Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


O igri bih da ti pri­čam. Kad uđeš u nju, za­ko­ni i obi­ča­ji sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta ne­ma­ju vi­še ni­ka­kvog zna­ča­ja... osim za­ne­mar­lji­ve, ne­pri­jat­no sit­ne vri­jed­no­sti. Za dje­cu ko­ja se na­đu u ža­ru igre „obi­čan svi­jet“ se go­to­vo sa­svim uki­da... sko­ro pa ne­sta­ne. Ta­da na­stu­pa mo­me­nat pot­pu­nog pri­su­stva tje­lo­du­še igra­ča. Ne­što što je go­to­vo za­ču­đu­ju­će pri­rod­no. Ugod­no i sve­pro­ži­ma­ju­će. Vri­je­me i pro­stor su sa­dr­žaj­ni­ji, bo­lje is­ko­ri­šće­ni – po­ja­vlju­je se spon­tan i neo­bja­šnji­vo sta­bi­lan red. Ri­tam i har­mo­ni­ja se na­do­ve­zu­ju s ka­pi­ma zno­ja i ubr­za­nim ot­ku­ca­jem sr­ca. Do­ga­đa­ji se da­ju uspo­ri­ti, pre­sko­či­ti ili po­no­vi­ti. Ne­ma nu­žno­sti u uče­stvo­va­nju, a opet je ne­vje­ro­vat­no ko­ri­sno da se igri pri­klju­čiš. Od sve­ga naj­bit­ni­je – za­bav­no je. A kad je ne­što za­bav­no, ta­da pre­sta­ješ da mi­sliš o se­bi i na se­be - pre­pu­štaš ti­je­lo i um ne­koj za­jed­nič­koj sud­bi­ni o ak­tiv­nom uži­va­nju. Adek­tiv­ni­je od dro­ge. Zdra­vi­je od spa­na­ća. Emo­ci­je se pro­či­šća­va­ju i svo­de, a in­di­vi­du­al­nost li­je­po sra­sta sa in­di­vi­du­al­no­šću dru­gih. U raz­i­gra­no­sti in­stink­tiv­no znaš ko­me da vje­ru­ješ, ko­ga da šti­tiš, od če­ga da se ču­vaš, če­mu da se pre­daš. Taj aspekt in­ten­ziv­nih pred­o­sje­ća­ja al­he­mi­ja na­zi­va La­e­ti­tia ma­xi­ma (la­tin­ski).
Iz­raz je ne­zgrap­no pre­ve­den – for­mu­la­ci­ja ima si­ja­set, naj­bli­ža je ona ko­ja ka­že da je La­e­ti­tia ma­xi­ma ni­šta dru­go do in­stru­ment „naj­ve­ćeg za­do­volj­stva“. Zbu­ni­lo me kad sam se pr­vi put sa njom su­da­rio, ne zbog to­ga što le­ti­ti­ju ni­sam ra­zu­mio – već zbog či­nje­ni­ce da je ta­ko la­ko iz­gu­bi­mo kad od­ra­ste­mo. Al­he­mi­ča­ri su na­sto­ja­li da do­đu do se­ru­ma ko­ji bi ovo sta­nje svi­je­sti mo­glo da vra­ti od­ra­slim oso­ba­ma. Ko­li­ko je ta mi­si­ja bi­la zna­čaj­na, svje­do­če tri ve­li­ke ško­le al­he­mij­skog za­na­ta ko­je su se umje­sto tra­ga­nja za ka­me­nom mu­dro­sti i re­cep­tom za do­bi­ja­nje zla­ta od­lu­či­le po­za­ba­vi­ti muć­ka­njem si­ru­pa što evo­ci­ra mo­zgu po­tre­bu za igra­njem.
Iz­gle­da da na­ša ne­zgrap­nost, ugru­va­nost, sa­mo­ća, ne­is­pu­nje­nost, ne­za­do­volj­stvo, od­u­sta­ja­nja po­ti­ču s jed­ne gra­ne raz­lo­ga – tač­ni­je, iz ma­ju­šne du­šev­ne ru­pe ko­ju vu­če­mo od ra­nih da­na. Ta­mo gdje je ne­ka­da sta­no­va­la ezo­te­rič­na kli­ca igre i za­ba­vlja­nja.
