Na­kon što je na Skup­šti­ni po­no­vo iza­bran za pred­sjed­ni­ka Advo­kat­ske ko­mo­re, Zdrav­ko Be­go­vić u in­ter­vjuu za „Dan” iz­ja­vio je da mu je čast i za­do­volj­stvo što će i u na­red­nom pe­ri­o­du oba­vlja­ti tu funk­ci­ju. Isto­vre­me­no osje­ća oba­ve­zu da sa tog mje­sta uči­ni sve da ta pro­fe­si­ja bu­de na mje­stu ko­je joj pri­pa­da. U tom smi­slu, ka­že, za­hva­lan je ko­le­ga­ma ko­je su mu da­le po­dr­šku i još jed­nu šan­su. Be­go­vić se osvr­nuo i na pra­vo­sna­žnost pre­su­de u slu­ča­ju „Za­va­la”, pot­pi­si­va­nje spo­ra­zu­ma o pri­zna­nju kri­vi­ce, u ko­ji­ma je i sam po­stu­pao kao bra­ni­lac, i mo­guć­no­šću nji­ho­vih zlo­u­po­tre­ba, o ko­le­ga­ma ko­je su tek za­po­če­le advo­kat­sku ka­ri­je­ru i slu­ča­je­vi­ma ko­ji su obi­lje­ži­li nje­gov rad­ni an­ga­žman.
●Ne­dav­no ste, po tre­ći put, iza­bra­ni za pred­sjed­ni­ka Advo­kat­ske ko­mo­re Cr­ne Go­re. Šta Vas je mo­ti­vi­sa­lo da se po­no­vo kan­di­du­je­te i ka­ko tu­ma­či­te opreč­na mi­šlje­nja po­vo­dom Va­šeg iz­bo­ra?
– Imao sam tu čast da po­no­vo bu­dem iza­bran na mje­sto pred­sjed­ni­ka Advo­kat­ske ko­mo­re Cr­ne Go­re za­hva­lju­ju­ći ubje­dlji­voj po­dr­šci svo­jih ko­le­ga, i upra­vo zbog ta­kvog iz­bo­ra sva­kog ko­le­gu mo­gu po­gle­da­ti u oči. Bi­lo je i onih ko­ji su mi­sli­li da je pre­vi­še u tri man­da­ta bi­ti pred­sjed­nik Advo­kat­ske ko­mo­re. Bi­lo je i onih ko­ji su se po­zi­va­li na Sta­tut, ko­ji je do sko­ro pred­vi­đao da se or­ga­ni ko­mo­re mo­gu bi­ra­ti naj­vi­še u dva man­da­ta. Me­đu­tim, gru­pa advo­ka­ta na pro­šlo­go­di­šnjoj skup­šti­ni ko­mo­re pod­ni­je­la je, na sop­stve­nu ini­ci­ja­ti­vu, od­re­đe­ne iz­mje­ne na amand­ma­ne i da­la mo­guć­nost da or­ga­ni ko­mo­re mo­gu bi­ti bi­ra­ni na neo­d­re­đe­ni broj. Na toj skup­šti­ni od dvi­je sto­ti­ne advo­ka­ta sa­mo pet ili šest je bi­lo pro­tiv mog re­i­zbo­ra. Mo­ram na­po­me­nu­ti da je na toj iz­bor­noj skup­šti­ni sve ura­đe­no ap­so­lut­no u skla­du sa sta­tu­tom i uz ogrom­nu ve­ći­nu pri­sut­nih advo­ka­ta. Na­po­me­nuo bih da su advo­ka­ti vr­lo mu­dri i prag­ma­tič­ni lju­di, i da ih je te­ško pre­va­ri­ti, ta­ko da što god ko mi­slio, ja ni­sam mo­gao za so­bom po­vu­ći 200 lju­di da gla­sa­ju za me­ne. Ono što me mo­ti­vi­sa­lo da se kan­di­du­jem po tre­ći put je, pri­je sve­ga, mo­ja ener­gi­ja, mo­ji sva­ko­dnev­ni kon­tak­ti sa ko­le­ga­ma i re­zul­ta­ti ko­je sam po­sti­gao u pret­hod­nim man­da­ti­ma.
