Pi­še: Mag­da PEter­nek


Is­pum­pa­še vo­du iz ba­ze­na be­o­grad­ske ‚‚Are­ne’’. Za­vr­ši se 32. Evrop­sko pr­ven­stvo u va­ter­po­lu. Sva­ka čast or­ga­ni­za­to­ri­ma na fe­no­me­nal­nom učin­ku za vri­je­me dvo­ne­djelj­nih de­ša­va­nja u ovoj za­i­sta im­po­zant­noj i gra­đe­vi­ni. Po­ka­za­la je Sr­bi­ja da je va­zda bi­la i bi­će do­bar do­ma­ćin i ovim do­ma­ćim i onim evrop­skim go­sti­ma. Jes’ da ni­je čla­ni­ca Evrop­ske uni­je (hva­la Bo­gu što ni­je), ali je­ste pr­vak Evro­pe. Što se me­ne ti­če, hva­la Bo­gu što je­ste.
Ne znam ka­ko je Mer­ke­lov­ka pod­ni­je­la ovaj po­raz, ali ja sve nje­ne po­ra­ze pod­no­sim ve­o­ma la­ko. Mo­žda bi joj lak­še bi­lo da Sr­bi­ja, a bo­ga­mi i Cr­na Go­ra odav­no pri­pa­da­ju ovoj nje­noj fa­mi­li­ji, jer ima­la bi se či­me po­di­či­ti. Ova­ko mr­ka ka­pi­ca.
Ma­đa­ri uze­še bron­zu, va­lja­će im za one ži­ce što ple­tu oko gra­ni­ce. Ne, ni­sam iro­nič­na (a i što bih bi­la), sa­mo mi je dra­go što ni zla­to, a ni sre­bro ne­će is­ko­ri­sti­ti baš ni­za­šta. Ono, ipak, pri­pa­da bo­lji­ma.
Da­kle, Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra oki­ti­še se naj­vred­ni­jim od­lič­ji­ma. Ko će ako ne­će bra­ća! I po ma­te­ri, i po ba­bu. Mo­že, va­la, i po stri­če­vi­ma, jer ih ima kol’ko ‘oćeš na obje stra­ne.
Ne­ko­li­ko da­na kru­ži od­li­čan vic ko­ji me, evo, i sa­da na­smi­je i raz­ve­se­li, ali isto­vre­me­no tje­ra na raz­mi­šlja­nje. Na­i­me, pra­šte pe­tar­de na sve stra­ne, ču­ju se ve­li­ka gra­ja i bu­ka, a ba­ba pi­ta unu­ka: ‘’Si­ne, šta se to de­ša­va?’’ ‘’Igra­ju Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra’’, od­go­va­ra unuk. Na to će ba­ba: ‘’A je li pro­tiv Hr­va­ta?!’’ ‘’Idi, ba­ba, le­zi’’, od­go­vo­ri unuk.
Od­li­čan i po­u­čan vic. Ne bih ja ba­bu po­sla­la na spa­va­nje, moj sin­ko, ne­go bih joj pru­ži­la ru­ku, a bo­ga­mi joj se i po­klo­ni­la. Ne ži­vi ona kao što ti mi­sliš u za­blu­di, da je to (još uvi­jek) jed­na dr­ža­va, i da su nam ko­ri­je­ni isti. Zna tvo­ja ba­ba od­lič­no da su i Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra jed­no ti­je­lo i jed­na du­ša. Va­zda bi­li i osta­li. A što se ti­če nje­nog pi­ta­nja ‘’je li pro­tiv Hr­va­ta’’, tu tek ni­je oma­ši­la. Zna ba­ba da su te utak­mi­ce, a tek po­bje­de uvi­jek bi­le i naj­in­te­re­sant­ni­je i naj­sla­đe. Još da je osta­la sta­ra Ju­ga, pa do smo svi pod istom ka­pom, vi­dio bi ti tek ka­kva bi to re­pre­zen­ta­ci­ja bi­la! Zna ba­ba, ni­je ona od ju­če. Zna i da Bo­san­ci, Slo­ven­ci i Ma­ke­don­ci ni­su bo­gom da­ni za va­ter­po­lo, ali ima spor­to­va i dru­gih stva­ri u ži­vo­tu gdje su mno­go kva­li­tet­ni­ji od nas. Ju­ga bi, dru­ška­ne moj, bi­la vo­de­ća evrop­ska si­la, pa ti vi­di! Raz­mi­šljaj ma­lo o to­me, pri­je ne­go što ba­bu po­ša­lješ u kre­vet.
