Pri­ča o gra­đe­vin­skom pred­u­ze­ću ,,Rad­nik” za­vr­še­na je još 1992. go­di­ne, ka­da je fir­ma oti­šla u ste­čaj i 1.500 rad­ni­ka za­vr­ši­lo na Bi­rou ra­da.
Tom pri­li­kom, ka­ko is­ti­če je­dan od biv­ših za­po­sle­nih Osman Mu­sta­fić, re­če­no im je da se sa­mo nakrat­ko se­le na evi­den­ci­ju ne­za­po­sle­nih, a on­da će se br­zo vra­ti­ti i na­sta­vi­ti po­sao, od ko­jeg su mu­ko­trp­nim ra­dom hra­ni­li svo­je broj­ne fa­mi­li­je.
– I ni­kad vi­še se ne osvr­nu­še na nas. A, evo, ni­je te­ško iz­ra­ču­na­ti i ni­je to ne­ka ve­li­ka ma­te­ma­ti­ka, od ta­da su pro­šle dvi­je i po de­ce­ni­je. Iz­i­gra­še nas i pre­va­ri­še. Ne da nam ni­je­su do­zvo­li­li da se vra­ti­mo na po­sao, ne­go ni­je­smo bi­li u sta­nju da ostva­ri­mo ni naj­o­snov­ni­ja pra­va iz rad­nog od­no­sa. Ono što je naj­go­re, na­ša fir­ma bi­la je sa­sta­vlje­na od obič­nih rad­ni­ka – zi­da­ra, mal­ter­dži­ja, te­sa­ra, ar­mi­ra­ča i naj­ve­ći broj od njih su bi­li ne­kva­li­fi­ko­va­na rad­na sna­ga. I svi za­jed­no smo gra­di­li i iz­gra­di­li Bi­je­lo Po­lje. I gra­di­li, ka­žu, na vr­hun­skom ni­vou objek­te ši­rom Cr­ne Go­re, i pro­sto­ra biv­še Ju­go­sla­vi­je. A bi­li smo na ra­do­vi­ma u Nje­mač­koj, Ku­vaj­tu – sa sje­tom se pri­sje­ća Mu­sta­fić.
On do­da­je da naj­ve­ći broj tih rad­ni­ka da­nas ni­je­su ži­vi, a ni­je­su do­bi­li ono što su ra­dom za­slu­ži­li.
– Bi­o­lo­ški ne­sta­je­mo iz mje­se­ca u mje­sec. A kad pro­đem po­red fir­me ne mo­gu, a da ne osje­tim tu­gu zbog sve­ga što se de­si­lo. I ka­ko smo, iako uspje­šni, pro­pa­li. Ne na­šom za­slu­gom – is­ti­če Mu­sta­fić.
Po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na ini­ci­ja­tiv­ni od­bor za za­šti­tu pra­va rad­ni­ka, na či­jem je če­lu Sve­to­zar Ča­bar­ka­pa, po­ku­ša­vao je da na sve na­či­ne do­bi­je ono što su do­bi­li dru­gi rad­ni­ci iz pred­u­ze­ća i fa­bri­ka širom Cr­ne Go­re. Ipak, svi po­ku­ša­ji i ulo­že­ni trud bi­li su bez­su­pje­šni.
Gra­đe­vin­ci su se če­sto oku­plja­li na grad­skom tr­gu ili is­pred ula­za u zgra­du Op­šti­ne. Po­ku­ša­va­li su da na mir­an i le­ga­lan na­čin ostva­re pra­va ko­ja su im za­ga­ran­to­va­na. Iako naj­ve­ći broj njih ži­vi na se­lu, bez ika­kvih pri­ma­nja, ima­li su sna­ge da do­đu i pro­te­stom po­ku­ša­ju da ka­žu da su još ži­vi.
– Ključ­ni za­htjev je da kri­vič­no od­go­va­ra­ju svi oni ko­ji su ne­tran­spa­rent­nom pri­va­ti­za­ci­jom opljač­ka­li na­še pred­u­ze­će. Je­di­no ade­kvat­ne sank­ci­je pro­tiv pljač­ka­ša na­še imo­vi­ne ko­li­ko-to­li­ko mogu bi­ti sa­tis­fak­ci­ja za nas rad­ni­ke – po­ru­čio je Ča­bar­ka­pa.
