-Pi­še:Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Me­đu­tim, tek ta­da je cen­zu­ri po­sta­lo ja­sno do ko­je je mje­re ono je­re­tič­no, pa je, i po­red osvo­je­ne Zlat­ne pal­me, sta­vlje­no na in­deks ne­po­želj­nih. Film „Vi­ri­di­ja­na” bio je iz­nad tre­nut­ne kri­ti­ke ko­jom je in­spi­ri­san, ne­do­dir­ljiv, agre­si­van, a vri­je­me mu je po­mo­glo da se od­bra­ni od svih ogra­ni­če­nja i po­sta­ne traj­no zna­me­nje jed­nog iskre­nog re­di­telj­skog za­no­sa i bun­ta. Bu­nju­el svo­je dje­lo ni­je za­mi­slio ni­ti stvo­rio sa­mo ra­di dnev­nog ob­ra­ču­na­va­nja sa onim što ni­je pod­no­sio. To je nu­žnost i ka­rak­ter nje­go­ve pri­ro­de i kul­mi­na­ci­ja sve­ga onog što se sku­plja­lo u nje­go­voj du­ši od „Los Oli­va­do­sa” do ovog fil­ma. U že­sti­ni ko­jom ra­za­ra sve po­sto­je­će in­sti­tu­ci­je gra­đan­skog mi­lo­sr­đa i la­žnog mo­ra­la ima ve­o­ma mno­go ogor­če­nja nu­žno­sti, ali i ra­fin­ma­na. Do­ga­đa­ji ko­ji su ga pra­ti­li na nje­go­vom stva­ra­lač­kom pu­tu do­pri­ni­je­li su ve­li­koj kri­tič­no­sti i iro­ni­ji. Ako već mo­ra da ži­vi u ova­kom svi­je­tu, to još uvi­jek ne zna­či da mo­ra da se mi­ri sa usta­lje­nim po­ret­kom. Da bi mo­gao da na­pra­vi film ka­kav že­li, to­kom ob­li­ko­va­nja po­je­di­nih dje­lo­va od­stra­nju­je sva­ku po­mi­sao na kom­pro­mis ili mo­guć­nost da se sli­ka na­či­ni pro­iz­volj­nom ili is­cr­pi u ni­za­nju bi­zar­no­sti. Otu­da ne na­pu­šta re­a­li­stič­ni okvir stvar­no­sti i na nje­ga ne­pre­kid­no uka­zu­je. Tu su isto­vre­me­no i pod­sti­ca­ji za ova unu­tra­šnja ra­za­ra­nja ko­ja lju­de osvje­tlja­va­ju, a da pri­tom uop­šte ne do­la­ze do spolj­nog iz­ob­li­ča­va­nja i na­sil­nog tje­ra­nja na ka­ri­ka­tu­ru.
On se ne za­kla­nja ni za ka­kav od­re­đe­ni fi­lo­zof­ski stav, ni­ti ovo kri­tič­no sa­gle­da­va­nje sa­vre­me­nog špan­skog dru­štva vr­ši sa una­pri­jed utvr­đe­nih po­zi­ci­ja. Sli­ke ko­je če­sto šo­ki­ra­ju i raz­dra­žu­ju, tje­ra­ju na raz­mi­šlja­nje ili stva­ra­ju muč­ni­nu, ni­jed­nog tre­nut­ka ni­su sve­de­ne na ilu­stra­ci­ju. On ne bje­ži od stva­ra­lač­ke od­go­vor­no­sti, vje­ru­je svo­jim stra­sti­ma i osje­ća­nji­ma, ne pre­mi­šlja mno­go o to­me da li je to do­bro što či­ni, ali, ipak, na kra­ju osje­ća za­do­volj­stvo što je mo­gao da bu­de iskren i što do­la­zi do sa­zna­nja da se kroz pot­pu­nu de­struk­ci­ju od­no­sa u jed­nom dru­štvu mo­že ipak do­ći do sa­zna­nja da ži­vot ni­je ta­ko crn, bez­iz­la­zan i da se i u ta­ko ap­surd­nim re­la­ci­ja­ma na­la­ze iz­vje­sna ohra­bre­nja za dru­ga­či­je ži­vlje­nje. Bu­nju­el ne­ma mi­lo­sti: vje­ru­je da se sa­mo ra­di­kal­nim raz­ra­ču­na­va­njem mo­že uka­za­ti na su­šti­nu pro­ble­ma nje­go­ve ze­mlje, ko­ja je još uvi­jek bi­la da­le­ko od slo­bo­de. Ma ka­ko ga po­ka­zi­va­li, uvi­jek će­mo do­ći do po­ra­ža­va­ju­ćeg sa­zna­nja da je sve isto i da se ni­šta ne mi­je­nja. Ako je već ta­ko, on­da tu i ne­ma vri­jed­no­sti, pa se za nje­ga i ne po­sta­vlja pi­ta­nje al­ter­na­ti­ve u iz­bo­ru re­di­telj­skih me­to­da i po­stu­pa­ka. Kraj­nje je pre­ci­zan, jed­no­sta­van, na­iz­gled sve je lo­gič­no i stvar­no, a če­sto do te mje­re bi­zar­no, pu­no pr­ljav­šti­ne i oslo­bo­đe­nih ni­skih in­stink­ta da se i u toj bru­tal­no­sti či­ni ne­vje­ro­vat­nim i ne­stvar­nim. Da bi ovi lju­di, bez ob­zi­ra ko­li­ko bi­li po­ni­že­ni, una­ka­že­ni, iz­ob­li­če­ni u svo­jim in­stink­ti­ma, raz­u­zda­ni­ji čak i od ži­vo­ti­nje, do­sti­gli ljud­sko do­sto­jan­stvo, nji­ma je je­di­no po­treb­na istin­ska vje­ra i slo­bo­da. A ka­ko nje ne­ma i ka­ko je ži­vot pro­šao u ob­ma­na­ma, če­mu on­da ras­pra­vlja­ti o mi­lo­sr­đu i po­ku­ša­va­ti da se ne­što po­pra­vi? U to­me je pot­pu­no is­klju­čiv i kraj­nje je su­bjek­ti­van, ta­ko da su nje­go­ve sli­ke mo­ti­vi­sa­ne tim lič­nim osje­ća­nji­ma. Pri­tom on ko­ri­sti fan­ta­sti­ku i svoj ar­ti­stič­ki su­bjek­ti­vi­zam ka­ko bi sva­ka sce­na bi­la što efekt­ni­ja, ali i sa­dr­žaj­ni­ja. Mno­gi ka­dro­vi po­či­nju sa­svim obič­no, fi­zič­kim rad­nja­ma ko­je se vr­lo br­zo pre­tva­ra­ju u neo­bič­ne pri­zo­re ko­ji sa­mi se­be svom svo­jom unu­tra­šnjom si­li­nom i de­fi­ni­šu. Bu­nju­el je uvi­jek iza njih da bi pod­sti­cao, ta­ko da se on ne ba­vi sa­mo opi­si­va­njem ljud­ske pri­ro­de i pre­tje­ra­nim psi­ho­lo­škim opi­si­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)