Še­šelj je du­ho­vit, in­te­li­gen­tan i raz­bo­rit čo­vjek. Bo­rac. Dok­tor pra­va. Po­bi­je­dio je Ha­ški tri­bi­nal na nji­ho­vom te­re­nu i ti­me do­nio ra­dost na­ci­ji. Ne po­ri­čem da je i me­ni bi­lo dra­go zbog to­ga. Sla­žem se da je Ha­ški tri­bu­nal an­ti­srp­ski sud i taj stav te­me­ljim na oči­gled­nim či­nje­ni­ca­ma i sta­ti­sti­ci. Tu, ra­zu­mi­je se, di­le­me ne­ma. Me­đu­tim, da li sve na­ve­de­no amnestira Še­še­lja od či­nje­ni­ce da je za­pa­lji­vom re­to­ri­kom hu­škao go­lo­bra­de mla­di­će u rat? U mo­jim oči­ma ne. Da li će se ne­ki od tih po­gi­nu­lih mla­di­ća vra­ti­ti u ži­vot zbog Še­še­lje­vih vi­ce­va u Ha­gu? Ne­će. Da li će ne­koj maj­ci ko­ja je iz­gu­bi­la si­na po­mo­ći Še­še­lje­va po­bje­da u Ha­gu? Po­no­vo, ne­će.Dra­gi go­spo­di­ne Se­ku­li­ću, za­što vaš he­roj i idol Vo­ji­slav Še­šelj ni­je svo­je­vre­me­no na ra­ti­štu vi­kao, ka­ko i pri­li­či svim he­ro­ji­ma, ‘’za mnom!’’, a ne iz po­za­di­ne gle­dao ka­ko se od­vi­ja rat i ka­ko stra­da­ju mla­di mom­ci, oči­gled­no za­do­je­ni ko­je­ka­kvim na­ci­o­na­li­stič­kim baj­ka­ma?
Da bu­dem do kra­ja pra­ve­dan i pre­ma Va­ma, ali i pre­ma se­bi: ap­so­lut­no svi li­de­ri rat­nog vi­ho­ra, zva­li se oni Še­šelj, Tuđ­man, Ali­ja, Na­ser, Ta­či ili Go­to­vi­na –pod­jed­na­ko su kri­vi. Za­što u tom vre­me­nu lu­di­la i bez­u­mlja ni­je­dan ni­je po­zi­vao na mir, na mir­no rje­ša­va­nje oči­tih pro­ble­ma i raz­li­ka? Za­što, za­bo­ga? Zar je mo­ra­lo po­gi­nu­ti 100. 000, ma­hom mla­dih lju­di, dok, s dru­ge stra­ne, ni­jed­nom od ‘’voj­sko­vo­đa’’ ni dla­ka s gla­ve ni­je za­fa­li­la? Ta, zar je to he­roj­stvo? La­ko je, go­spo­di­ne Se­ku­li­ću, bi­ti he­roj iz fo­te­lje. Pra­vi he­ro­ji su oni ko­ji se ni­su usu­di­li da dig­nu ru­ku na do­ju­če­ra­šnju bra­ću. Pra­ve he­ro­i­ne su one maj­ke ko­je i da­nas ži­ve sa­mo da bi po­šle da oči­ste gro­bo­ve svo­jih si­no­va, u ko­je su ih smje­sti­li ego­cen­trič­ni i ego­i­stič­ni lu­da­ci tog vre­me­na, ko­ji da­nas uži­va­ju sve mo­gu­će pri­vi­le­gi­je i kan­di­du­ju se iz­no­va i iz­no­va za no­ve po­sla­nič­ke man­da­te. Ako je to po va­ma he­roj­stvo, ne­moj­te ga, mo­lim vas, vi­še spo­mi­nja­ti. Kao mla­doj oso­bi ko­ja ni­je ni bi­la ro­đe­na u vri­je­me tog bra­to­u­bi­lač­kog bez­u­mlja, do­sta mi je re­tro­grad­nih pri­ča po­put onih ko je ba­li­ja, ko usta­ša, a ko čet­nik. ‘Aj­de