Pi­še: Vla­di­slav Daj­ko­vić


''Je.ena je si­tu­a­ci­ja... Ma ot­kud znam..Oni kao ho­će da se ot­cje­plju­ju, a mi im kao ne da­mo.'' Ovim ri­je­či­ma je voj­nik JNA, ta­da de­vet­na­e­sto­go­di­šnji mla­dić Ba­hru­din Ka­le­to­vić,od­go­vo­rio no­vi­na­ru na pi­ta­nje šta se za­pra­vo de­ša­va na jed­noj od li­ni­ja fron­ta, za vri­je­me ra­ta de­ve­de­se­tih. Kao da je sav be­smi­sao ra­ta stao u jed­nu re­če­ni­cu. O tom be­smi­slu ra­ta, broj­nim ne­vi­nim žr­tva­ma, pre­pla­še­nim go­lo­bra­dim mla­di­ći­ma, od­već je mno­go re­če­no. Sto­ga, te­ško da bi se da­nas, vi­še od dva­de­set go­di­na ka­sni­je, mo­glo re­ći ne­što ori­gi­nal­ni­je. Rat je za­vr­šen, iako u gla­va­ma mno­gih i da­lje tra­je. Ne­ke maj­ke su osta­le ne­u­tje­šne, ne­ke že­ne iz­gu­bi­le mu­že­ve, se­stre bra­ću. Ži­vot je na­sta­vio da te­če. Sa dru­ge stra­ne, ne­ma­li je broj onih ko­ji i dan da­nas uži­va­ju u plo­do­vi­ma ra­ta, u kom su ima­li i te ­ka­ko za­pa­že­nu ulo­gu. Spi­sak je po­du­ga­čak, i na jed­noj, i na dru­goj, i na tre­ćoj stra­ni.
Ka­da se pri­ča o ko­lo­vo­đa­ma ta­da­šnjeg ra­ta, pr­va aso­ci­ja­ci­ja na njih je ču­ve­na troj­ka: Mi­lo­še­vić, Tuđ­man i Izet­be­go­vić. Za ne­ke he­ro­ji, za dru­ge zlo­čin­ci. Za ne­ke bra­ni­te­lji, za ne­ke ti­ra­ni­ni. I ta­ko u ne­do­gled. Me­đu­tim, za­bo­ra­vlja se kru­ci­jal­na stvar – oni ni­su bi­li je­di­ni. Spi­sak je po­no­vo du­ga­čak. Mno­gi su ne­pra­ved­no i ma­li­ci­o­zno iz­o­sta­vlje­ni, iako su ima­li ozbilj­ne ro­le, ali i ozbilj­nu od­go­vor­nost. Ne­ki se čak i lju­te što ne spa­da­ju u top troj­ku, pa s' vre­me­na na vri­je­me svo­jim iz­ja­va­ma po­ku­ša­va­ju stvo­ri­ti i oži­vje­ti am­bi­jent de­ve­de­se­tih, ne bi li do­bi­li ko­ji po­en ili man­dat vi­še. Tu, na­rav­no, pred­nja­či Vo­ji­slav Še­šelj, ko­me je ide­ja Ve­li­ke Sr­bi­je i da­lje je­di­no sred­stvo ostva­ri­va­nja po­li­tič­kih po­e­na. Na­rav­no, to spa­da u do­men nje­go­vih le­gi­tim­nih pra­va. Še­šelj se ne­dav­no na­šao u cen­tru pa­žnje zbog oslo­ba­đa­ju­će pre­su­de u Ha­gu. S ob­zi­rom na be­smi­sao Me­đu­na­rod­nog tri­bu­na­la, nje­go­ve dvo­stru­ke stan­dar­de, čud­ne, ne­ri­jet­ko i ne­pra­ved­ne pre­su­de, ova pre­su­da uto­li­ko i ni­je za­ču­đu­ju­ća. No, ono što je­ste za­ču­di­lo je iz­ja­va Še­še­lje­vog rat­nog dru­ga iz de­ve­de­se­tih - Mi­la Đu­ka­no­vi­ća - ko­ji mu je me­đu pr­vi­ma če­sti­tao slo­bo­du. Ne, to ni­je bi­la pr­vo­a­pril­ska ša­la. Po­sma­tra­ju­ći Đu­ka­no­vi­ćev go­vor ti­je­la, sti­če se uti­sak da je to vi­še re­kao spon­ta­no i na pr­vu lop­tu, ne pro­mi­šlja­ju­ći o po­sle­di­ca­ma. A po­sle­di­ce su bi­le to­li­ko ozbilj­ne, da je mo­rao i Fi­lip Vu­ja­no­vić da re­a­gu­je. Na­rav­no, ne­spret­no. Ka­ko dru­ga­či­je.
Mi­lo i Še­šelj, bra­ća po ra­di­kal­noj ide­o­lo­gi­ji iz de­ve­de­se­tih, ta­ba­li su svoj po­li­tič­ki put istim oru­đem – ra­di­kal­nim na­ci­o­na­li­zmom. Še­šelj ide­jom Ve­li­ke Sr­bi­je, Đu­ka­no­vić ide­jom ko­ja mu je od­go­va­ra­la u tom tre­nut­ku. Ta­da je to bio ve­li­ko­srp­ski na­ci­o­na­li­zam, da­nas nje­go­va su­šta su­prot­nost. Od čo­vje­ka ko­ji je bio ''po­no­san na svo­je srp­sko po­ri­je­klo'' i ko­ji je naj­vi­še mr­zio čet­ni­ke, usta­še i sto­po­stot­ne Cr­no­gor­ce, pa do čo­vje­ka ko­ji una­zad de­set go­di­na te­me­lji svo­ju po­li­tič­ku re­to­ri­ku na an­ti­srp­stvu. Raz­li­ke su, da­kle, u ni­jan­sa­ma.
Ono što mo­že ući u ru­bri­ku ''Vje­ro­va­li li ne'' je­ste či­nje­ni­ca da je Đu­ka­no­vić i da­lje omi­lje­ni po­li­ti­čar u oči­ma upra­vo onih ma­nji­na ko­je su naj­vi­še stra­da­le od, po­ga­đa­te – istog tog Đu­ka­no­vi­ća. Bo­šnja­ci i mu­sli­ma­ni ga i da­lje dr­že na vla­sti i po­red či­nje­ni­ce da je slao go­ri­vo za ten­ko­ve Rat­ka Mla­di­ća, i po­red zlo­či­na u Štrp­ci­ma, po­red zlo­či­na u Bu­ko­vi­ci, po­red de­por­ta­ci­je mu­sli­ma­na iz Cr­ne Go­re, oda­kle im se gu­bi sva­ki trag, i da­nas če­stit­ke Vo­ji­sla­vu Še­še­lju. Skro­man do­pri­nos, ali ipak do­pri­nos, mu pru­ža Hr­vat­ska Gra­đan­ska Ini­ci­ja­ti­va, valj­da u znak za­hval­no­sti zbog Đu­ka­no­vi­će­ve ini­ci­ja­ti­ve da gra­na­ti­ra Du­brov­nik i us­put po­ša­lje pre­ko 150, ma­hom mla­dih, Cr­no­go­ra­ca u smrt. No, mu­sli­ma­ni i Bo­šnja­ci su već po­ka­za­li da Đu­ka­no­vi­ću sve opra­šta­ju, pa čak i smrt svo­jih su­na­rod­ni­ka, a sve to u stra­hu od Še­še­lje­va­ca od ko­jih bi ih nji­hov Mi­lo od­bra­nio.
Sa dru­ge stra­ne, na­kon nje­go­ve če­stit­ke svom rat­nom paj­to­su iz da­na ka­da su dr­ma­li Bal­ka­nom, upit­na je bi­la re­ak­ci­ja i sim­pa­ti­ze­ra i čla­no­va DPS-a, ko­ji su, pret­po­sta­vlja se, bi­li pot­pu­no zbu­nje­ni i za­te­če­ni. Raz­log: po­sled­njih 10 go­di­na sva­ku po­li­tič­ku kam­pa­nju te­me­lje upra­vo na pri­či da zli Sr­bi iz opo­zi­ci­je pla­ni­ra­ju da pre­tvo­re Cr­nu Go­ru u Še­še­lje­vu tvo­re­vi­nu, te da će nas pri­po­ji­ti ve­li­koj Sr­bi­ji.
U ko­nač­nom, iz­me­đu Đu­ka­no­vi­ća i Še­še­lja go­to­vo da ne­ma raz­li­ke. I je­dan i dru­gi su na­ci­o­na­li­stič­ki ide­o­lo­zi ko­ji na svo­joj du­ši no­se smrt mla­dih lju­di ko­je su svo­jom za­pa­lji­vom re­to­ri­kom sla­li u rat. Je­di­na raz­li­ka je u to­me što su Še­še­lju su­di­li, a Đu­ka­no­vi­ću tek tre­ba­ da su­de.
Dok god ova­kvi lju­di bu­du vla­da­li dr­ža­vom, me­dij­skim pro­sto­rom, mi­sli­ma onih ko­ji ne raz­mi­šlja­ju, na Bal­ka­nu će uvi­jek bi­ti ''je.ena si­tu­a­ci­ja'', kao što re­če Ba­hru­din za vri­je­me ra­ta i ob­ja­sni nam su­šti­nu ra­ta, ali i ži­vo­ta. Vri­je­me je da se na­rod pro­bu­di i po­ša­lje ove rat­ne i po­sle­rat­ne pro­fi­te­re ta­mo gdje im je i mje­sto – na mar­gi­ne dru­štva.