Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Ame­rič­ki pred­sjed­ni­ci se na­ci­ji zva­nič­no obra­ća­ju jed­nom go­di­šnje, kra­jem ja­nu­a­ra ili po­čet­kom fe­bru­a­ra. Ta­da pod­no­se iz­vje­štaj ”o sta­nju Uni­je”, što je tra­di­ci­ja ko­ju je još 1790. usta­no­vio pr­vi pred­sjed­nik Džordž Va­šing­ton.U Ru­si­ji po­sto­ji ne­što slič­no, što je 2001. uveo njen sa­da­šnji pred­sjed­nik Vla­di­mir Pu­tin da se jed­nom go­di­šnje ”opi­pa­va puls” na­ci­je, ta­ko što on, u di­rekt­nom TV pre­no­su iz spe­ci­jal­nog stu­di­ja sa pu­bli­kom, od­go­va­ra na pi­ta­nja gra­đa­na.To je je­dan bez sum­nje za­ni­mljiv – i po­li­tič­ki iz­u­zet­no va­žan – ri­ja­li­ti, na osno­vu ko­ga i spolj­ni svi­jet opi­pa­va po­li­tič­ki puls Ru­si­je.Ovo­go­di­šnje ”Di­rekt­no sa Pu­ti­nom” odr­ža­no je u če­tvr­tak: tra­ja­lo je bez­ma­lo če­ti­ri sa­ta. Od ne­što vi­še od tri mi­li­o­na pi­ta­nja, od­go­vo­rio je na 74. Bi­lo ih je ra­znih, ni­su baš sva bi­la ugod­na, jed­no je čak bi­lo lič­ne pri­ro­de – da li će se po­no­vo ože­ni­ti – a Pu­tin je s pu­no lič­nog i dr­žav­nič­kog sa­mo­po­u­zda­nja, kao i u pre­đa­šnjim na­stu­pi­ma ove vr­ste, osta­vio uti­sak da je sve pod kon­tro­lom, upr­kos to­me što pri­li­ke ni­su vi­še ru­ži­ča­ste kao što su ne­kad bi­le.Po­ka­za­lo se i da su Ru­si oba­vi­je­šte­ni o pri­li­ka­ma u svo­joj ze­mlji i u svi­je­tu, ma­da je bi­lo oči­gled­no da ih pr­vo mno­go vi­še in­te­re­su­je od dru­gog. S raz­lo­gom: Ru­si­ja je već dvi­je go­di­ne u re­ce­si­ji, naj­du­žoj u 16 go­di­na Pu­ti­no­ve vla­da­vi­ne, pro­šlo­go­di­šnji pad eko­no­mi­je iz­no­sio je 3,7 od­sto, dok će, pre­ma pro­cje­ni nje­ne cen­tral­ne ban­ke, ovo­go­di­šnji mi­nus bi­ti sve­den sa­mo na 1,5 od­sto, da bi bla­gi rast za­po­čeo tek do­go­di­ne.Ru­si su pod Pu­ti­nom na­vik­nu­ti na bo­lji­tak: to­kom nje­go­va pr­va dva man­da­ta, ka­da je tem­po ra­sta bio oko fan­ta­stič­nih se­dam od­sto, uz­di­zao se i nji­hov stan­dard. Od pri­je tri go­di­ne stva­ri su, me­đu­tim, po­šle niz­br­do: ko­laps ci­je­na glav­nog iz­vo­znog pro­iz­vo­da, naf­te i za­pad­ne sank­ci­je do­ve­li su do str­mo­gla­va kur­sa ru­blje, sko­ka do­ma­ćih ci­je­na i sma­nji­va­nja ku­pov­ne mo­ći, dok je ukup­ni re­zul­tat da je broj onih ko­ji su zva­nič­no po­sta­li si­ro­ma­šni sa 3,1 mi­li­o­na po­ras­tao na 19,2 mi­li­o­na.Pu­ti­no­va po­pu­lar­nost, me­đu­tim, zbog to­ga ni­je opa­la – od anek­si­je Kri­ma, ko­ja je bi­la do­ping ru­skom na­ci­o­nal­nom po­no­su, ona je na sta­bil­nih 80 od­sto. Ali to ni­je spri­je­či­lo da je­dan Mo­sko­vlja­nin, ko­ji je re­kao ka­ko za hra­nu da­nas tro­ši dva pu­ta vi­še ne­go pri­je go­di­nu da­na, iako je in­fla­ci­ja zva­nič­no sa­mo 13 od­sto, po­sta­vi pi­ta­nje ko­me da vje­ru­je: vla­di ili ra­ču­nu iz samo­po­slu­ge?