●Ko­nač­no, ima­mo i pra­vo­sna­žnu pre­su­du u slu­ča­ju „Za­va­la” u kom ste po­stu­pa­li kao bra­ni­lac okri­vlje­nog Dra­ga­na Se­ku­li­ća, op­tu­že­nog za pod­stre­ka­va­nje na zlo­u­po­tre­bu slu­žbe­nog po­lo­ža­ja. Vaš bra­nje­nik je bio je­dan od su­vla­sni­ka ze­mlji­šta na ko­me je sa­gra­đen stam­be­no-tu­ri­stič­ki kom­pleks Za­va­la.
– Od pr­vog mo­men­ta Se­ku­li­ću se na te­ret sta­vlja­ju dva kri­vič­na dje­la. On je u me­đu­vre­me­nu za pr­vo kr­vič­no dje­lo pra­vo­sna­žno oslo­bo­đen, dok je to­kom du­go­go­di­šnjeg su­đe­nja za dru­go kri­vič­no dje­lo pr­vo­ste­pe­nom pre­su­dom bio osu­đen na dvi­je i po go­di­ne, da bi od­lu­kom Ape­la­ci­o­nog su­da ta ka­zna bi­la sma­nje­na na go­di­nu za­tvo­ra. Da bu­dem iskren, mo­žda ni­je u re­du, ali mo­ram re­ći da je ta­kva pre­su­da za me­ne bi­la ne­pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje ako ima­mo u vi­du ukid­no rje­še­nje Ape­la­ci­o­nog su­da i či­nje­ni­cu da je vr­lo te­ško do­ka­za­ti umi­šljaj za to kri­vič­no dje­lo, a da u spi­si­ma pred­me­ta ne­ma do­ka­za ko­ji bi po­tvr­di­li nje­go­vu rad­nju. Iskren da bu­dem onog ča­sa ka­da sam sa­znao za ta­kvu od­lu­ku bio sam iz­ne­na­đen, uz du­žno po­što­va­nje su­di­ja Ape­la­ci­o­nog su­da.
●Šta mi­sli­te o sa­mom to­ku sud­skog po­stup­ka u slu­ča­ju „Za­va­la”, ko­ji je tra­jao vi­še od se­dam go­di­na, po­seb­no ima­ju­ći u vi­du da je to bio i pr­vi ve­ći slu­čaj cr­no­gor­skog tu­ži­la­štva ko­ji je ob­u­hva­tio i lju­de sa po­li­tič­ke sce­ne. Da li je pre­su­dom na­lo­že­no da okri­vlje­ni na­do­ka­de šte­tu ko­ja je na­stu­pi­la u ovoj kri­vič­no prav­noj stva­ri?
– Isti­na je da je po­stu­pak pre­du­go tra­jao, ali ono što mi je naj­čud­ni­je od sve­ga, a što ću po­seb­no is­ta­ći je da je Ape­la­ci­o­ni sud utro­šio go­di­nu da­na na ras­pra­va­ma i vje­šta­če­nji­ma da bi na kra­ju sa­mo iz­mi­je­nio od­lu­ku o ka­zni. Ta­kvu od­lu­ku su mo­gli do­ni­je­ti od­mah na sjed­ni­ci vi­je­ća, ka­da im je, ka­ko sa­da za­klju­ču­jem, sve bi­lo či­nje­nič­no i prav­no ja­sno. Pi­sme­ni ot­pra­vak ove pre­su­de još ni­smo do­bi­li, ali mi se či­ni da u pr­vo­ste­pe­noj pre­su­di ne­ma oba­ve­ze da okri­vlje­ni mo­ra­ju da na­dok­na­de šte­tu, od­no­sno pro­tivprav­nu imo­vin­sku ko­rist ko­ja je pri­ba­vlje­na kri­vič­nim dje­lom.
●Evi­dent­no je da je po­sled­njih go­di­na pu­no mla­dih lju­di bez is­ku­stva pri­mlje­no u Advo­kat­sku ko­mo­ru. Mi­sli­te li da je upra­vo tim ne­is­ku­stvom po­lju­lja­no po­vje­re­nje u ovu pro­fe­si­ju?
