Moj­ko­vač­ka bit­ka na Bad­nji dan i Bo­žić 1916. go­di­ne spa­da u red onih isto­rij­skih bi­ta­ka s ko­ji­ma je ma­la Cr­na Go­ra do­bi­la pri­zna­nje i uva­ža­va­nje ne sa­mo na Bal­ka­nu. Ušla je u naj­zna­čaj­ni­je bit­ke I svjet­skog ra­ta. Ne to­li­ko zbog broj­no­sti bo­ra­ca s obje stra­ne fron­ta; mno­go vi­še zbog su­ro­vih vre­men­skih uslo­va u ko­ji­ma je vo­đe­na. Za­ra­će­ne stra­ne – Cr­na Go­ra i Austro­u­gar­ska do­bro su zna­le šta se od njih oče­ku­je. Bor­ci pro­sla­vlje­nog ko­man­dan­ta Jan­ka Vu­ko­ti­ća još bo­lje su zna­li šta se od njih tra­ži: da ne uz­mak­nu ni za pe­dalj dok se sva srp­ska voj­ska sa ve­li­kim na­rod­nim zbje­gom ne po­vu­če pre­ko Cr­ne Go­re i Al­ba­ni­je – pre­ma Grč­koj.
Ne­u­po­re­di­vo ja­či i mo­der­no na­o­ru­žan ne­pri­ja­telj osu­je­ćen je u svo­joj pa­kle­noj na­mje­ri da uni­šti pro­tiv­ni­ka. Te ka­kva je to bi­la bit­ka! Mno­gi isto­ri­ča­ri su o njoj pi­sa­li. Por­tre­ti­sa­li nje­ne broj­ne ju­na­ke. Ali je Moj­ko­vač­ku bit­ku naj­vi­še afir­mi­sao na­rod­ni pje­snik Ra­do­van Be­ći­ro­vić. Mo­žda vi­še i od svih stva­ra­la­ca za­jed­no. Nje­go­va po­e­ma iz­no­si pre­ko 1.100 sti­ho­va; vi­še ne­go ona o Ko­sov­skom bo­ju 1389. go­di­ne!
Cr­na Go­ra ni­je za­bo­ra­vi­la Moj­ko­vač­ku bit­ku 6./7. ja­nu­a­ra 1916. go­di­ne, ni­ti nje­ne broj­ne ju­na­ke. Pr­vo je 28. no­vem­bra 2015. go­di­ne odr­žan okru­gli sto u Be­ra­na­ma uz uče­šće ve­ćeg bro­ja isto­ri­ča­ra, pu­bli­ci­sta, knji­žev­ni­ka i pje­sni­ka, ne sa­mo iz Cr­ne Go­re. Kra­jem de­cem­bra 2015. go­di­ne u Moj­kov­cu je odr­žan sli­čan na­uč­ni skup – po po­zi­vu. Ne­ma­mo in­fo­r­ma­ci­ju o bro­ju uče­sni­ka. Tri­de­se­tog de­cem­bra 2015. go­di­ne Cr­no­gor­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umjet­no­sti – odr­ža­la je na­uč­nu tri­bi­nu po­sve­će­nu ovom zna­čaj­nom isto­rij­skom do­ga­đa­ju. I ko­nač­no Moj­ko­vac je 6/7. ja­nu­a­ra 2016. go­di­ne sve­ča­no obi­lje­žio 100-go­di­šnji ju­bi­lej. Svi po­me­nu­ti sku­po­vi bi­li su za­pa­že­no po­sje­će­ni. I uobi­ča­je­no – me­dij­ski pro­pra­će­ni. I do­bro je što ta­kvi do­ga­đa­ji ne pa­da­ju u za­bo­rav.
U da­ljem tek­stu ak­ce­nat ću da­ti na jed­no ma­nje po­zna­to svje­do­če­nje o Moj­ko­vač­koj bi­ci 1916. Ri­ječ je o bro­šu­ri ćer­ke ko­man­dan­ta Jan­ka Vu­ko­ti­ća ko­ja mu je bi­la stal­ni pra­ti­lac. U bro­šu­ri ‘’Sa ser­da­rom Jan­kom Vu­ko­ti­ćem u re­do­vi­ma San­džač­ke voj­ske’’ Va­si­li­ja Vr­bi­ca iz­no­si dra­go­cje­na sje­ća­nja na te dra­ma­tič­ne isto­rij­ske da­ne. Te­ško smo do­šli do ove bro­šu­re. In­ter­net je re­gi­stro­vao po­sto­ja­nje još sa­mo če­ti­ri-pet pri­mje­ra­ka; na Ce­ti­nju, u Pod­go­ri­ci i Plje­vlji­ma.
Bo­ga­ta je fak­to­graf­skim po­da­ci­ma, ko­ji su ne­do­volj­no ko­ri­šće­ni kao isto­rij­ski iz­vor pr­vog re­da. Va­si­li­ja naj­vi­še pi­še o svom ocu – ko­man­dan­tu Jan­ku Vu­ko­ti­ću... Ta­ko mu se i obra­ća­la u sva­ko­dnev­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji. Ne­ki pa­sa­ži ove bro­šu­re – pre­ra­sta­ju u pra­vu po­e­mu o Cr­noj Go­ri. Evo ne­ko­li­ko nje­nih za­pi­sa:
‘’Ho­će li iko pre­ži­vje­ti da po­tom­ci­ma is­pri­ča ka­ko je bi­lo, ka­ko su Cr­no­gor­ski or­lo­vi, ovi mla­di­ći – pu­ni sna­ge i po­no­sa, po­le­će­li da svo­jim gru­di­ma za­tvo­re – Moj­ko­vač­ka vra­ta i sve pu­te­ve ka Cr­noj Go­ri i ta­ko za­šti­te od­stup­ni­cu iz­ne­mo­gloj srp­skoj voj­sci, ko­ju je sa tri stra­ne pri­ti­sla ne­pri­ja­telj­ska si­la i pri­je­ti joj okru­že­njem i uni­šte­njem“.