Pu­tin je na ovo od­go­vo­rio da ”sko­ro sto po­sto sa­o­sje­ća sa gra­đa­ni­ma”, ob­ja­sniv­ši da su sku­plje na­mir­ni­ce re­zul­tat i sank­ci­ja i ru­skih kon­tra­mje­ra, ali sa va­žnom na­po­me­nom da je to pod­sta­klo ob­no­vu do­ma­će po­ljo­pri­vre­de. Ni­je baš po­no­vio na­šu man­tru iz vre­me­na Mi­lo­še­vi­ća ”sank­ci­je će nas oja­ča­ti”, ali zvu­ča­lo je ta­ko ne­ka­ko.Zna­mo ka­ko se to kod nas za­vr­ši­lo i zna­mo na­rav­no da ni­je mo­gu­će po­re­đe­nje Sr­bi­je i Ru­si­je, ma­da ne­kih da­na­šnjih pa­ra­le­la ima: i ov­dje i ta­mo po­sto­ji sa­mo jed­na adre­sa za rje­ša­va­nje svih pro­ble­ma. To su ne­ki uče­sni­ci raz­go­vo­ra sa Pu­ti­nom do­bro is­ko­ri­sti­li: rad­nik iz jed­ne si­bir­ske fa­bri­ke predsjedniku se po­ža­lio ka­ko već ne­ko vrijeme ne do­bi­ja pla­tu, da bi još to­kom pre­no­sa odan­de sti­gla vijest da je to u svo­je ru­ke uzeo lo­kal­ni dr­žav­ni tu­ži­lac.Jed­na Eka­ta­ri­na iz ju­go­za­pad­nog Si­bi­ra je pak pre­ko vi­deo-snim­ka pred­sjed­ni­ku po­ka­za­la ka­ko lo­kal­ne vla­sti ig­no­ri­šu ru­pe na pu­te­vi­ma, da bi, pri­je ne­go što je pre­nos za­vr­šen, odan­de sti­glo obe­ća­nje da će sve bi­ti sre­đe­no do 1. ma­ja.Pred­sjed­nik je zbog ovo­ga vje­ro­vat­no do­bio po­e­ne, ali to je isto­vre­me­no bi­lo i jav­no ot­kri­va­nje si­stem­skih sla­bo­sti dr­ža­ve: Ru­si­ja je isu­vi­še ve­li­ka da bi se njom upra­vlja­lo sa­mo iz cen­tra. Ma­da, sta­ro ru­sko ”do­bar car, a lo­ši do­glav­ni­ci”, za­sad osta­je na sna­zi.Pu­tin je još, iz vi­zu­re za­pad­nih ana­li­ti­ča­ra, po­ka­zao pri­lič­nu po­mir­lji­vost kad je ri­ječ o ge­o­po­li­tič­kim pi­ta­nji­ma. Imao je čak li­je­pe ri­je­či za Oba­mu (”pri­sto­jan čo­vjek”), ma­da i da­lje in­si­sti­ra da su glo­bal­ni pro­ble­mi re­zul­tat neo­d­go­vor­nog po­na­ša­nja SAD i nje­nog ”oma­lo­va­ža­va­nja Ru­si­je”. Ni nje­ga – ni, oči­gled­no, Ru­se – ni­su mno­go uz­bu­di­li ”Pa­nam­ski pa­pi­ri”: dvi­je mi­li­jar­de do­la­ra, ko­je je u pa­nam­skom po­re­skom ra­ju ”par­ki­rao” nje­gov bli­ski pri­ja­telj, za Pu­ti­na su fond za ku­po­vi­nu ri­jet­kih mu­zič­kih in­stru­me­na­ta. To mu je bio po­vod i da ”uda­ri kon­tru”, pi­ta­njem ko to pro­vo­ci­ra? Od­mah je i od­go­vo­rio – ”ne­ko iz zva­nič­nih ame­rič­kih in­sti­tu­ci­ja”, a cilj je da se ”de­sta­bi­li­zu­je Ru­si­ja”.Sve je, da­kle, pod kon­tro­lom – osim ono­ga što ni­je. U ko­joj je to sra­zmje­ri vi­dje­će se do­ne­kle na iz­bo­ri­ma za Du­mu u sep­tem­bru, a ne mno­go po­tom, 2018, ka­da su no­vi pred­sjed­nič­ki iz­bo­ri. Pu­tin po Usta­vu ima pra­vo na sa­mo još je­dan man­dat, a u če­tvr­tak se uz­dr­žao od od­go­vo­ra da li će ga is­ko­ri­sti­ti. Kla­dim se da je ma­lo onih ko­ji će se kla­di­ti da ne­će.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)