Lje­to, go­di­na 1861. Go­stilj, se­lo na sa­moj oba­li Ska­dar­skog je­ze­ra, ži­vje­lo je svoj ži­vot, još uvi­jek pod tur­skom vla­šću. Bro­ja­lo je oko 30 fa­mi­li­ja, ko­je su ži­vje­le u tro­šnim ku­ća­ma, pre­kri­ve­ne sla­mom. Me­đu nji­ma i fa­mi­li­ja Ri­sta Krač­ko­vi­ća, či­ji se otac ne­dav­no do­se­lio iz Mo­ja­no­vi­ća. Ri­sto se ba­vio ze­mljo­rad­njom i ri­bo­lo­vom, kao i ve­ći­na mje­šta­na. Ima­nja su bi­la uglav­nom u svo­ji­ni pod­go­rič­kih Tu­ra­ka. Uz to, Ri­sto je bio od­va­žan i hra­bar. Zna­li su to do­bro i lo­kal­ni Tur­ci, pa su ga stro­go dr­ža­li na oku. U ne­ko­li­ko po­bu­na Ze­ća­na pro­tiv Tu­ra­ka uče­stvo­vao je i Ri­sto. Jed­nu od po­bu­na, onu iz 1838. go­di­ne, do­go­va­rao je i sam vla­di­ka Ra­de. Tur­ci su se su­ro­vo ob­ra­ču­na­va­li s ak­te­ri­ma po­bu­na, pa je ta­ko na­stra­dao i Ri­stov ro­đak. Ri­sto je znao da je ubi­ca nje­go­vog bra­ta u nje­go­voj ku­ći, a go­rio je za osve­tom. Bar­jak­tar i nje­gov drug su te no­ći bi­li u obi­la­sku tur­ske for­ti­ce (pred­stra­že), pre­ma Cr­noj Go­ri ko­ja je bi­la sta­ci­o­ni­ra­na na Plav­ni­ci, pa su, vra­ća­ju­ći se, svra­ti­li u Go­stilj i to baš kod Ri­sta. Po­što su ve­če­ra­li, na­pu­sti­li su Ri­sto­vu ku­ću i upu­ti­li se pre­ma Vra­nju ne­kih 5-6 km, a Ri­sto za nji­ma. Uzeo je pu­šku ko­ju je skri­vao, svra­tio do kom­ši­je – ne­kog Usko­ko­vi­ća, ko­ji je za­jed­no sa njim po­šao u po­tje­ru. Ri­sto je mo­gao od­mah još u se­lu da iz­vr­ši osve­tu, ali ni­je htio. Na­mje­ra mu je bi­la da to ura­di na sa­mom ula­zu u se­lo Vranj. Po­šli su pre­či­com is­pred Ma­li­so­ra i na ula­zu u se­lo Vranj na­pra­vi­li za­sje­du. Noć je bi­la mir­na i ti­ha, pri­bli­ža­va­la se po­noć. Ri­sto je od­lu­čio da pr­vi pu­ca i da ga­đa bar­jak­ta­ra. Bar­jak­tar je bio po­zna­ti stri­je­lac, pa se Ri­sto pla­šio, ako ga pro­ma­ši, ima­će pro­ble­ma, što se ma­lo ka­sni­je i ob­i­sti­ni­lo. Ni­je­su du­go če­ka­li, na­i­šli su. Ri­sto opa­li i po­go­di bar­jak­ta­ra, a ovaj ona­ko u pa­du, pre­ma og­nju ko­ji je iza­šao iz Ri­sto­ve pu­ške opa­li i po­go­di Ri­sta u no­gu. Ri­stov drug opa­li u onog dru­gog i pro­ma­ši. Bar­jak­tar osta­ne ra­njen (ma­lo ka­sni­je je i pod­le­gao), a onaj dru­gi se da­de u bi­jeg pre­ma pr­vim se­o­skim ku­ća­ma vi­ču­ći: ''Ku­šen­trim, ku­šen­trim, ko je Ma­li­sor - po­gi­be bar­jak­tar.'' Ri­sto ra­njen, osla­nja­ju­ći se na pu­šku i nje­gov drug da­do­še se u bi­jeg. Me­đu­tim, Ri­sto ona­ko ra­njen ni ma­kac, a drug ne­će da ga osta­vi – ne­će pa ne­će. Ri­sto po­če da ga ubje­đu­je da bje­ži, da ne po­gi­nu dvo­ji­ca za jed­no­ga. Na kra­ju ga ubi­je­di, a sam se sklo­ni u ku­ću Stan­ko­vi­ća u Ma­ta­gu­ži­ma. U ku­ći je bi­lo sed­mo­ro bra­će, iza­đu is­pred ku­će, da do­če­ka­ju Ma­li­so­re ko­ji su ju­ri­li Ri­sta. Ma­li­so­ri su zah­ti­je­va­li od Stan­ko­vi­ća da im pre­da­ju ubi­cu, što ovi od­bi­še: ''Pr­vo nas po­bij­te, pa nje­ga, a eto vam ubi­ca pa ga go­ni­te, mi­sle­ći na Ri­sto­vog dru­ga. Ri­sta su to­kom no­ći Stan­ko­vi­ći pre­ba­ci­li na