– U Cr­noj Go­ri ima sko­ro 900 advo­ka­ta, od če­ga je vi­še od po­lo­vi­ne „na bi­je­lom hlje­bu”. Ne­ma po­sla. Me­đu­tim, isti­na je da ima i onih ko­ji do­bro za­ra­đu­ju, ali ih je mno­go ma­nje. Od ka­da sam na če­lu Ko­mo­re pri­mlje­no je pre­ko 500 advo­ka­ta, mno­go vi­še ne­go što sam za­te­kao. Ra­di se uglav­nom o mla­dim advo­ka­ti­ma ko­ji ni­su ima­li šan­su da uđu u dr­žav­ne or­ga­ne. Sma­tram da svi od ne­če­ga mo­ra­mo po­če­ti. Isti­na da ne­is­ku­stvo no­si je­dan vid od­go­vor­no­sti, ali iz is­ku­stva slo­bod­no mo­gu re­ći da ti mla­di lju­di u sva­kom seg­men­tu mo­gu da pa­ri­ra­ju sta­ri­jim ko­le­ga­ma, po­čev od prav­nič­kog pa i ši­reg obra­zo­va­nja. Oni da­ju pra­vu ener­gi­ju Advo­kat­skoj ko­mo­ri i od njih se mo­že pu­no na­u­či­ti. To su am­bi­ci­o­zni lju­di, ko­ji vr­lo do­bro po­zna­ju in­for­ma­ci­o­ne teh­no­lo­gi­je, ko­ji pra­te pro­pi­se i ko­ji se svim svo­jim bi­ćem tru­de da op­sta­nu i po­sta­nu ve­li­ka ime­na u ovom po­slu.
●Šta mi­sli­te o ma­te­ri­jal­nom po­lo­ža­ju za­po­sle­nih u pra­vo­su­đu, a na­ro­či­to o po­lo­ža­ju i ni­skim pri­ma­nji­ma sud­skih na­mje­šte­ni­ka bez či­jeg do­pri­no­sa se ne mo­že za­mi­sli­ti rad ni­jed­nog su­da u Cr­noj Go­ri?
– Ra­di se o ve­li­kom bro­ju ča­snih lju­di ko­ji su či­tav ži­vot osta­vi­li ra­de­ći ad­mi­ni­stra­tiv­ne po­slo­ve i ko­ji su de­sna ru­ka su­di­ja­ma, a ko­ji su za to vr­lo ma­lo pla­će­ni. Mi­slim da je kraj­nje vri­je­me da dr­ža­va o to­me ozbilj­no po­ve­de ra­ču­na. Sva­ko­dnev­no sam u ko­mu­ni­ka­ci­ji sa tim lju­di­ma i znam ko­li­ko im je te­ško, a ko­li­ko su u sva­kom tre­nut­ku sprem­ni da iza­đu u su­sret i po­mog­nu i lju­di­ma iz stru­ke i obič­nim gra­đa­ni­ma. Što se ti­če su­di­ja, oni su pod stra­šnom kon­tro­lom, iz­me­đu osta­log, i me­di­ja ko­ji pom­no pra­te nji­hov rad i sve ak­tu­el­ne pred­me­te. Objek­tiv­no, su­di­ja je ne­gdje iz­me­đu če­ki­ća i na­kov­nja. Nji­hov ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj objek­tiv­no i ni­je loš, ali ima pu­no onih ko­ji­ma ni­je ri­je­še­no stam­be­no pi­ta­nje, i to je pi­ta­nje za Mi­ni­star­stvo prav­de i za Vla­du Cr­ne Go­re.
●Mi­sli­te li da po­sto­ji svo­je­vr­sni pri­ti­sak na rad su­di­ja, po­seb­no ka­da su u pi­ta­nju pred­me­ti ko­ji po­bu­đu­ju in­te­re­so­va­nje jav­no­sti?
– Mi­slim da svu­da u svi­je­tu to­ga ima i da se ra­di o sup­til­nom i per­fid­nom pri­ti­sku i da se u od­re­đe­nim si­tu­a­ci­ja­ma od­lu­ke do­no­se iz stra­ha da bi jed­na dru­ga­či­ja od­lu­ka mo­gla da iza­zo­ve ne­ku ne­pri­jat­nost. Na sre­ću, to ni­je po­ja­va, već se ra­di o po­je­di­nač­nim slu­ča­je­vi­ma.
●Ko­ji su slu­ča­je­vi ko­ji su obi­lje­ži­li Vaš pro­fe­si­o­nal­ni an­ga­žman i ko­ji su da­li pe­čat du­go­go­di­šnjoj ka­ri­je­ri?
