve re­ći.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