Vla­da Sr­bi­je po­dr­ža­la je Vu­ka Je­re­mi­ća u nje­go­voj bor­bi da po­sta­ne ge­ne­ral­ni se­kre­tar Uje­di­nje­nih na­ci­ja. Mi, Sr­bi, uvi­jek mo­ra­mo bi­ti po­seb­ni. Je­re­mić je mje­se­ci­ma bio je­di­ni od kan­di­da­ta ko­ga ni­je že­lje­la da po­dr­ži nje­go­va otadž­bi­na. Ne­mam ni­šta pro­tiv bi­lo ko­je za­mjer­ke Je­re­mi­će­voj po­li­ti­ci i opre­dje­lje­nji­ma. Ži­vi­mo u do­bu mo­ral­nog su­no­vra­ta i pro­pa­da­nja srp­ske dr­ža­ve. Ko mo­že da po­ka­že ne­ko­ga ko se vla­sti i mo­ći do­mo­gao na­i­van kao di­je­te i ne­vin kao go­lub? Bo­rio se naj­mla­đi srp­ski mi­ni­star spolj­nih po­slo­va kao lav. U iz­gu­blje­noj bi­ci za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, sa vi­še­stru­ko ja­čim ne­pri­ja­te­lji­ma: ar­na­ut­skim šo­vi­ni­zmom, nje­mač­kim i ame­rič­kim im­pe­ri­ja­li­zmom. Su­o­ča­vao se sa li­ce­mjer­jem la­žnih do­ma­ćih Evro­plja­na ko­ji­ma je sr­ce umr­lo s ma­fi­ja­šem iz „Ku­će cvi­je­ća“, a ne zna­ju gdje bi svo­je uva­že­ne i gla­vi pret­po­sta­vlje­ne glu­te­u­se ra­đe lo­ci­ra­li - u bri­sel­ske fo­te­lje ili u hr­vat­sko mo­re... Imao je po­sla sa stra­nač­kim ko­le­ga­ma - od­vrat­nom dje­com stra­nač­kih zi­da­ra, advo­ka­ta-iz­daj­ni­ka iz an­ket­nih od­bo­ra ko­ji su ami­no­va­li pre­mla­ći­va­nje na­ro­da. Oni­ma ko­ji su se kri­li iza umi­šlje­nog, nar­ci­so­id­nog, ko­lje­no­vi­ćev­skog žen­ska­ro­ša što se iz­vi­nio čak i bu­gar­skim ko­mi­ta­ma zbog za­la ko­ja im je na­vod­no na­ni­je­la Sr­bi­ja. Mu­čio se i sa pa­tri­ot­skom opo­zi­ci­jom onih ko­ji su iz­da­li de­mo­kra­ti­ju, Ko­so­vo, ku­ma, pro­mi­je­ni­li ime, po­li­tič­ki pol... Pa se ko­ri­ste na­rod­nom tu­gom da nam sa­da pro­da­ju i Evro­pu i na­ci­o­nal­ni po­nos. Jer, za­bo­ga, ne mo­že pa­tri­o­ta bi­ti čo­vjek ko­ji ni­je ra­ki­jaš, na­vi­jač i ko­ji zna na kom je smje­ru di­plo­mi­rao.
Stra­nač­ki dru­go­vi mr­zje­li su Je­re­mi­ća za­to što su mo­ra­li da za­u­sta­vlja­ju rad par­tij­ske skup­šti­ne i mi­je­nja­ju na­čin bi­ra­nja ka­ko le­te­ći mi­ni­star ne bi po­stao pot­pred­sjed­nik nji­ho­ve vra­ča­ro­id­ne po­li­tič­ke pr­ći­je. Ka­da je po­sle nji­ho­ve pro­pa­sti i ras­pa­da oti­šao u Nju­jork na du­žnost ko­ju je pre­o­teo lju­ti­tim li­tvan­skim fa­vo­ri­ti­ma, na­pa­da­li su ga i gr­di­li u stra­hu da se ne vra­ti uspje­šan, neo­bla­ćen i sve ih ne po­či­sti. Ta­da su ga iz SNS-ove vla­sti po­dr­ža­va­li, ali ni­su žu­ri­li da mu po­mog­nu. U Nju­jor­ku je Je­re­mić bra­nio Sr­bi­ju, or­ga­ni­zo­vao pa­nel o Ha­škom tri­bu­na­lu na kom ni­ko od su­di­ja ni­je smio ni da se po­ja­vi, a uče­stvo­va­la je ve­li­ka ve­ći­na dr­ža­va svi­je­ta. Sla­vio je Sr­bi­ju, do­veo pa­tri­jar­ha da go­vo­ri pred sa­vje­tom, u cen­tral­noj sa­li se pje­va­lo ‘’Ta­mo da­le­ko’’ i ‘’Marš na Dri­nu’’... Ali ka­da se vra­tio, po­sta­vi­lo se pi­ta­nje šta ako se ovaj ne­u­mor­ni i uvi­jek po­pu­lar­ni ko­le­rik kan­di­du­je. Zar ni­je ta­ko i