Pi­še: Mi­len­ko Jo­va­no­vić


Pre­da­le­ko se, re­kao bih, oti­šlo s tu­ma­če­nji­ma idi­ot­ske pre­su­de Eulek­so­vog su­da Oli­ve­ru Iva­no­vi­ću, jed­nom od po­li­tič­kih li­de­ra ko­smet­skih Sr­ba. Ko­men­ta­ri kva­li­fi­ko­va­nih i sa­mo­zva­nih ana­li­ti­ča­ra u ko­ji­ma pre­o­vla­da­va uvje­re­nje da se ne­spor­no neo­sno­va­nom pre­su­dom u stva­ri una­pri­jed pri­pre­ma „ba­lans“ za po­ten­ci­jal­ne pre­su­de po­li­tič­kim i rat­nim li­de­ri­ma Al­ba­na­ca u po­kra­ji­ni ne­ka­ko - ne „pi­ju vo­du“. Pro­sto, ov­dje je, go­to­vo iz­vje­sno, ri­ječ o ne­čem mno­go de­li­kat­ni­jem. Ne ple­di­ram, ni naj­ma­nje, da us­po­sta­vljam mo­no­pol nad eks­klu­zi­vi­te­tom ka­da je ri­ječ o „ot­kri­va­nju stvar­nog ci­lja“ ove pre­su­de ne­u­stav­ne in­sti­tu­ci­je, ko­ja ne­skri­ve­no slu­ži le­ga­li­za­ci­ji ge­no­ci­da na KiM. „De­vet go­di­na ro­bi­je za nu­la do­ka­za“, gla­sio je na­slov tek­sta ob­ja­vlje­nog u jed­nom uti­caj­nom be­o­grad­skom dnev­nom li­stu po­vo­dom iz­ri­ca­nja pre­su­de Iva­no­vi­ću. Bez ika­kve pri­stra­sno­sti, upra­vo taj na­slov je vje­ro­vat­no naj­bo­lja ilu­stra­ci­ja su­šti­ne ove far­se ko­ja je kre­i­ra­na u am­ba­sa­da­ma ze­ma­lja NA­TO-a na Ko­sme­tu. Po­treb­no je, da­ka­ko, po­ja­sni­ti šta to u prak­si za­pra­vo zna­či. A zna­či da je Oli­ver ipak kriv, i to po ne­ko­li­ko osno­va. Pri­mar­no je kriv što ni­je do­zvo­lio da Sr­bi na­pu­ste Ko­sov­sku Mi­tro­vi­cu i osta­le op­šti­ne na sje­ve­ru Ko­so­va i Me­to­hi­je on­da kad je NA­TO na pre­va­ru oku­pi­rao po­kra­ji­nu 1999. go­di­ne. Is­pri­je­čio se ta­da is­pred su­na­rod­ni­ka ko­ji su već bi­li spa­ko­va­li ko­fe­re, s raz­lo­gom us­pa­ni­če­ni, jer su Sr­bi iz Me­to­hi­je i sa cen­tral­nog Ko­so­va u naj­ve­ćem bro­ju već bi­li na­pu­sti­li og­nji­šta, bje­že­ći pred na­je­zdom UČK te­ro­ri­sta ko­je je u sva­kom po­gle­du šti­tio i po­ma­gao NA­TO. Ni­je to uči­nio sa­mo Oli­ver, da se ra­zu­mi­je­mo, već i još do­bar dio dru­gih uti­caj­nih gra­đa­na Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce, prem­da je on bio naj­pre­po­zna­tlji­vi­ji me­đu oni­ma ko­ji su za­go­va­ra­li osta­nak.
Ubr­zo po­tom, za­bo­ra­vi­li su mu sve za­slu­ge mno­gi su­na­rod­ni­ci, po­seb­no oni ka­sni­je sa­mo­i­na­u­gu­ri­sa­ni li­de­ri, od ko­jih su ne­ki već bi­li u cen­tral­noj Sr­bi­ji dok je on go­lo­ruk po­sta­vljao pri­vre­me­nu fi­zič­ku „gra­ni­cu“ iz­me­đu sje­ver­ne i ju­žne Mi­tro­vi­ce, što je bi­lo je­di­no odr­ži­vo rje­še­nje u tom tre­nut­ku. Ni­su mu to, me­đu­tim, za­bo­ra­vi­li me­đu­na­rod­ni „mi­rov­nja­ci“. Još ma­nje opro­sti­li. Ni­je mu kao „olak­ša­va­ju­ća okol­nost“ uze­ta ni či­nje­ni­ca da je sve vri­je­me ka­sni­jeg po­li­tič­kog an­ga­žma­na kod ključ­nih me­đu­na­rod­nih fak­to­ra na KiM va­žio za ubje­dlji­vo naj­pri­hva­tlji­vi­jeg srp­skog pred­stav­ni­ka. Čak naj­po­želj­ni­jeg za raz­go­vo­re o naj­o­sje­tlji­vi­jim te­ma­ma od zna­ča­ja za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju na­kon NA­TO agre­si­je nad SRJ. Za­vri­je­dio je ta­ko, za­što se ne pri­sje­ti­ti, i eti­ke­te „ame­rič­kog čo­vje­ka“, „iz­daj­ni­ka“, i još či­tav niz dru­gih ne­po­pu­lar­nih „pri­zna­nja“. Ri­zi­ko­vao je svje­sno Oli­ver svo­ju prv­bit­nu po­pu­lar­nost i pod­nio ogrom­nu žr­tvu.