skro­vi­to mje­sto, gdje se li­je­čio mje­sec da­na u naj­ve­ćoj taj­no­sti. Ka­da se na­po­kon ma­lo za­li­je­čio, po­bje­gao je u Cr­nu Go­ru. Me­đu­tim, i ta­da je znao da taj­no do­đe u Go­stilj kod svo­jih i da čak po­đe na je­ze­ro u ri­bo­lov. Ta­ko se jed­ne no­ći na­šao na je­ze­ru. Vla­da­la je ja­ka bu­ra, pa je nje­gov ča­mac od­ve­la na dru­gu stra­nu je­ze­ra, u Vra­ku. Ri­sto je pri­spio ne­gdje u sa­mu zo­ru na oba­lu. Ne­du­go po­tom, na­i­đe je­dan lo­vac pra­vo na Ri­sta i po­zdra­vi ga, on ot­po­zdra­vi, po­sle se ma­lo zbli­ži­še, Ri­sto mu is­pri­ča da je iz Ze­te i da ga je bu­ra na­tje­ra­la da se skra­si tu gdje je sti­gao. Ovaj na­va­lio da po­đe s njim ku­ći ko­ja je bi­la u bli­zi­ni, da se ma­lo od­mo­ri i okri­je­pi, pa čim bu­ra pre­sta­ne uzme ve­slo u ru­ke i pra­vac na­trag pre­ko je­ze­ra. Ri­sto ni da ču­je za nje­gov po­ziv. U jed­nom tre­nut­ku, a po­što su se zbli­ži­li, ovaj po­če pri­ču o po­gi­bi­ji svog bra­ta bar­jak­ta­ra od pri­je ne­ko­li­ko go­di­na. Sa­op­šti da je ubi­ca ne­ki Ri­sto Krač­ko­vić iz Ze­te. Čuv­ši te ri­je­či Ri­sto pre­tr­nu, ali i da­lje osta­de mi­ran i hlad­no­kr­van. Ovaj da­lje na­sta­vi pri­ču da bi dao grd­ne pa­re sva­kom ko bi mu na­šao krv­ni­ka da iz­vr­ši osve­tu. Na­po­slet­ku, pri­u­pi­ta Ri­sta da li ga po­zna­je. Ovaj mu sa­svim pri­bra­no od­go­vo­ri da ga do­bro po­zna­je i da ni­je u Ze­ti i da će, ako mu se uka­že pri­li­ka, po­mo­ći. Bu­ra se još ni­je do­bro sti­ša­la, zo­ra po­če­la da svi­će, Ri­sto od­lu­či da što pri­je bje­ži na­trag. Po­zdra­vi se sa do­ma­ći­nom i pra­vac Go­stilj. Pri­spjev­ši ta­mo, pre­ko jed­nog pri­ja­te­lja po­ša­lje po­ru­ku onom Ma­li­so­ru: ''One no­ći, ka­da me je bu­ra pri­si­li­la da pri­spi­jem na dru­gu oba­lu, u tvo­je se­lo, ja sam bio gla­vom i bra­dom Ri­sto Krač­ko­vić.'' Po­red to­ga, sa­op­šti mu da mu je on lič­no ubio bra­ta i to iz osve­te. Do­biv­ši po­ru­ku, Ma­li­sor od­go­vo­ri: ''Po­gi­nuo te­bi brat, po­gi­nuo me­ni brat, a ja i ti na zi­ja­fet, po­zi­vam te da mi bu­deš gost, i da­jem ti Be­su da ti ne­će ni dla­ka sa gla­ve fa­li­ti!'' Ri­sto od­lu­či da ide, po­zo­ve ro­đa­ke i sve im is­pri­ča, na kra­ju sa­op­šti da ima po­ziv i da će da ide. Ro­đa­ci na nje­ga sur­gum (kri­ti­ku) ka­ko da ide i kod ko­ga – kod krv­ni­ka. ''Bo­lje da te mi ov­dje ubi­je­mo, ne­go da te ko­lju Ma­li­so­ri'', ali Ri­sto ni da ču­je. Opre­mi se, ob­u­če naj­ljep­še odi­je­lo, ča­mac pod so­bom i pra­vac ka od­re­di­štu. Ma­li­sor ga iz­van­red­no do­če­ka, vo­dio ga je i u Ska­dar kod svo­jih pri­ja­te­lja. Po­sli­je ne­dje­lju da­na, vra­ti se Ri­sto u Go­stilj, ro­đa­ci se ob­ra­du­ju ka­da ga ugle­da­še ži­vog i zdra­vog i od­lu­če da po­zo­vu Ma­li­so­ra u go­ste. Ovaj se ra­do oda­zvao, bio u Ze­ti de­se­tak da­na, do­če­kan i ugo­šćen sa­mo ta­ko. Pad­ne i od­lu­ka da se po­bra­ti­me i to i uči­ne. Otad se Ri­sto vi­še ni­je krio. Po­bra­tim­stvo je pre­nese­no i na Ri­sto­vog si­na Mu­ša. Bi­li su to lju­di i ju­na­ci, a da­nas?

Pi­še: dr Ili­ja Krač­ko­vić