Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Fe­bru­ar­ska po­noć 1628 - Gro­blje na pro­plan­ku
Hlad­ni zu­bi noć­ne ta­me gri­zli su joj obra­ze... naj­be­zo­bra­zni­ji se pod­vu­ko­še kroz otvor de­be­le ha­lji­ne, na­šli go­la mje­sta iz­nad ča­ra­pe i je­zom li­za­li be­dra. Ko­ža joj se na­je­ži od grob­ne stu­de­ni, pr­sti bi joj po­mah­ni­ta­lo drh­ta­li da ni­su ste­za­li mu­ske­tu. Zve­ja­la je u raz­ru­šen grob, u pra­znu ra­ku... “Pre­sve­ta maj­ko! Zna­či, isti­na je”.
-Mi­na!
Sr­ce za­lu­pa po sre­di­ni ko­ša, po­di­že oruž­je i mu­nje­vi­to se okre­nu put gla­sa. Strah joj uni­je­mi usne, ali joj oči na­gla­si. Ni­kad ni­je bi­la ljep­ša.
Is­pred nje is­tu­pi sjen­ka. Krup­na pri­li­ka za­kri po­la mje­se­ca. Uhva­ti joj ru­ku, steg­nu pr­ste i na­slo­ni li­ce na nje­no uvo “Pssst! Ja sam, Mi­na!”
-Š-šta ra­diš ov­dje?
-Pra­tio sam te... znao sam da ćeš bi­ti do­volj­no glu­pa da sa­ma do­đeš.
Gur­nu ga, ali za­pra­vo se­be od­gur­nu od nje­ga. Kao da je ka­men od na­li­ve­nog olo­va. Dr­žao je čvr­sto za lak­to­ve i pre­kor­no ci­je­dio ša­pat:
-Je­si li lu­da? Ho­ćeš li da na­stra­daš?
-Pu­sti me! - ote se - Ni­sam ma­la. Sta­ri­ja sam od te­be. Umi­jem da se ču­vam... - prst upe­ri ka otvo­re­noj ra­ki - On je moj muž (za­pla­ka), ja ću ovo da okon­čam!
-Mi­na... - bra­tov glas se unje­ži - ... On vi­še ni­je isti, zvi­jer ga je pre­u­ze­la. Mo­lim te, idi ku­ći. Ta­mo ima lo­va­ca, šti­ti­će te.
-Sta­rac ka­že “sre­br­na oštri­na iz ru­ke lju­ba­vi - ubi­će vu­ko­dla­ka”... - po­di­že mu­ske­tu - Vi­diš... U njoj je kur­šum od sre­bra... - is­pru­ži li­je­pu ša­ku - Gle­daj... A ovo je ru­ka nje­go­ve naj­ve­će lju­ba­vi.
Uz­dah­nu. Pu­sti joj lak­to­ve. Ra­me­na klo­nu­še... osje­ti ka­ko mu sjaj iz oči­ju ute­če u tmi­nu: - Ne bih pod­nio da ti se ne­što do­go­di... Šta ako su to sve tra­bu­nja­nja ne­kog lu­dog vje­šca?
Pro­mr­zlim pr­sti­ma mu uhva­ti obra­ze i vra­ti po­gled na nje­ne oči:
-Vi­dio si mu ra­nu. Čuo si šta je u rop­ta­ju iz­re­kao “Spa­si­te mi du­šu... spa­si­te du­še dru­gi­ma od me­ne”. Vi­dio si šta je ura­dio u se­lu... Ovo je če­tr­de­se­ti dan na­kon nje­go­vog uko­pa. Tri­de­set i šest pu­ta je iza­šao iz gro­ba - po­lju­bi ga u če­lo - Bi­lo je do­sta, bra­te. Mo­lim te idi. Vra­ti se že­ni i dje­ci. Mo­gu ja ovo. Ne bri­ni.
Na­jed­nom ne­sta­de zlo­ćud­nih zvu­ko­va s gro­blja. Za­mi­je­ni ih tje­sko­ba strep­nje. Ne­što je do­ti­ca­lo iza gro­bo­va. Ne­ka vre­li­na. Ne­što sa ju­žne stra­ne tog pro­kle­tog pro­plan­ka. Mi­ris, te­ški mi­ris vu­ka...