Mo­gu vam re­ći da sam s uži­va­njem gle­da­la ovaj sjaj­ni fi­nal­ni meč. Una­pri­jed sreć­na što su se i mo­ja Sr­bi­ja i mo­ja Cr­na Go­ra po­pe­le na po­sto­lje. Sreć­na što je at­mos­fe­ra bi­la ona­kva, ka­kva i do­li­ku­je na­šem za­jed­nič­kom i du­hu i ka­rak­te­ru-pri­ja­telj­ska. Na­rav­no da je že­lja za po­bje­dom i jed­nih i dru­gih bi­la ja­ka, jer to je jed­no­stav­no za­kon spor­ta i vi­te­škog nad­me­ta­nja. I sa­mo to. Ni­je bi­lo ni trun­ke ne­pri­jat­ne na­pe­to­sti ili, ne daj Bo­že, mr­žnje ni na tri­bi­na­ma, ni u ba­ze­nu. Utak­mi­ca je bi­la pri­mjer i do­kaz da iver ne pa­da da­le­ko od kla­de i da se ni­ka­da, baš ni­ka­da ovaj isti na­rod ne mo­že po­di­je­li­ti, niti raz­dvo­ji­ti. Onaj ko mi­sli dru­ga­či­je sa­mo je eks­po­ne­nent ne­sreć­ne po­li­ti­ke što nam upor­no gu­ra prst u oko i za­ba­da nož u le­đa. Ostra­šće­ni umo­vi, za­bre­kli u oko­re­le pr­ći­je vla­sti, no­vo­pe­če­ni sko­ro­je­vi­ći, dik­ta­tor­ski i re­žim­ski tu­to­ri, za­tu­ca­ni auto­krat­ski mo­zgo­vi, sa­mo oni ba­ca­ju sje­me i raz­do­ra i ba­ru­ta ta­mo gdje naj­pri­je mo­že da se pri­mi i da buk­ne. Na svo­ju ze­mlju, me­đu svo­je. Na tlo svo­jih ko­ri­je­na i tlo svo­je za­jed­nič­ke isto­ri­je. Za­tro­va­ni bes­kom­pro­mi­snom i sli­je­pom po­tre­bom da uni­šte sve ono što je vri­jed­no i da za­u­vi­jek osta­nu na tro­nu sop­stve­nog sti­da i sra­mo­te. Sport im je i ovo­ga pu­ta (kao i mno­go pu­ta do­sad) do­ka­zao da je mno­go ja­či od nji­ho­ve su­je­te i ego­i­stič­ne gla­di. Do­ka­zao im je da se, baš kao i u ži­vo­tu, vi­te­štvo i do­sto­jan­stvo ci­je­ne iz­nad sve­ga. Da je sport­ski te­ren gdje se od­mje­ra­va­ju naj­bo­lji čist kao su­za. Po­ka­zao je i po­li­tič­kim i na­ci­o­na­li­stič­kim is­pa­di­ma cr­ve­ni kar­ton i po­slao ih u svla­či­o­ni­cu. Po­nos i do­sto­jan­stvo ovih va­ter­po­lo po­bjed­ni­ka, vi­so­ko su iz­nad vo­de, u ko­joj se da­vlje­ni­ci hva­ta­ju za slam­ku spa­sa op­stan­ka na vla­sti.
Za­to, bu­di­te po­no­sni što ste bi­li dio ove div­ne sport­ske utak­mi­ce i at­mos­fe­re. Bu­di­te po­no­sni što sto­ji­te na po­sto­lju po­bjed­ni­ka. Igra­le su Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra. Igra­li su na­ši po­bjed­ni­ci. Za po­li­ti­ku ni­je bi­lo ka­ra­ta. Šta će­te ljep­še!? Ja ni­šta. Ni ja ni, moj bič. Jer po­li­ti­ka u spor­tu je kič.
(Autor je pje­snik)