ma­lo da se di­je­li­mo na do­bre i lo­še lju­de. Upra­vo nas vi va­šim ne­zdra­vim i bo­le­snim na­ci­o­na­li­zmom vra­ća­te u mrač­no do­ba. Za­što jed­nom ne po­zo­ve­te mla­de da se, umje­sto Kar­lo­ba­gu, Ogu­li­nu i Vi­ro­vi­ti­ci, okre­nu bu­duć­no­sti, ka­ri­je­ra­ma, zdra­vom ži­vo­tu?Ka­že­te da ste vi, ra­di­ka­li, pri­jet­nja Mi­lu Đu­ka­no­vi­ću? Go­spo­di­ne Se­ku­li­ću, vi ste rat­ni dru­go­vi. Vi ste rat­ni pro­fi­te­ri i rat­ni hu­ška­či. Vi ste, za­jed­no sa Še­še­ljem, do­la­zi­li na ina­u­gu­ra­ci­ju pred­sjed­ni­ka Đu­ka­no­vi­ća 1998. go­di­ne. Vi ste pu­nih 20 go­di­na opo­zi­ci­ja Mi­lu Đu­ka­no­vi­ću i ni­kad ni­ste uspje­li ni da ga po­lju­lja­te, a ka­mo­li smi­je­ni­te. Vi ste nje­go­va naj­po­želj­ni­ja opo­zi­ci­ja. Za­što? Jer ste re­tro­grad­ni, sva­ka pri­ča vam po­či­va na ne­ga­ci­ji, pod­sje­ća­te lju­de na mrač­no do­ba - na rat. Pa vi ste, u ko­nač­nom, moj tekst, ko­ji oči­gled­no ni­ste ni shva­ti­li, is­ko­ri­sti­li da do­đe­te do me­dij­skog svje­tla ko­je vam je da­le­ko zbog mra­ka ko­jim ste okru­že­ni.Svi ste isti, go­spo­di­ne Se­ku­li­ću. Po­no­vi­ću: i Vi, i Mi­lo, i Še­šelj, i Ali­ja, i Na­ser, i An­te, i Ha­šim. Da ima prav­de na ovom svi­je­tu, svi vi ko­ji si­je­te mr­žnju i ko­ji mi­sli­te da ste u pra­vu i da je va­ša ide­ja „je­di­na is­prav­na’’, đu­tu­re bi­ste od­go­va­ra­li, jer ste una­za­di­li ovaj re­gi­on to­li­ko da se vje­ko­vi­ma ne­će opo­ra­vi­ti. Mi mla­di sa­mo ho­će­mo da ži­vi­mo. Ra­zu­mi­je­te li to? Do­sta nam je po­bje­da u ra­tu, a gu­blje­nja u mi­ru. Ho­ću da po­đem na mo­re u Hr­vat­sku, a da ne stra­hu­jem ho­će li mi ne­ko po­lo­mi­ti gla­vu. Ho­ću da po­je­dem će­va­pe u Sa­ra­je­vu ne raz­mi­šlja­ju­ći ho­će li mi ne­ko iz­bu­ši­ti gu­me. Ho­ću da pro­še­tam po Ti­ra­ni, a da ne bri­nem ho­će li mi ko pso­va­ti maj­ku. Znam da je to mo­gu­će. Bi­lo je mo­gu­će, i to ne ta­ko dav­no. Sve dok na sce­nu ni­ste stu­pi­li vi, ma ka­ko se zva­li, i ma ko­joj stra­ni pri­pa­da­li.Pi­ta­li ste se va­šem u tek­stu ko sam ja. Od­go­vo­ri­ću vam krat­ko: go­spo­di­ne Se­ku­li­ću, ja sam mla­dost i bu­duć­nost ove dr­ža­ve. Vi ste pro­šlost i ta­mo bi tre­ba­lo i da osta­ne­te, za­jed­no sa svim ra­di­kal­nim na­ci­o­na­li­sti­ma ovog svi­je­ta.
(Autor je dipl. eko­no­mi­sta Uni­ver­zi­te­ta u Mek­si­ku i
ma­gi­star po­li­tič­kih na­u­ka)
Pi­še: Vla­di­slav Daj­ko­vić