U vi­še na­vra­ta, s po­zi­ci­je pred­sjed­ni­ka Sa­ve­za udru­že­nja ra­se­lje­nih Ko­so­va i Me­to­hi­je, jav­no sam is­ti­cao ne­sla­ga­nje sa pot­pi­si­va­njem tzv. „bri­sel­skog spo­ra­zu­ma“, od mo­men­ta nje­go­vog pa­ra­fi­ra­nja do da­nas. Oli­ver Iva­no­vić, pak, po­dr­ža­va po­li­ti­ku re­a­li­za­ci­je do­go­vo­re­nog tim do­ku­men­tom. Čak je iz pri­tvo­ra afir­ma­tiv­no go­vo­rio o „bri­sel­skom spo­ra­zu­mu“ , što mu ta­ko­đe ni­je po­mo­glo da bu­de oslo­bo­đen od­go­vor­no­sti za na­vod­ni zlo­čin. Na­rav­no, ni­je mu to ni pod ra­zno bio ni cilj, jer su i sa­me ma­ri­o­ne­te u sud­skim odo­ra­ma oče­vi­ci nje­go­ve ne­vi­no­sti, ko­ju su bje­lo­da­no po­tvr­di­li čak i go­to­vo svi svje­do­ci al­ban­ske na­ci­o­nal­no­sti. Ov­dje go­vo­rim o ono­me što bi se mo­glo tre­ti­ra­ti kao Oli­ve­ro­va so­li­dar­nost sa po­li­ti­kom re­le­vant­nih me­đu­na­rod­nih fak­to­ra pre­ma Ko­sme­tu. O ono­me zbog če­ga je, mo­gu­će, upra­vo i oda­bran za sa­ta­ni­zo­va­nje. Pra­vi cilj „ope­ra­ci­je Oli­ver“ mo­gao bi bi­ti stva­ra­nje am­bi­jen­ta za po­ku­šaj fi­zič­kog is­tre­blje­nja Sr­ba sa sje­ve­ra po­kra­ji­ne. Uver­ti­ra za ta­kav even­tu­al­ni epi­log na­pra­vlje­na je sa­mim pot­pi­si­va­njem „bri­sel­skog spo­ra­zu­ma“, od či­je pri­mje­ne naj­vi­še stre­pe upra­vo Sr­bi u če­ti­ri op­šti­ne na­slo­nje­ne na ra­šku oblast.
„Ma­te­ma­ti­ka“ krup­nih igra­ča ne­po­sto­je­će or­ga­ni­za­ci­je zva­ne „me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca“ je pri­lič­no ja­sna u ovom slu­ča­ju, i ot­pri­li­ke bi mo­gla da gla­si: „kad ona­ko umje­re­nog Oli­ve­ra osu­di­mo na de­vet go­di­na za­tvo­ra - ni kri­vog ni du­žnog, osta­li Sr­bi će sa­mi po­bje­ći gla­vom bez ob­zi­ra put cen­tral­ne Sr­bi­je“.
Ri­ječ je, valj­da je to ja­sno, o očaj­nič­kim po­ku­ša­ji­ma da se spon­zo­ri i kre­a­to­ri pro­pa­log pro­jek­ta „ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va“ u oči­ma al­ban­skih se­pa­ra­ti­sta i nji­ho­vih sa­ve­zni­ka iz pe­ri­o­da NA­TO agre­si­je re­ha­bi­li­tu­ju za krah po­li­ti­ke ko­ja je „tre­ba­lo“ da do­ve­de do član­stva sa­mo­pro­gla­še­nog „Ko­so­va“ u Uje­di­nje­nim na­ci­ja­ma, a pret­hod­no u dru­gim me­đu­na­rod­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma, po­put Une­ska.
Lič­no, u Oli­ve­rov pa­tri­ot­ski kred­bi­li­tet ni­ka­da ni­sam sum­njao, iako mi ni naj­ma­nje ni­su bli­ska nje­go­va ide­o­lo­ška usmje­re­nja. Uosta­lom, za ta­kav od­nos pre­ma nje­mu imao sam od­lič­nu pot­po­ru i u po­o­dav­nom vi­đe­nju Iva­no­vi­će­vog po­li­tič­kog dje­lo­va­nja is­ka­za­nom od stra­ne jed­nog za­jed­nič­kog nam pri­ja­te­lja, s ko­jim, uz­gred, u pot­pu­no­sti di­je­lim ide­o­lo­ško opre­dje­lje­nje, i do či­jeg mi­šlje­nja ve­o­ma dr­žim. Upra­vo ci­ti­ra­njem tog vre­me­šnog Va­so­je­vi­ća imam po­tre­bu i da za­vr­šim ovaj osvrt: „Bog­da­nov je to sin, a Bog­dan je bio ve­li­či­na. Otadž­bi­na mu je bi­la iz­nad sve­ga. Ne­ma mu po ko­me do­ći da bu­de loš. Ne­ka, nek’ još ma­lo vo­de Ibrom pro­te­če. Pu­no je to­ga mut­nog do­lje, pri­ja­te­lju dra­gi. Ne bih ja o tom Sr­bi­nu iz Ku­ča su­dio bez čvr­stih do­ka­za.“