Ko­štu­ni­ca, po­mi­lo­van sa­mo Mi­lo­še­vi­će­vom ne­za­in­te­re­so­va­no­šću, za mje­sec da­na kam­pa­nje sru­šio re­žim ko­ji je bio u na­po­nu sna­ge? Za­to su ga gr­di­li, pod­me­ta­li mu, boj­ko­to­va­li ga... Pred­sjed­nik Ni­ko­lić se na­lju­tio. Ka­že Je­re­mić ga ni­je po­dr­žao oko Ko­so­va – sa­mo još da ob­ja­sni šta je on to ra­dio? Da li da po­dr­ži što je Ni­ko­li­će­va vla­da Ko­so­vo iz­gu­bi­la 1999, ili onaj plan o re­in­te­gra­ci­ji što ga je skup­šti­na usvo­ji­la 2013., ili iz­daj­nič­ke bri­sel­ske spo­ra­zu­me 1. i 2. či­ji sa­dr­žaj je pro­ti­van sve­mu što je skup­šti­na ra­ni­je usva­ja­la na te­mu Ko­so­va i Me­to­hi­je?! Ima do­ma­ćih evro­ma­na ko­ji ka­žu da tre­ba da po­dr­ži­mo pri­ja­te­lje iz okru­že­nja: mi­ni­star­ku dr­ža­ve ko­ja je me­đu pr­vi­ma pri­zna­la Ko­so­vo i uni­tar­nu Bo­snu, či­ja je ne­ka­da­šnja čla­ni­ca vla­de iz­mi­sli­la sra­mot­nu ope­ra­ci­ju „Pot­ko­va“ ko­jom je Sr­bi­ja op­tu­že­na za na­mjer­no i si­ste­mat­sko pro­tje­ri­va­nje Al­ba­na­ca. Ili da po­dr­ži­mo Pu­sić­ku či­ja vla­da ni­je umje­la da sa­ču­va ni ne­ko­li­ko ći­ri­lić­nih ta­bli, a po­di­za­la je spo­me­ni­ke ra­si­sti ko­ji je sâm pri­za­no da je oči­stio Kra­ji­nu od na­ro­da pr­lja­vih ga­ća? Da ne pre­tje­ra­mo ako po­dr­ži­mo mla­đa­nog re­ne­san­snog ti­pa iz ze­mlje u ko­joj su Sr­bi­ma uki­nu­ta sva pra­va, a ko­ja je ta­ko­đe me­đu pr­vi­ma pri­zna­la Ko­so­vo? Bo­lje da osta­ne kod ku­će i na­sta­vi da pi­še pje­sme, bi­će sva­ka­ko bo­lji po­e­ta od Dr­lje­vi­ća i Šte­di­mli­je.
Vla­da je na kra­ju, ipak, po­dr­ža­la Je­re­mi­ća. Pre­ka­sno, u vre­men­skom škrip­cu. Ne­do­volj­no da do­pri­ne­se mo­gu­ćoj po­bje­di. Do­volj­no da ga oba­ve­že i pred pro­sječ­nim gra­đa­ni­nom pred­sta­vi ne­za­hval­nim, ka­da jed­nom mo­žda bu­de po­tra­žio ra­čun od naj­po­pu­lar­ni­jih po­li­ti­ča­ra sko­rom­nih ili ni­ka­kvih po­stig­nu­ća.
Po­slije de­ce­ni­ja u srp­skoj po­li­ti­ci na­u­čio sam da ne ci­je­nim po­je­din­ca već dje­lo. Ko­li­ke su nam pa­met­ne i hra­bre ku­pi­li oni ko­ji da­ju mi­li­o­ne da Sr­bi ne bi ima­li ona pra­va što ih uži­va­ju svi dru­gi na­ro­di... Pre­mno­go njih su ko­rum­pi­ra­li. Je­re­mić se vra­tio iz Bri­ta­ni­je i SAD, gdje je di­plo­mi­rao na Kem­bri­džu i ma­gi­stri­rao na Har­var­du. Uzeo je u za­šti­tu svoj na­rod, na to­me iz­gra­dio po­pu­lar­nost, mo­žda se sju­tra od­lu­či da po­đe dru­gim pu­tem, ali hva­la mu za ono što je do­sad uči­nio. Čak i od naj­go­re iz­da­je go­re je stra­nač­ko slje­pi­lo i lič­na usko­gru­dost onih ko­ji mi­sle da je Sr­bi­ja nji­ho­va imo­vi­na ili ma­kar te­ra­pi­ja. Sve što se do­ga­đa oko ove kan­di­da­tu­re već je vi­đe­no. Mno­ge na­še isto­rij­ske lič­no­sti ima­le su slič­ne pro­ble­me ko­ji su, na­ža­lost, za­bo­ra­vlje­ni.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent
na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu
u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić