Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


Za­gle­dan u naj­pla­vlje ne­bo iz­nad Cr­ne Go­re i oso­ko­ljen vla­da­vi­nom pla­hih i la­ko­mih, Šer­bo se is­peo na Lov­ćen u kom utam­ni­če­nim dr­že mo­šti ce­tinj­skog pu­sti­nja­ka ko­jem taj na­ziv naj­bo­lje pri­sto­ji u da­na­šnjoj dr­ža­vi­ci ko­ja je kul­tur­no, du­hov­no i ma­te­ri­jal­no po­sta­la za­i­sta pu­sti­nja, a Nje­go­še­va dje­la i lik glas va­pi­ju­ćeg u pu­sti­nji. I to­li­ko je taj glas jak da je i de­sni­cu Sve­tog Jo­va­na Kr­sti­te­lja, ono­ga ko­ji pred Hri­sto­vim do­la­skom bje­še isti ta­kav glas, do­zvao na Ce­ti­nje, da bi isto osta­lo bla­go­si­lja­no i po­red na­mno­že­nih ne­po­čin­sta­va.
Is­peo se Šer­bo na vrh Lov­će­na i za­mi­šljen i opi­jen lju­ba­vlju pre­ma Cr­noj Go­ri na­slo­nio se na jed­nu od ka­ri­ja­ti­da. Po­veo je sa so­bom i no­vi­na­ra jed­nog in­ter­net por­ta­la. Na­pra­vi­će in­ter­vju. O Nje­go­šu. Mo­ći će na oskr­na­vlje­nom Lov­će­nu da za­se­i­ri za svo­ju in­ter­net bra­ti­ju. Da pu­sti Ku­ran u bor­bu sa ,,Gor­skim vi­jen­cem’’. Da ot­pu­tu­je s one stra­ne uma. Ta­mo gdje osje­ća se­be istin­skog, ne kao gra­đa­ni­na, mul­ti­kul­tu­ra­li­stu, mul­ti­kon­fe­si­o­na­li­stu, već kao u naj­ma­nju ru­ku še­fa mu­sli­man­ske mi­li­ci­je iz Dru­gog svjet­skog ra­ta. In­ter­vju je po­la­ko po­či­njao. Šer­bo se opi­pa i po­gle­da. Do­bio je i mi­li­caj­sku uni­for­mu. Sa­njao je o to­me če­sto dok se igrao ra­ta kao ma­li. ,,Evo me­ni pri­li­ke da ostva­rim svo­ja ma­šta­nja – ži­vje­la ona stra­na uma’’ – klik­nu on.
Pro­mi­je­ni i ko­rak u nad­me­ni mi­li­caj­ski. Pru­ži ga po oskr­na­vlje­nom Lov­će­nu. I kao pra­vi mi­li­ca­jac kad str­pa ne­kog pra­vog i zdra­vog u tam­ni­cu, po­če da sik­će na Nje­go­ša s one stra­ne re­še­ta­ka (uma). Sve uz prat­nju rev­no­snog no­vi­na­ra ,,pa­tri­ot­skog’’ in­ter­net por­ta­la. Da se to pu­bli­ku­je da va­lja. Pra­ve ,,pa­tri­o­te’’ ne smi­ju pro­pu­sti­ti ni­jed­no skr­na­vlje­nje Nje­go­ša, a da ga ne afir­mi­šu. I ta­ko nam Šer­bo po­ka­za ka­ko je Osma­na lak­še ra­zu­mje­ti od Nje­go­ša. Ka­ko se uz gu­sle ne mo­že svi­ra­ti rok. Ka­ko se uz Nje­go­ša ne mo­že vas­pi­ta­va­ti omla­di­na i još mno­go to­ga.
