- Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić

Svo­je­vre­me­no je mo­ja knji­ga ,,Cr­no­gor­ske isto­rij­ske te­me'' (2001), iz­lo­že­na na po­pu­lar­nom Saj­mu knji­ga u Be­o­gra­du, skre­nu­la pa­žnju i zbog li­kov­nog rje­še­nja ko­ri­ca. Ono je in­spi­ri­sa­la auto­ra iz SAD da na­pi­še knji­gu – ,,Ras­po­lu­će­na Cr­na Go­ra''. Kao isto­ri­čar, pri­sje­ćam se da se ta­kva ras­po­lu­će­nost kroz du­gu isto­ri­ju – de­si­la na kla­snoj osno­vi, ko­ju mi da­nas „pre­vo­di­mo“ na so­ci­jal­ne pro­ble­me, a is­ka­zu­je­mo pre­ko stra­nač­kih pre­pu­ca­va­nja o „sve­mu i sva­če­mu“. Te kla­sne raz­li­ke, da ne ka­že­mo ne­što dru­go, pro­pa­gan­da je do­vo­di­la do usi­ja­nja. Pro­pa­gan­da je odav­no bi­la vr­lo moć­na, čak sve­moć­na: po­ra­ze je pre­tva­ra­la u po­bje­de; i obrat­no. U ta­kvu moć pro­pa­gan­da nas je uvje­ri­la na­kon ne­dav­nih iz­bo­ra u Nik­ši­ću: svi su pro­gla­si­li po­bje­du; čak i vr­lo uvjer­lji­vu i „ni­ka­da ve­ću“. I ap­sti­nen­ti su na­šli „de­be­le“ raz­lo­ge za svo­je „sla­vlje“: Dru­ga na­jja­ča sna­ga na iz­bo­ri­ma – bi­li su ap­sti­nen­ti. Ni­ko ne po­sta­vlja su­štin­sko pi­ta­nje: ima li igdje u okru­že­nju da ne­ko su­ve­re­no za­vla­da, a ne­ma neo­p­hodnih 50 od­sto gla­so­va po­dr­ške, od ukup­nog bi­rač­kog ti­je­la?!
Pro­pa­gan­da nas je svo­je­vre­me­no uvje­ra­va­la, pa i uvje­ri­la, da je isto­rij­ski Is­tok bio ne­ka vr­sta Dan­te­o­vog pa­kla i da je na Za­pa­du bio pra­vi raj. Po­ti­snu­ta je u za­bo­rav kri­la­ti­ca iz sta­ro­ga Ri­ma: ex ori­en­te lux! Iz to­ga vre­me­na sam čuo jed­nu aneg­do­tu, ko­ju ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti: na­kon oslo­bo­đe­nja 1945. u Be­o­gra­du se odr­ža­vao ma­sov­ni na­rod­ni zbor. Go­vor­ni­ci su bi­li vr­hun­ski ru­ko­vo­di­o­ci „no­ve Ju­go­sla­vi­je“. Je­dan od njih je vo­lio me­ta­fo­re. U mo­men­tu nje­go­vog obi­čaj­no eufo­rič­nog go­vo­ra – pri­mi­je­tio je u ma­si lju­di – jed­nog pro­sja­ka sa tor­bom na ra­me­nu. In­spi­ri­sao ga je da sli­ko­vi­to pri­ka­že „no­vo dru­štvo“: „u so­ci­ja­li­zmu svi će­mo no­si­ti pro­sjač­ke tor­be“. Br­zo se ujeo za je­zik. Nje­go­va me­ta­fo­ra je već nad­ži­vje­la 70 go­di­na. U vo­du su br­zo pa­la sva pr­o­pa­gan­di­stič­ka uljep­ša­va­nja so­ci­ja­li­zma. Pa i ona Kr­le­ži­na, ko­ji je pi­sao „o cvjet­nom vr­tu so­ci­ja­li­zma“. Ostao je so­ci­ja­li­zam, ma­kar ovaj naš, ogo­lje­la far­sa. U to nas uvje­ra­va­ju i maj­ke Cr­ne Go­re, ko­je se ne bo­re za po­ve­ća­nje pen­zi­ja, već za go­lu eg­zi­sten­ci­ju po­ro­di­ce. A pre­ko to­ga – one se bo­re i za slo­bo­du čo­vje­ka, za nje­go­va po­ga­že­na pra­va.
U ovo na­še vri­je­me – to vi­še ne zvu­či kao aneg­do­ta. Sve vi­še je lju­di sa istin­skom pro­sjač­kom tor­bom. Broj ne­za­po­sle­nih per­ma­nent­no i ne­za­u­sta­vlji­vo ra­ste. A s njim ra­ste i broj glad­nih. Sve je to vi­dlji­vo go­lim okom. Dav­no je is­pri­ča­na pri­či­na pri­ča o bo­ljem ži­vo­tu. Cr­noj Go­ri su po­treb­ne br­ze pro­mje­ne – u mno­go če­mu.
Dr­ža­va je osi­ro­ma­še­na. Ono što je ne­ka­da pri­pa­da­lo na­rod­noj dr­ža­vi sa­da je u vla­sni­štvu sum­nji­vih po­je­di­na­ca; zo­vu ih taj­ku­ni­ma. Na svo­jim pri­vat­nim ra­ču­ni­ma ima­ju ta­man to­li­ko no­va­ca, ko­li­ki je da­nas, dug dr­ža­ve Cr­ne Go­re. Te otu­đe­ne nov­ce – tre­ba vra­ti­ti dr­ža­vi Cr­noj Go­ri; ta­da će no­vac bi­ti na­rod­ni. Opet bi Cr­na Go­ra bi­la bo­ga­ta, a na­rod za­do­vo­ljan. Ova­kva ka­kva je da­nas – ni­ti je dr­ža­va, ni­ti je na­rod­na.