U ni­zu zah­ti­je­va, ka­ko je na­veo, tra­že da se ri­je­ši so­ci­jal­ni pro­gram ar­mi­je obes­pra­vlje­nih gra­đe­vi­na­ca me­đu ko­ji­ma ve­li­ki broj njih, s ob­zi­rom na go­di­ne sta­ro­sti, ali i na­po­ran i te­žak rad ko­jem su bi­li iz­lo­že­ni, vi­še ni­je­su me­đu ži­vi­ma, a ni­je­su svo­jim po­ro­di­ca­ma osta­vi­li ono što su sa svo­jih de­set pr­sti­ju za­ra­di­li.
– Tra­ži­mo da nam se obez­bi­je­di ot­prem­ni­na po go­di­ni sta­ža, za­tim da in­va­li­di do­bi­ju rav­no­pra­van sta­tus sa osta­lim ko­le­ga­ma u dr­ža­vi i da se za sve biv­še rad­ni­ke pred­u­ze­ća obez­bi­je­di ade­kva­tan so­ci­jal­ni pro­gram. Ipak, naj­ve­ći pro­blem su mi­zer­ne pen­zi­je ko­je su rad­ni­ci ostva­ri­li mu­ko­trp­nim ra­dom. Od tih cr­ka­vi­ca ni­je­su u sta­nju da pre­ži­ve. Sve ode na ku­po­vi­nu lje­ko­va. Mno­gi od njih od­u­sta­ju od lje­ko­va i po­gor­ša­va­ju se­bi iona­ko na­ru­še­no zdra­vlje, jer ne­ma­ju nov­ca da ih ku­pe. Zdra­vlje su ugro­zi­li ra­de­ći po sun­cu, ki­ši i sni­je­gu te­ške fi­zič­ke ne­ri­jet­ko ri­zič­ne po­slo­ve, na gra­di­li­šti­ma ši­rom ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je, ali i ši­rom svi­je­ta – na­gla­sio je Ča­bar­ka­pa.
Du­go­go­di­šnji pred­sjed­nik Op­štin­skog sin­di­kal­nog po­vje­re­ni­štva, Bog­dan Kr­go­vić po­dr­ža­o je za­hje­ve gra­đe­vi­na­ra, is­ti­ču­ći da je kraj­nje vri­je­me da se na­kon vi­še od dvi­je i po de­ce­ni­je ri­je­ši nji­hov sta­tus.
– Ovim lju­di­ma tre­ba pru­ži­ti ru­ku po­mo­ći. Ni­je­su za­slu­ži­li da na­kon mu­ko­trp­nog rad­nog vi­je­ka ne do­bi­ju ama baš ni­šta. Da bu­du prak­tič­no za­bo­ra­vlje­ni od svih i osta­vlje­ni na cje­di­lu – is­ta­kao je Kr­go­vić.
M.NO­VO­VIĆ


Dis­kri­mi­na­ci­ja pre­vr­ši­la sva­ku mje­ru

Pot­pred­sjed­nik Ini­ci­ja­tiv­nog od­bo­ra za za­šti­tu pra­va rad­ni­ka Izet Ća­to­vić je ka­zao da je dis­kri­mi­na­ci­ja ko­joj su iz­lo­že­ni rad­ni­ci u Bi­je­lom Po­lju pre­vr­ši­la sva­ku mje­ru.
– Naj­no­vi­ji i naj­sli­ko­vi­ti­ji pri­mjer dis­kri­mi­na­ci­je je mi­ni­mal­ni iz­nos pen­zi­je ko­ju su ostva­ri­li rad­ni­ci ko­ji su usled ste­ča­ja osta­li bez po­sla. Zna se da se gra­ni­ca si­ro­ma­štva mje­ri iz­no­som od oko 180 eura, a na­ši rad­ni­ci i oni iz dru­gih pred­u­ze­ća ko­ji su po na­ve­de­nom osno­vu ostva­ri­li pra­vo na pen­zi­o­ni­sa­nje do­bi­li su rje­še­nja na sto­ti­nak eura mi­ro­vi­ne. Za­i­sta je ža­lo­sno što su na­še ko­le­ge iz cen­tral­nog i ju­žnog di­je­la dr­ža­ve ostva­ri­le pra­vo na znat­no ve­će iz­no­se pen­zi­ja. Ta­ko­đe je ža­lo­sno što ni­je­smo uspje­li da ostva­ri­mo ni pra­vo na ot­prem­ni­ne ko­je su se na sje­ve­ru dr­ža­ve uglav­nom is­pla­ći­va­le u iz­no­su od 1,926 eura, dok su u dru­gim di­je­lo­vi­ma is­pla­ći­va­nja po tom osno­vu bi­la znat­no ve­ća – ka­zao je Ća­to­vić.