‘’Tu na Moj­ko­vač­kim vra­ti­ma – tre­ba­lo je da se od­i­gra od­lu­ču­ju­ći boj...Uoči Bo­ja... pro­sla­vlje­no je Bad­nje ve­če... (sa)zdra­vi­ca­ma... Ču­ju se i ri­je­či za­kle­tve da ne­pri­ja­te­lju ne­će ustu­pi­ti – ni pe­dalj ze­mlje, da će iz­gi­nu­ti na bra­ni­ku Otadž­bi­ne: Ne­ka bu­de šta bi­ti ne mo­že! Ne­ka bu­de bor­ba ne­pre­sta­na. Krst i to­puz – ne­ka se su­da­re!“
‘’Sva si u pla­me­nu, Cr­na Go­ro!... Ne daj se! Ne­ka Šva­ba upam­ti ovaj dan, ovaj pra­vo­slav­ni Bo­žić, ovaj mraz, sni­jeg obo­jen i nje­go­vom kr­vlju, ne­ka upam­ti ovo srp­sko ple­me, na či­ju je ze­mlju do­šao“.
Na­kon po­bje­de na Moj­kov­cu – do­šla je i bol­na ka­pi­tu­la­ci­ja Cr­ne Go­re, pr­vi put u nje­noj isto­ri­ji; i o to­me je ostao za­pis ove he­ro­i­ne:
‘’Slom Cr­ne Go­re moj otac je do­ži­vio kao naj­du­blju lič­nu tra­ge­di­ju... Pao je u oča­ja­nje. Od­ve­li smo ga ne­ka­ko u se­lo Gr­lić –bli­zu Da­ni­lov­gra­da – kod ro­đa­ka – da tu iz­dah­ne pri­je ne­go što ugle­da austro­u­gar­ske uni­for­me.“
Za kraj ovo­ga tek­sta sam osta­vio dva-tri bit­na do­ku­men­ta. U de­pe­ši Vr­hov­ne ko­man­de Srp­ske voj­ske upu­će­noj Jan­ku Vu­ko­ti­ću pi­še:
„Ako Cr­no­gor­sko-San­džač­ka voj­ska us­pi­je da spri­je­či pro­di­ra­nje pro­tiv­ni­ka... i ne do­zvo­li da (uda­ri) srp­skoj voj­sci – u bok i po­za­di­nu – on­da se odu­ži­la Srp­stvu.“
Od­go­vor Jan­ka Vu­ko­ti­ća na ovu de­pe­šu bio je brz, kra­tak i ja­san:
„Cr­no­gor­ci-San­džač­ka voj­ska – ri­je­še­na je da se do po­sled­njeg voj­ni­ka žr­tvu­je i da ne do­zvo­li ne­pri­ja­te­lju da (uda­ri) brat­skoj srp­skoj voj­sci – u bok, a još ma­nje – u po­za­di­nu!“
Kralj Alek­san­dar je upu­tio če­stit­ku slav­nom ko­man­dan­tu: ‘’Voj­vo­do, Vi ste se vi­še ne­go odu­ži­li Srp­stvu!’’
Ne­će­mo za­bo­ra­vi­ti da ci­ti­ra­mo ni ri­je­či kra­lja Ni­ko­le:
„Austri­ja je ob­ja­vi­la rat na­šoj dra­goj Sr­bi­ji. Ob­ja­vi­la ga je i na­ma; ob­ja­vi­la ga je srp­stvu i ci­je­lom slo­ven­stvu!“
„Na­šu pra­ved­nu stvar uze­la je u za­šti­tu moć­na Ru­si­ja... na­ša vje­kov­na za­štit­ni­ca!“
Moj­ko­vac pri­je 100 go­di­na i Moj­ko­vac da­nas –ta­ko su bli­zu je­dan dru­gom. Sto­lje­će je je­dan tren u ho­du isto­ri­je. Pri­ja­telj­stva se du­go gra­de, a mo­gu se pre­ko no­ći – ra­zo­ri­ti. Ni­je tek ta­ko Vuk Ka­ra­džić za­bi­lje­žio sta­ru na­rod­nu mu­drost: ‘’u sta­rog du­šma­ni­na ne tra­ži no­vog pri­ja­te­lja’’!
I na­ša ge­ne­ra­ci­ja vo­di svo­je­vr­snu Moj­ko­vač­ku bit­ku, ko­ja je pri­je 100 go­di­na bri­ljant­no uspje­la. I sva­ka ge­ne­ra­ci­ja će no­si­ti svo­ju Moj­ko­vač­ku bit­ku, kao sim­bol Nje­go­še­ve – ‘’Ne­ka bu­de što bi­ti ne mo­že’’. Moj­ko­vač­ka bit­ka je uvi­jek sva­ko­dnev­na. I u sva­koj se ču­ju po­ru­ke od pri­je 100 go­di­na:
‘’Ne­moj­te se pla­ši­ti ju­na­ci; Ako bu­du kr­va­vi Bad­nja­ci’’!
Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić