Emilo labudović


Pro­đe i to. Da­tum ko­ji je ozna­čio vi­jek od ču­ve­ne Moj­ko­vač­ke bit­ke, ču­ve­ne ko­li­ko po svo­joj he­roj­skoj di­men­zi­ji to­li­ko i po svo­joj voj­nič­koj uza­lud­no­sti. Odr­ža­še se, tim po­vo­dom, sve­ča­ne i ma­nje sve­ča­ne aka­de­mi­je, osvr­nu­še se na taj do­ga­đaj isto­ri­ča­ri i kva­zi – isto­ri­ča­ri, po­li­ti­ča­ri i kva­zi – po­li­ti­ča­ri, po­zva­ni i ne­po­zva­ni, a sa­ma bit­ka i nje­ni uče­sni­ci osta­še i da­lje ras­pe­ti na kr­stu dnev­no­po­li­tič­kih mu­dro­li­ja za ove i one po­tre­be. I sva­ki no­vi osvrt na taj di­vlje­nja do­sto­jan čin glad­nih, pro­mr­zlih, umor­nih i sla­bo na­o­ru­ža­nih bra­ni­te­lja po­sled­nje od­stup­ni­ce osta­vlja istu di­le­mu ko­joj ni­ka­ko da is­tek­ne rok va­žno­sti: ko je ko­ga i za či­ji in­te­res bra­nio na Moj­kov­cu? Je­su li te ne­sreć­ne zi­me, na Bo­žić, kad je mraz mr­vio go­ru i ka­men, na Moj­kov­cu Sr­bi nz Cr­ne Go­re šti­ti­li srp­sku voj­sku iz Sr­bi­je, ili su se Cr­no­gor­ci žr­tvo­va­li za Sr­be, je li kralj Cr­ne Go­re svje­sno žr­tvo­vao svo­je naj­bo­lje voj­ni­ke da bi sa­ču­vao svo­je di­na­stič­ke aspi­ra­ci­je ili je to bio čin brat­ske od­go­vor­no­sti, da li je… i ta­ko da­lje, i ta­ko da­lje. Na­rod bi re­kao: sto go­di­na, de­ve­de­set gro­ša (pa­me­ti). A ma­tri­ca osta­la ista. Za Sr­be iz Sr­bi­je Moj­ko­vac i sva­ki nje­gov ju­bi­lej su pri­li­ka da oda­ju pri­zna­nje i Cr­noj Go­ri i nje­nim he­ro­ji­ma sa Raz­vrš­ja. Za ov­da­šnje zva­nič­ni­ke i sa­mo po­mi­nja­nje Moj­ko­vač­ke bit­ke, u bi­lo ko­jem kon­tek­stu, sa­mo je još je­dan do­kaz im­pe­ri­ja­li­stič­kih pre­ten­zi­ja zva­nič­nog Be­o­gra­da. Čak i on­da ka­da pred­sjed­nik Sr­bi­je iz­ja­vi da će Sr­bi­ja vječ­no pam­ti­ti i bi­ti za­hval­na za taj čin brat­ske lju­ba­vi i žr­tvo­va­nja, od­mah se pod lu­pu (s ne­ga­tiv­nom ko­no­ta­ci­jom) sta­vi nje­gov stav da su ta­da „Sr­bi bra­ni­li srp­sku voj­sku“, i ta­ko u ne­do­gled. Is­pa­da, po nji­ma, ne­ka­ko, da oni ko­ji su kr­va­ri­li na Boj­noj nji­vi poj­ma ni­je­su ima­li za­što su tu, za­što se žr­tvu­ju i za šta gi­nu. Da su bi­li iz­ma­ni­pu­li­sa­ni ve­li­ko­dr­žav­nim pro­jek­ti­ma sa obje adre­se: sa Ce­ti­nja i iz Be­o­gra­da. Da su iz­gi­nu­li lu­do i ulu­do i ni­za­šta. Oni ne bi da Sr­bi­ja svo­ja­ta čak ni pra­vo sje­ća­nja i za­hval­no­sti za Moj­ko­vač­ku bit­ku, a sa­mi su je se od­re­kli. Do mje­re da njen dan vi­še ni­je dan moj­ko­vač­ke op­šti­ne, a da se za Dan voj­ske Cr­ne Go­re po­se­glo čak u isto­rij­ski mrak i iz nje­ga is­ko­pao Tu­đe­mil gdje su se pro­tiv ne­ko­ga bo­ri­li ne­ki ko­ji sa da­na­šnjim Cr­no­gor­ci­ma ima­ju ve­ze ta­man ko­li­ko i sa mar­sov­ci­ma.
