- Pi­še: Če­do­mir An­tić

Dok ko­a­li­ci­o­ni sa­ve­znik vla­de re­ži­ma DPS-a tra­ži pa­soš da bi pu­to­vao na Ce­ti­nje, a op­skur­na gru­pa pot­po­mog­nu­ta vla­dom ho­će da ka­zni mla­de spor­ti­ste iz Cr­ne Go­re za­to što u sla­vu po­bje­de po­di­žu tri pr­sta (ne bi se, mo­že bi­ti, bu­ni­li da po­zdra­vlja­ju is­pru­že­nim dla­nom kao mno­gi su­sje­di Hr­va­ti i ne­ki sta­ri pri­ja­te­lji i Evro­plja­ni ko­jih vi­še ne­ma u Ita­li­ji i Nje­mač­koj), u Sr­bi­ji smo se so­bom za­ba­vi­li.
Pred­sjed­nič­ki iz­bo­ri su pro­šli i Sr­bi­ja je gla­sa­la. Ne­ma tu mno­go sum­nje. Bez ve­li­kih zlo­u­po­tre­ba, ka­kve su vi­đe­ne u Cr­noj Go­ri ili u Tur­skoj, kan­di­dat vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je i sa­da­šnji pre­mi­jer po­bi­je­dio je ubje­dlji­vo u pr­vom kru­gu. Po pr­vi put od 1992. pred­sjed­nič­ki kan­di­dat je po­bi­je­dio u pr­vom kru­gu. Za raz­li­ku od Mi­lo­še­vi­ća či­je su se vlast i po­pu­lar­nost te­me­lji­le na mo­no­po­lu par­ti­je još od 1945., ali i na gra­đan­skom ra­tu ko­ji je Sr­bi­ji na­met­nut i sank­ci­ja­ma ko­je uvi­jek odr­ža­va­ju ti­ra­ne, Alek­san­dar Vu­čić kao da je pro­na­šao po­li­tič­ku pa­na­ce­ju. Ovaj maj­stor vla­da­vi­ne je to­kom pro­te­klih pet go­di­na od opo­zi­ci­o­na­ra i dru­gog čo­vje­ka stran­ke (ka­sni­je i vla­de) po­stao ne­pri­ko­sno­ve­ni vla­dar Sr­bi­je. Na ovim iz­bo­ri­ma nje­gov uti­caj je uči­nio da po pr­vi put u dva­de­set i se­dam go­di­na ni So­ci­ja­li­stič­ka par­ti­ja Sr­bi­je, ni De­mo­krat­ska stran­ka ne­ma­ju svo­je kan­di­da­te. Vu­či­ća je po­dr­ža­la ši­ro­ka ko­a­li­ci­ja stra­na­ka. Po­dr­šku mu je da­lo i za­gra­nič­no srp­stvo na če­lu sa pred­sjed­ni­kom RS Mi­lo­ra­dom Do­di­kom. U kra­je­vi­ma u ko­ji­ma ži­ve Ma­đa­ri i Bo­šnja­ci/Mu­sli­ma­ni do­bio je za tre­ći­nu vi­še gla­so­va ne­go u srp­skim op­šti­na­ma. Ko­nač­no, Mi­lo­še­vić ni­ka­da, osim ka­da je iz­da­vao srp­ski na­rod i pre­da­vao nje­go­ve ze­mlje, ni­je imao po­dr­šku ve­li­kih si­la, a po­seb­no ne EU i SAD. Vu­či­ća su uoči iz­bo­ra po­dr­ža­li Vla­di­mir Pu­tin i An­ge­la Mer­kel...
Šta je to Vu­čić ta­ko ve­li­ko ura­dio da bi za­slu­žio to­li­ku po­dr­šku? Po­znat po bor­bi pro­tiv ko­rup­ci­je do­sad ni­je do­veo do re­for­me sud­stva, ni do ra­di­kal­nog, a pra­ved­nog za­klju­če­nja ne­kog od zna­čaj­ni­jih slu­ča­je­va ko­rup­ci­je. Tvr­di da je pre­po­lo­vio ne­za­po­sle­nost, ali či­nje­ni­ca je da da­nas u Sr­bi­ji u ap­so­lut­nim bro­je­vi­ma ima ma­nje sta­nov­ni­štva i vi­še ne­za­po­sle­nih ne­go 2012. go­di­ne. Pro­mi­je­nje­na je sa­mo me­to­do­lo­gi­ja pro­cje­ne ne­za­po­sle­no­sti. Po­znat je i kao gra­di­telj, me­đu­tim, za­sad sa­mo do­vr­ša­va auto-pu­te­ve ko­je su za­po­če­le ra­ni­je vla­de, u iz­grad­nju ni­je ulo­že­no mno­go vi­še nov­ca ne­go u naj­bo­ljim go­di­na­ma pro­šle de­ce­ni­je. „Be­o­grad na vo­di“ ka­sni, a u nje­ga će, pre­ma zva­nič­nim in­for­ma­ci­ja­ma, bi­ti ulo­že­no ne­gdje de­set pu­ta ma­nje nov­ca ne­go što je pr­vo­bit­no bi­lo na­ja­vlje­no. Pla­te i pen­zi­je iz bu­dže­ta su uma­nje­ne i za­mr­znu­te. Ci­je­ne ra­stu, dr­ža­va se za­du­žu­je, isti­na ra­di­kal­no ma­nje ne­go od 2009. do 2012, ali tre­ba ima­ti u vi­du da se i pro­mi­je­ni­la eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja u svi­je­tu.