Pri­mi­ca­lo se. Re­ža­lo. Ni­su ga vi­dje­li, a gle­da­li su svu­da. Ali je ono vi­dje­lo njih.
Glad, str­vi­nar­ska glad pa­kla ci­je­di­la se sa če­lju­sti... ka­pa­la sa kr­zna.
Sto me­ta­ra... de­ve­de­set... na osam­de­set je mu­ske­ta mo­gla da za­da smrt... zna­la je... ali... Ni­sam ga vi­dje­la!
Tek na tri­de­set sto­pa, u ši­ri­ni sko­ka, mje­sec ot­kri li­ni­ju de­mo­na.
Gle­da­la ga je dok je u le­tu kan­dža­ma po­vre­đi­vao zvi­je­zde s ne­ba, spre­man da se go­sti onim što je bi­la - što je­ste nje­go­va že­na. Nje­go­va Mi­na!
Upe­ri mu­ske­tu... ba­rut za­ur­la... sre­br­no zr­no od­ba­ci stvo­ra. Opro­sti mi! Skok se pre­tvo­ri u od­skok... tje­le­si­na se do­mog­nu po­gre­šne stra­ne gro­blja; oso­vi na no­ge... pa u ur­li­ku na­no­vo za­te­tu­ra. Za­gre­ba ze­mlju, bol­no za­rop­ta, i uvi se smrt­no po­vri­je­đe­na.
Di­sa­li su du­bo­ko. I brat i se­stra - u krv­nom rit­mu do­bo­va uža­sa. Pa­ra iz gr­la se pre­tva­ra­la u ma­glu ko­ju je od­mah usi­sa­va­la tmi­na. Ka­i­še­vi su joj po­pu­ca­li oko gru­di... mu­ske­ta je i da­lje bri­dje­la. Po­gled ni­su ski­da­li sa stvo­ra... Go­to­vo je - po­mi­sli - za­u­vi­jek je oslo­bo­đen pro­klet­stva.
No, ne bi ta­ko. Gro­blje za­pa­ra krik pro­bu­đe­nog vu­ko­dla­ka. Sta­jao je ne­da­le­ko od njih - sil­ni­ji ne­go ika­da. Ra­ne ni­je bi­lo... ali je za­to glad bi­la na­go­mi­la­na. I pri­je ne­go što je uop­šte shva­ti­la... pri­je ne­go što je uspje­la da se okre­ne i na­pra­vi ne­ko­li­ko ku­kav­nih ko­ra­ka... za­ču iz­nad se­be fi­juk. U tre­nu tre­na uhva­ti tu­žni po­gled bra­tov, sna­žan luk i stru­nu ko­ja je drh­ta­la. Stri­je­la sa vr­hom od sre­bra po­put igle uđe u skri­ven pro­cjep is­pod ču­do­vi­šnog oka. Zvi­jer pre­sta­de da bu­de zvi­jer... kr­zno se raz­mo­ta... na­go ti­je­lo čo­vje­ka se stro­po­šta... i utih­nu. Od tad, pa za sva vre­me­na.
Ću­ta­li su ne­ko­li­ko vječ­nih mi­nu­ta... On po­gnu­te gla­ve, oče­ku­ju­ći ša­ma­re... Če­ka­ju­ći ka­znu zbog ot­kri­ve­ne taj­ne. Ona u za­bo­ra­vu di­sa­nja, za­le­đe­ne su­ze ne­gdje iz­nu­tra - ne shva­ta­ju­ći sve, ali po­i­ma­ju­ći glav­no... Zbi­lja, bi­la je isti­na “sre­br­na oštri­na iz ru­ke lju­ba­vi - ubi­će vu­ko­dla­ka”.

Okre­nu se... mu­ske­ta skli­znu sa vr­ha sred­njeg pr­sta... pra­me­no­ve joj oslo­bo­di ras­pu­kla tra­ka... osta­vi­la je bra­ta da ti­hu­je... Dok je od­la­zi­la sa gro­blja pri­mi­ca­la joj se uža­sna po­mi­sao... po­mi­sao da je lak­še bi­lo pod­ni­je­ti pro­klet­stvo vu­ka... ne­go ovaj no­vi Pa­kao što mu ni­je bi­la je­di­na.
(Autor je knji­žev­nik)