– Po opre­dje­lje­nju sam advo­kat ko­ji se ba­vi is­klju­či­vo kri­vi­com. Bez ob­zi­ra na to ko­ga sam do sa­da bra­nio ili kog ću u bu­du­ćem pe­ri­o­du bra­ni­ti, sva­ka­ko je po­se­ban slu­čaj čo­vje­ka ko­ji je na­pra­vio naj­ve­ći zlo­čin u isto­ri­ji cr­no­gor­skog pra­vo­su­đa. Ra­di se o Mi­la­nu Ze­ko­vi­ću, ko­ji je u Her­ceg No­vom na je­dan mon­stru­o­zan na­čin ubio cje­lo­kup­nu po­ro­di­cu Ro­ga­no­vić – oca, maj­ku i tri si­na, a pri­je to­ga u Sr­bi­ji po­či­nio još jed­no ubi­stvo. Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti sce­ne sa tog su­đe­nja, do­ka­ze i fo­to­e­la­bo­ra­te iz tog pred­me­ta, ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti ni na­čin ko­mu­ni­ka­ci­je sa čo­vje­kom ko­ji je na­pra­vio ta­kvo mon­stru­o­zno kri­vič­no dje­lo, lik tih dje­ča­ka ko­ji su ubi­je­ni u tom mon­stru­o­znom na­le­tu, ni su­ze dok sam gle­dao te­le­vi­zij­ski iz­vje­štaj tog kob­nog 31. de­cem­bra, da bih sa­mo pet da­na na­kon to­ga do­bio slu­čaj po slu­žbe­noj du­žno­sti.
Ta­ko­đe ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti slu­čaj ubi­stva su­di­je Mi­lo­ri­je Pe­jo­vić, ko­ji je opet imao po­seb­nu te­ži­nu pri či­nje­ni­ci da se ra­di o jed­noj mla­doj že­ni ko­ja je iz­gu­bi­la ži­vot na svom rad­nom mje­stu u bez­um­nom na­le­tu čo­vje­ka ko­ji je bio ubi­je­đen da će na taj na­čin do­ći do prav­de. I na kra­ju mo­gu re­ći da sam bio bra­ni­lac čo­vje­ka ko­ji je bio na naj­vi­šim dr­žav­nim funk­ci­ja­ma u biv­šoj i sa­da­šnjoj dr­ža­vi Sve­to­za­ru Ma­ro­vi­ću pri­li­kom za­klju­či­va­nja spo­ra­zu­ma o pri­zna­nju kri­vi­ce.
VJ.DA­MJA­NO­VIĆ


Da ni­sam advo­kat bio bih psi­hi­ja­tar

●Da ni­ste advo­kat ko­jom pro­fe­si­jom bi­ste se ba­vi­li?
– Si­gur­no bih bio lje­kar ne­u­rop­si­hi­ja­tar. Uvi­jek me pri­vla­či­la ljud­ska du­ša i ono što se rend­ge­nom ne mo­že sni­mi­ti. Mi­slim da bih bio uspje­šan u tom jed­nom od naj­hu­ma­ni­jih po­slo­va ko­jim se čo­vjek mo­že ba­vi­ti.


Po­gre­šna in­ter­pre­ta­ci­ja o ot­pi­su du­ga

●In­for­ma­ci­ja da će cr­no­gor­skim advo­ka­ti­ma ot­pi­sa­ti po­re­ski dug u iz­no­su od šest mi­li­o­na eura iza­zva­la je ne­ga­tiv­ne re­ak­ci­je i lo­še ko­men­ta­re lju­di dru­gih pro­fe­si­ja. Kao čo­vjek od pra­va i prav­de, ka­ko to tu­ma­či­te?
– Na zad­njoj sjed­ni­ci Ko­mo­re sam ka­zao ne­što što je u jav­no­sti po­gre­šno pro­tu­ma­če­no. Taj za­kon ko­ji bi ot­pi­sao po­re­ski dug sa ka­ma­ta­ma ne od­no­si se sa­mo na advo­ka­te, već na sva fi­zič­ka i prav­na li­ca. Da­kle, to je ne­što što dr­ža­va pri­pre­ma i pred­vi­đa u od­no­su na sve po­re­ske ob­ve­zni­ke, a ne sa­mo na advo­ka­te i to je sa­mo pred­log za­ko­na ko­ji bi tre­ba­lo da se po­ja­vi po­čet­kom go­di­ne.