Vu­čić je, me­đu­tim, uspio da mi­li­on ra­di­kal­skih bi­ra­ča pre­ve­de u po­li­tič­ku op­ci­ju ko­ja je bli­ža Bri­se­lu ne­go De­mo­krat­ska stran­ka. Na vla­sti je po­sti­gao po­dr­šku po­la mi­li­o­na bi­ra­ča de­mo­krat­skih stra­na­ka, pri­vu­kao je i dio ma­nji­na i ap­sti­ne­na­ta. Pot­pi­snik bri­sel­skih spo­ra­zu­ma, zbog ko­jih bi - sa­mo da ih je pot­pi­sao - Ko­štu­ni­ca iz­gu­bio vlast, a Ta­dić za­vr­šio u za­tvo­ru, vi­đen je i kao pa­tri­o­ta i re­for­mi­sta. U Ber­li­nu ga ci­je­ne za­to što odr­ža­va sta­bil­nost, sâm vo­di vla­du (za raz­li­ku od pret­hod­ni­ka) a po­ste­pe­no iz­vr­ša­va ono što se od nje­ga tra­ži. U Ru­skoj Fe­de­ra­ci­ji mo­ra­ju da po­dr­že dr­ža­vu u ko­joj na­rod ga­ji ogrom­nu po­dr­šku pre­ma njoj, a vla­sti su joj na­klo­nje­ne vi­še od opo­zi­ci­je (iz­u­zev par de­sni­čar­skih stra­na­ka ko­je te­ško pre­la­ze cen­zus). Vu­či­će­va vlast je u stva­ri mje­ra pa­tri­o­ti­zma (po­vr­šan i ka­fan­ski) i br­zi­ne re­for­mi (spo­re i gla­sne) pri­hva­tlji­vih pro­sječ­nom gra­đa­ni­nu u osta­re­loj i od ko­mu­ni­zma una­ka­že­noj Sr­bi­ji.
Vu­čić je iza­bran za pred­sjed­ni­ka i mo­že da se po­hva­li ka­ko je za po­la mi­li­o­na gla­so­va po­pu­lar­ni­ji od svih pro­tiv­ni­ka za­jed­no. Tre­ba, me­đu­tim, da se pri­sje­ti da Sr­bi­ja u od­no­su na 1990. ima, po­red ot­ci­je­plje­nih 1,8 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka AP Ko­so­va i Me­to­hi­je, a upr­kos se­o­ba­ma iz Hr­vat­ske i BiH, mi­li­on gra­đa­na ma­nje. Mi­lo­še­vić je po­bi­je­dio sa dvo­stru­ko vi­še gla­so­va ne­go da­nas Vu­čić.
Ta­ko­đe, tre­ba se pri­sje­ti­ti sud­bi­ne pret­hod­ne če­tvo­ri­ce pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je: Mi­lo­še­vić i Mi­lu­ti­no­vić su za­vr­ši­li u za­tvo­ru, dru­gi se od­re­kao pr­vog, obo­ji­ca su na kra­ju po­sta­li op­skur­ni i pre­zre­ni lju­di. Bo­ris Ta­dić je bio dva­put iza­bran, a sa­da sa­mo s ko­a­li­ci­ja­ma mo­že da pre­đe cen­zus. Ka­da je na pri­je­mu u dvo­ri­štu re­zi­den­ci­je kod ame­rič­kog am­ba­sa­do­ra pri­hva­tio da fo­to­gra­fi­še ne­kog po­zna­ni­ka sa po­bjed­ni­kom iz­bo­ra Ni­ko­li­ćem, ovaj je re­kao: „Evo ne mo­žeš da ka­žeš da za te­be ne­će bi­ti po­sla...“ Pro­šlo je pet go­di­na i isto se de­ša­va i Ni­ko­li­ću. Ni­je se kan­di­do­vao po­no­vo, a to se do­go­di­lo sa­mo Mi­lu­ti­no­vi­ću i to za­hva­lju­ju­ći ha­škoj op­tu­žni­ci. Fon­da­ci­ju su­pru­ge Dra­gi­ce mo­žda u ovom tre­nut­ku pro­vje­ra­va po­li­ci­ja. On se spre­ma za pen­zi­ju i po­put ne­ka­da Ta­di­ća spo­ri se oko to­ga da li će na­sta­vi­ti da ži­vi u dr­žav­noj vi­li...
Da li je li­je­po, pri­jat­no i po­želj­no bi­ti šef srp­ske dr­ža­ve? Da li to vri­je­di sa­mo ako osta­vlja­te ne­ko na­sle­đe? Do­sa­da­šnji pred­sjed­ni­ci re­pu­bli­ke ni­su ima­li na­sle­đe (osim mo­žda Mi­lo­še­vi­ća ko­ji ga ta­ko­đe ne bi imao da ni­je bi­lo ha­ške ne­prav­de). U ča­su po­bje­de Vu­čić ne raz­mi­šlja o sud­bi­ni, a hi­lja­de stu­de­na­ta i gra­đa­na već osam da­na pro­la­ze Be­o­gra­dom i tra­že od nje­ga da po­štu­je ustav i de­mo­kra­ti­ju... Mi­lo­še­vi­ću je po­sle naj­ve­će po­bje­de tre­ba­lo tri mje­se­ca da bi ga sna­šao 9. mart...
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)