Za­mi­sli­te ka­kvo je to sta­nje ka­da mo­žeš da ra­zu­mi­ješ ko­lja­ča iz Dru­gog svjet­skog ra­ta Osma­na Ras­to­de­ra, ali ne mo­žeš da ra­zu­mi­ješ Nje­go­ša pa ka­žeš da se Nje­go­šem ne mo­že vas­pi­ta­va­ti omla­di­na. Sa­mo ću se osvr­nu­ti na je­dan frag­ment ovog ,,pa­tri­ot­skog’’ in­ter­vjua... On go­vo­ri o ,,Gor­skom vi­jen­cu’’ i Nje­go­šu u kon­tek­stu pri­ka­za isla­mi­za­ci­je srp­skog sta­nov­ni­štva kao na­sil­ne tvr­de­ći da je isla­mi­za­ci­ja bi­la do­bro­volj­na i pri­je sve­ga ra­di oslo­ba­đa­nja od po­re­za. U re­du, ali ne ka­že ni Nje­goš pu­no dru­ga­či­je. Nje­goš ka­že: ,,Pa im po­če de­mon­ski me­si­ja la­žne vje­re pru­žat’ po­sla­sti­ce’’. PO­SLA­STI­CE zbog ko­jih ,,po­tur­či se pla­hi i la­ko­mi’’. Da­kle Nje­goš ni­je do­bar po da­na­šnju omla­di­nu, jer kon­sta­tu­je u svom dje­lu i osu­đu­je uni­ver­zal­ne ljud­ske sla­bo­sti PLA­HOST i LA­KO­MOST na raz­ne vr­ste PO­SLA­STI­CA kroz ta­da ak­tu­el­ni mo­tiv jed­nog isto­rij­skog do­ga­đa­ja. A taj isto­rij­ski do­ga­đaj de­ša­va se u tre­nut­ku ka­da su sve na­še ze­mlje osvo­je­ne od stra­ne Oto­man­ske im­pe­ri­je. Sa­mo pi­sa­nje ,,Gor­skog vi­jen­ca’’ do­la­zi u tre­nut­ku ka­da je ve­ći­na na­šeg na­ro­da i da­lje u tur­skom rop­stvu. A Šer­bo još ka­že ka­ko se sa Nje­go­šem kao pa­ro­lom išlo u sve ra­to­ve u po­sled­njih 150 go­di­na.
Mo­žda je za­bo­ra­vio da je je­dva vi­jek pro­šao od ka­da su Tur­ci i ko­nač­no pro­tje­ra­ni sa ovih pro­sto­ra. Mo­žda je za­bo­ra­vio šuc­ko­re, hr­vat­sko cvi­je­će i svog Osma­na Ras­to­de­ra. Mo­žda ću­ti o to­me ko­li­ko su pri­pad­ni­ci nje­go­vog na­ro­da kri­vi što je je­dan isto­rij­ski do­ga­đaj iz jed­nog knji­žev­nog dje­la i da­lje ak­tu­e­lan. To ja­sno po­ka­zu­je ko od tih vre­me­na ni­je od­ma­kao, ko ža­li za PO­SLA­STI­CA­MA i ko na­ma ko­ji smo i pri­je 100 go­di­na bi­li sprem­ni da ih pri­hva­ti­mo kao dio svo­ga na­ro­da to u stva­ri ne da. Ne da nam onaj ko osva­ja­nje ovih pro­sto­ra od stra­ne Tu­ra­ka na­zi­va ,,oku­pa­ci­jom’’ pod zna­ci­ma na­vo­da. Pa ka­že da su Tur­ci bi­li je­di­ni ,,oku­pa­to­ri’’ pod ko­ji­ma je pre­ži­vje­lo svo na­sle­đe, je­zik i kul­tu­ra autoh­to­nog sta­nov­ni­štva. Tur­ci nas ni­su osvo­ji­li iz­gle­da, ni­ti oku­pi­ra­li već su do­šli i u go­di­na­ma na­kon Ma­ri­ce i Ko­sov­skog bo­ja, otvo­ri­li tu­ri­stič­ku agen­ci­ju i agen­ci­ju za za­šti­tu spo­me­ni­ka. Zna to vi­še pu­ta ra­za­ra­na Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja, zna to Stu­de­ni­ca ko­ja je tri vi­je­ka bi­la bez kro­va, zna Gra­dac,zna Ži­ča, zna­ju mo­šti Sve­tog Sa­ve ko­je su spa­li­li si­gur­no zbog to­ga da bi nam sa­ču­va­li na­sle­đe, znao je to pa­tri­jarh Ar­se­ni­je Čar­no­je­vić pa je od do­bra vo­dio na­rod u se­o­bu, zna to da­nak u kr­vi ko­ji je si­gur­no bio do­bro­volj­ni čin. Zna to vr­lo do­bro Ostrog ko­ji su mo­ra­li ča­sni Cr­no­gor­ci da kr­va­vo bra­ne. Zna to i Ce­tinj­ski ma­na­stir ko­ji je vi­še pu­ta ra­za­ran. Ali za­ne­ma­ri­mo sve to, za­bo­ra­vi­mo sve to, i pri­hva­ti­mo sa­mo jed­no - Nje­goš ne va­lja, Nje­goš ni­je sa­vre­men, omla­di­na ga ne mo­že ra­zu­mje­ti. Ra­zu­mje­ti se mo­že Osman Ras­to­der i to će vam Šer­bo la­ko ob­ja­sni­ti.