Sve u sve­mu, ka­ko god da se zva­nič­na Sr­bi­ja po­sta­vi pre­ma Moj­ko­vač­koj epo­pe­ji, zva­nič­noj Cr­noj Go­ri to ne od­go­va­ra. Ako ću­ti, is­pa­da da je ne­za­hval­na, da ig­no­ri­še i pot­cje­nju­je ve­li­ku žr­tvu i do­pri­nos ko­ji su voj­ni­ci ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća da­li ne­sme­ta­nom od­stu­pa­nju srp­ske voj­ske pre­ma Al­ba­ni­ji. A ako pro­go­vo­re, uka­žu po­što­va­nje, or­ga­ni­zu­ju pro­sla­vu i ka­žu bi­lo šta, on­da ov­dje na­stu­pi or­ga­ni­zo­va­na ha­ran­ga pro­tiv sve­ga i sva­ko­ga sa jed­nim je­di­nim pred­zna­kom: Sr­bi­ja se i da­lje mi­je­ša u unu­tra­šnje pri­li­ke Cr­ne Go­re i ne od­u­sta­je od pro­jek­ta nje­nog pri­sva­ja­nja? A kad Cr­na Go­ra pri­zna ne­za­vi­snost Ko­so­va, on­da je to nje­na unu­tra­šnja stvar i Sr­bi­ja ne­ma pra­vo čak ni da se na­lju­ti. Još ma­nje kad Pod­go­ri­ca us­po­sta­vi di­plo­mat­ske od­no­se sa Pri­šti­nom, kad gla­sa za učla­nje­nje Ko­so­va u Une­sko, kad ugo­va­ra raz­gra­ni­če­nje sa ovom kva­zi – dr­žav­nom sto­ku­plje­vi­nom, i ta­ko da­lje, i ta­ko da­lje.
Ali, to je ne­što što je, na sra­mo­tu ovog vre­me­na i ovih ge­ne­ra­ci­ja Cr­ne Go­re i Cr­no­go­ra­ca, dnev­no­po­li­tič­ko tu­ma­ra­nje nje­ne vla­sti i po­klo­nič­ko me­še­ta­re­nje in­te­re­si­ma Ame­ri­ke. I ko­li­ko god to bi­lo za­sti­đe i gri­jeh ovog tre­nut­ka još je ve­ći gri­jeh i za­sti­đe na­kon sto go­di­na onaj Moj­ko­vac mje­ri­ti da­na­šnjim Moj­kov­cem. Tvr­di­ti, ma­kar i u ale­go­ri­ji, da su ju­na­ci on­da­šnjeg Moj­kov­ca bi­li za­ve­de­ni i iz­ma­ni­pu­li­sa­ni, ma­kar to bi­lo i od stra­ne već od­la­ze­ćeg kra­lja ili ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća, da su kao ov­ce bi­li pri­ve­de­ni na kla­nje austro­u­gar­skim i švap­skim vu­ko­vi­ma i da ni­je­su bi­li svje­sni da u tre­nut­ku ka­da je pao i po­sled­nji ba­sti­on i sim­bol slo­bod­ne Cr­ne Go­re, njen Lov­ćen, još je­di­no mo­gu da bra­ne i od­bra­ne čast, po­nos i tra­di­ci­ju cr­no­gor­ske voj­ske. Kao da onih tri­sta na Ter­mo­pi­li­ma ni­je­su bi­li svje­sni da nji­ho­va žr­tva ne­će za­u­sta­vi­ti Per­si­jan­ce, kao da ba­ta­ljon ma­jo­ra Ga­vri­lo­vi­ća ni­je znao da je već iz­bri­san iz evi­den­ci­je srp­ske voj­ske…
Iz tog ugla po­sma­tra­na, Moj­ko­vač­ka bit­ka, bez ob­zi­ra na nje­nu voj­nu i stra­te­šku (ne)oprav­da­nost, ko­na­čan is­hod i do­pri­nos ukup­nom raz­vo­ju da­ljih do­ga­đa­ja, mo­ra osta­ti iz­van sva­ke sum­nje i spo­re­nja, ona­ko či­sta i ne­u­ka­lja­na kao što je bio bli­stav ci­je­lac ko­jim su tog slav­nog ju­tra po­te­kli po­to­ci kr­vi i kao što je bio i ostao čist obraz ko­man­dan­ta Vu­ko­ti­ća i nje­go­vih so­ko­lo­va či­ja su kri­la za­u­vi­jek za­kri­li­la Cr­nu Go­ru. Do­du­še, ne ovu ko­ja se iz­gu­bi­la u pro­sto­ru i vre­me­nu, ne ovu ko­ja je kle­kla na oba ko­lje­na i ne ovu u ko­joj su lo­pu­že i raz­boj­ni­ci ju­na­ci da­na. Ne, ta­kva Cr­na Go­ra ne za­slu­žu­je ni se­be, ni Moj­ko­vac.
Ipak, ono što, ta­ko­đe, ne bi smje­lo da bu­de spor­no i što ni­jed­na isto­rij­ska i voj­na dok­tri­na ne mo­gu da po­mje­re i pro­mi­je­ne za jo­tu, je­ste či­nje­ni­ca da su se ta­da na Moj­kov­cu Sr­bi žr­tvo­va­li za Sr­be. Tu isti­nu ne mo­že da de­man­tu­je čak ni sa­vre­me­na DNK ana­li­za, jer bi i ona ot­kri­la ono što smo ko­li­ko do ne­dav­no svi zna­li, a on­da ne­ki na­mjer­no za­bo­ra­vi­li i po­ku­ša­va­ju da se sa­mo­ob­ma­nu, isti­nu da smo ne sa­mo bra­ća već, što bi sta­ri La­ti­ni re­kli, GENS UNA SU­MUS! Je­dan smo rod i to je na Moj­kov­cu i na inim dru­gim mje­sti­ma sa­mo po­tvr­đe­no i uda­ren je kr­va­vi pe­čat. A kad će­mo tu či­nje­ni­cu svi bez raz­li­ke, pri­hva­ti­ti, dru­go je pi­ta­nje. Oči­to, ovih sto go­di­na smo uza­lud pro­su­li, ali valj­da će nas do­bri Bog ura­zu­mi­ti da i sle­de­ćih sto­ti­nu ne pro­da­mo za de­ve­de­set gro­ša.