Spo­ra­zu­mi ni­je­su su­ro­va ma­te­ma­ti­ka

●Kao bra­ni­lac po­stu­pa­li ste u slu­ča­ju spo­ra­zum­nog pri­zna­nja kri­vi­ce ko­je su biv­ši vi­so­ki funk­ci­o­ner DPS-a Sve­to­zar Ma­ro­vić i nje­gov sin Mi­loš za­klju­či­li sa Spe­ci­jal­nim tu­ži­la­štvom.
– Ka­da su u pi­ta­nju ak­tu­el­ni spo­ra­zu­mi ko­je ste po­me­nu­li mo­ram pri­zna­ti da sam u tom di­je­lu vr­lo su­bjek­ti­van i da su ti spo­ra­zu­mi iza­zva­li bu­ru u la­ič­koj jav­no­sti. Ne­za­vi­sno od to­ga o ko­me se ra­di i ko je ak­ter spo­ra­zu­ma, mi­šlje­nja sam da je taj in­sti­tut u pot­pu­no­sti oprav­dao svo­ju svr­hu i da su za­mi­je­ni­li du­go­go­di­šnja icr­plji­va­nja i tro­ško­ve de­ce­nij­skih sud­skih po­stu­pa­ka. Si­gu­ran sam da, uko­li­ko po­sto­ji mo­guć­nost, taj in­sti­tut tre­ba pri­mje­nji­va­ti, ali spo­ra­zu­mi mo­ra­ju ima­ti do­zu pra­vič­no­sti. Po­zna­to je da pro­te­kom vre­me­na ka­zna gu­bi smi­sao, ta­ko da sam ubi­je­đen da tre­ba pra­vi­ti ustup­ke i okri­vlje­ni­ma ko­ji su sprem­ni da za­klju­če ta­kve spo­ra­zu­me, a o ko­ji­ma na kra­ju od­lu­ču­je sud. Mi­slim da se po­me­nu­tim spo­ra­zu­mi­ma već na­pra­vi­la od­re­đe­na sud­ska prak­sa i da je dat vje­tar u le­đa u im­ple­men­ta­ci­ji ovog in­sti­tu­ta. Me­đu­tim, mo­ram is­ta­ći da ima i onih ko­ji ima­ju su­prot­ne sta­vo­ve i ko­ji sma­tra­ju da pot­pi­si­va­nje spo­ra­zu­ma jed­nog od okri­vlje­nih ko­ji mo­že ko­ri­sti­ti kao do­kaz u pred­me­tu je za­pra­vo om­ča oko vra­ta osta­lim okri­vlje­ni­ma u toj kri­vič­no prav­noj stva­ri i da se na taj na­čin zlo­u­po­tre­blja­va nji­hov kri­vič­no prav­ni sta­tus.
Po­sto­ji li po Va­ma mo­guć­nost zlo­u­po­tre­be ovog in­sti­tu­ta?
– Ako po­sto­ji jed­na ta­kva na­mje­ra, sva­ki in­sti­tut se mo­že zlo­u­po­tri­je­bi­ti. Gle­da­ju­ći sa kri­vič­no prav­nog aspek­ta, ako u jed­nom pred­me­tu po­sto­ji vi­še li­ca pro­tiv ko­jih se vo­di po­stu­pak, pa jed­no li­ce za­klju­či spo­ra­zum ko­ji sud ve­ri­fi­ku­je i do­ne­se pre­su­du, ta­kva pre­su­da je do­kaz u tom pred­me­tu i ona će bi­ti vr­lo ne­pri­jat­na za osta­la li­ca iz tog pred­me­ta. U tom smi­slu on mo­že da ima ne­ga­tiv­ne po­sle­di­ce i da se zlo­u­po­tre­blja­va u smi­slu po­stig­nu­tog kom­pro­mi­sa. Ta to­le­ran­ci­ja pri­li­kom za­klju­če­nja je vr­lo ši­ro­ka, pa se mo­že de­si­ti da se ne­kom mo­že pro­gle­da­ti kroz pr­ste i iz­re­ći mu se ma­nja ka­zna, a ne­ko ko za­i­sta i za­slu­žu­je ma­nju ka­znu do­bi­je ne­što što ni­je ade­kvat­no. Isti­na je da po­sto­ji mo­guć­nost i da ne mo­gu re­ći da je to su­ro­va ma­te­ma­ti­ka, ali su tu su­do­vi da od­mje­ra­va­ju po za­ko­nu ko­ri­ste­ći na­če­lo pra­vič­no­sti.