PLA­HOST i LA­KO­MOST kroz ko­je se do­bi­ja­ju PO­SLA­STI­CE da­nas se ne pro­ja­vlju­ju vi­še u pri­ma­nju isla­ma, da­nas se pro­ja­vlju­ju u an­ti­srp­stvu i pro­ga­nja­nju Nje­go­ša. To je uslov ko­ji se zah­ti­je­va. PLA­HI i LA­KO­MI u Cr­noj Go­ri, bi­li oni mu­sli­ma­ni ili ne, kiv­ni su na Nje­go­ša sa­mo za­to jer ih je po­znao. Pa su se sto­ga i zdru­ži­li da otrov svo­je ad­ske du­še na ovaj ka­men ( Pe­tar) plju­ju i da od de­mon­skog me­si­je, PLA­HI i LA­KO­MI ubi­ra­ju PO­SLA­STI­CE, a po­šte­ne i ča­sne Sr­be-Cr­no­gor­ce sva­đa­ju sa po­šte­nim i ča­snim Bo­šnja­ci­ma-Mu­sli­ma­ni­ma ko­ji že­le da ži­ve u mi­ru.
Šer­bo mi­li­caj­skim ko­ra­kom po­že­lje da kre­ne na­zad. Umo­ri­li su se i on i no­vi­nar što Nje­goš pred nje­go­vim ri­je­či­ma ću­ti kao što je i Vu­ka­šin iz Kle­pa­ca ću­tao pred usta­škim no­žem. Za­mi­sli se i na­slo­ni opet na onu ka­ri­ja­ti­du. Sna­žan bol pro­stru­ji gla­vom. On se opi­pa, vi­dje da na se­bi ne­ma vi­še mi­li­caj­skog odi­je­la. Po­gle­da u ono ne­bo iz­nad se­be i vi­dje ga pla­vlje ne­go dok ni­gdje ni­je bi­lo ta­ko pla­vo. A on­da se uža­snut osvr­nu oko se­be. Mno­go svje­ti­ne, za­sta­va, a iz­nad sve­ga to­ga ka­pe­li­ca. Ne­što mu pre­re­za gru­di i on pa­de u va­tru u ko­joj vi­dje da je zad­nji ka­men na ogra­di oko ka­pe­li­ce Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog na vr­hu Lov­će­na po­sta­vio na­smi­ja­ni Iso Mah­mut­be­go­vić. Po­sta­vio ga je on u ob­no­vlje­nu ka­pe­lu još ono­ga da­na, se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, ka­da je od­bio da je ru­ši za­jed­no sa oni­ma ko­ji su ta­da bi­li pla­hi i la­ko­mi, a ni­su bi­li mu­sli­ma­ni. Dok je na­rod na vr­hu Lov­će­na pred svo­jom ka­pe­lom pro­sla­vljao dan Nje­go­še­vog ro­đe­nja, Iso, taj pra­ved­nik i čo­vjek, pri­šap­nu na uvo Šer­bu : ,,Ne tre­bu­je car­stvo ne­lju­di­ma na­ko da se pred svi­je­tom ru­že’’.