Na­rav­no, i psi­ho­lo­gi­ja je po­ku­ša­va­la da raz­ve­že čvo­ro­ve ovog ter­mi­na... Po­mo­gle su joj so­ci­o­lo­gi­ja, te pri­mi­je­nje­ne teh­ni­ke pro­fi­li­sa­nja – zna­te do ka­kvih se za­klju­ča­ka do­šlo? Po­ma­mlju­ju­ćih, raz­o­ča­ra­va­ju­ćih i opa­snih. Bi­lo je dje­ce (a u da­na­šnje vri­je­me se ra­đa sve vi­še) ko­ja ni­su po­sje­do­va­la pra­vi­lan da­mar La­e­ti­tia ma­xi­ma... Kroz igru su is­ka­zi­va­la agre­si­ju, iz­o­pa­če­nost, lju­bo­mo­ru, ku­ka­vič­luk i po­dlost. Ne spo­ra­dič­no, što bi se i da­lo ra­zu­mje­ti – već uvi­jek. Nji­ma ta­kvi­ma igra ni­je do­no­si­la mo­me­nat za­ba­ve – već is­klju­či­vo gru­bu tram­pu po­ku­ša­ja i uspje­ha, kao i stra­ha da ne­ko dru­gi od ma­li­ša­na ne iza­đe kao po­bjed­nik, ili vo­đa. Ta­kva dje­ca se po sta­sa­va­nju u lju­de do­mog­nu sa­mog vr­ha dru­štve­nih lje­stvi­ca mo­ći i ni­ka­da ne raz­vi­ju ono što je fun­da­men­tal­na svr­ha igra­nja – osje­ćaj ča­sti iz po­ra­za. A bez to­ga ne­ma ni sa­o­sje­ćaj­no­sti i osvr­ta na po­tre­be su­na­rod­ni­ka. Umje­sto La­e­ti­tia ma­xi­ma njih vo­di La­e­ti­tia in­com­mo­dum – (za­do­volj­stvo zla).
I na­še stu­di­je su po­tvr­di­le da u dječ­joj do­bi kon­cept igra­nja pot­po­ma­že u re­ša­va­nju mno­go­broj­nih emo­tiv­nih za­vr­zla­ma... ta­da lak­še sti­če­mo i pa­met­ni­je bi­ra­mo pri­ja­te­lje, ljep­še is­ka­zu­je­mo na­klo­nost i sim­pa­ti­je, br­že i du­blje stva­ra­mo ra­zno­rod­ne kon­kret­ne ve­ze sa oko­li­nom – a sve to po­sti­že­mo im­puls­no, uz po­moć div­ne La­e­ti­tia ma­xi­ma. Da nam je da­nas pri­sut­na u će­li­ja­ma, sva­ko­dnev­no bismo ši­ri­li krug pri­ja­te­lja, lak­še bismo se od­lu­či­va­li na ri­zič­ne in­tim­ne za­ve­sla­je i uop­šte­no go­vo­re­ći – di­sa­li bismo pu­ni­je. A tek što bismo se, pri­de, na tom pu­tu igre od­lu­ka za­ba­vi­li. Ne bi bi­lo te­ških sa­ti osa­me i do­sa­de. No, du­go vre­me­na smo za­ne­ma­ri­va­li po­na­ša­nje onih što su i u igri za­ba­da­li no­že­ve vr­šnja­ci­ma i for­mi­ra­li gru­pe ma­nje uklo­plje­nih ka­ko bi nji­ma ma­ni­pu­li­sa­li u svr­hu de­struk­ci­je i upro­pa­šće­nja kon­cep­ta za­ba­ve. Pro­sto, jer ni­smo vje­ro­va­li i sma­tra­li da iz dječ­jih gr­la mo­že da re­ži La­e­ti­tia in­com­mo­dum. Ali mo­že. I ne vje­ruj­te u onu glu­post da se dje­ca ra­đa­ju ne­vi­na. Ne sva! I ni­ka­ko ne me­đu na­ma ova­kvi­ma.
Ljud­ska ra­sa po­sje­du­je mno­go de­fi­ni­šu­ćih na­zi­va: Ho­mo amans (bi­ća lju­ba­vi), Ho­mo ani­ma­lis (bi­ća sa du­šom), Ho­mo di­scens (uče­ća bi­ća), Ho­mo iner­mis (bes­po­moć­na stvo­re­nja), Ho­mo po­e­ti­ca (po­e­tič­na bi­ća)... ali su dva osta­la kao sr­žna: Ho­mo sa­pi­ens (mi­sle­ći čo­vjek) i Ho­mo lu­dens (bi­će igre). I sva­ko od ovih je lir­ski oprav­da­no... ali su svi do jed­no­ga de­ri­va­ti igre i raz­mi­šlja­nja. Na­sta­la su iz naj­ve­ćeg za­do­volj­stva (La­e­ti­tia ma­xi­ma).
Po­ka­ži­te mi dvo­ri­šte u ko­me se dje­ca igra­ju, a ja ću va­ma po­ka­za­ti ko­ja će od njih sju­tra da vla­da­ju bu­zdo­va­nom i la­ži­ma.
La­e­ti­tia in­com­mo­dum će od njih da na­pra­vi Ho­mo men­dax i Ho­mo ne­cans (la­žlji­va i zlo­tvor­na bi­ća). Na­ža­lost. A mi tu ne mo­že­mo ni­šta – jer je ta­kva igra.
(Autor je knji­žev­nik)