I po­red to­ga što u Ro­ža­ja­ma do­ži­vot­nu na­dok­na­du po osno­vu ro­đe­nja tro­je i vi­še dje­ce pri­ma pre­ko 1.000 maj­ki, pro­te­stu ko­ji su ne­dav­no or­ga­ni­zo­va­le že­ne u znak pro­ti­vlje­nja sma­nje­nju tih pri­ma­nja, pri­su­stvo­va­lo je tek ne­ko­li­ko de­se­ti­na maj­ki. Va­svi­ja Ko­šu­ta, jed­na od or­ga­ni­za­tor­ki pro­te­sta, sma­tra da su maj­ke pre­pla­še­ne, te da sa­mo iz tog raz­lo­ga ni­su di­gle glas pro­tiv na­mje­re Vla­de da im uma­nji na­dok­na­du.
– Je­di­ni raz­log za ma­li broj že­na na pro­te­stu je strah ko­ji tr­pe od stra­ne ove vla­sti, od­no­sno stra­na­ka na vla­sti. Že­ne su pre­pla­še­ne i ne­ma­ju hra­bro­sti da iza­đu na uli­cu jer se pla­še ka­me­ra, no­vi­na­ra i uop­šte jav­no­sti. Ja ne mo­gu da shva­tim taj nji­hov strah ali vi­dim da sva­ka od tih že­na pom­no pra­ti sve što se de­ša­va na cr­no­gor­skoj po­li­tič­koj sce­ni u ve­zi no­vog Za­ko­na o so­ci­jal­noj i dječ­joj za­šti­ti, ali ka­da tre­ba da se jav­no iz­ja­sne, ni­gdje ih ne­ma. Nji­ma je strah utje­ran u ko­sti i ne smi­ju ni da tra­že, ni­ti da se bo­re za ono što je nji­ho­vo. Po­je­din­ci iz po­li­tič­kih par­ti­ja ih pla­še da će, uko­li­ko bu­du pro­te­sto­va­le iz­gu­bi­ti i ono što će nam osta­ti na­kon uma­nje­nja na­dok­na­da. To su pre­te­žno maj­ke iz naj­si­ro­ma­šni­jih po­ro­di­ca ko­je se za­do­vo­lja­va­ju s ma­lo, sa­mo da bi nji­ho­ve fa­mi­li­je pre­ži­vje­le ova vuč­ja vre­me­na u ko­ja su nas do­ve­li na­ši po­li­ti­ča­ri – ka­že Ko­šu­ta.
Ko­šu­ta se pi­ta da li uop­šte ima prav­de u Cr­noj Go­ri.
– Da li na­rod uop­šte vi­di da nam se de­ša­va ne­što če­ga ne­ma ni­gdje osim u Cr­noj Go­ri. Bo­lje bi bi­lo da nas od­jed­nom ubi­ju i oslo­bo­de se si­ro­ti­nje a ne da nas mu­če i da umi­re­mo na­te­na­ne. Umje­sto da ku­pe si­ro­ma­šnoj dje­ci po­klo­ne za No­vu go­di­nu, ko­je ima mno­go u ovoj ze­mlji, na­ši po­li­ti­ča­ri di­je­le se­bi, jer ih je ta­ko za­pa­lo. Ovaj na­rod kao da je osli­je­pio pa ne vi­di ni­šta, jer ka­ko dru­ga­či­je ko­men­ta­ri­sa­ti na­šu pa­siv­nost. Kao da ni­ko­me ni­šta ne sme­ta od ono­ga što či­ni ova vlast, ko­ja sve ra­di pro­tiv si­ro­ti­nje, a za­hva­lju­ju­ći toj si­ro­ti­nji oni ni­ka­da ne­će oku­si­ti stan­dard obič­nog gra­đa­ni­na. Sma­tram da bi je­di­no rje­še­nje bi­lo da na na­red­ne iz­bo­re ni­ko ne iza­đe na gla­sa­nje, jer bi sa­mo ta­ko ovi od­na­ro­đe­ni po­li­ti­ča­ri shva­ti­li gdje im je mje­sto – ka­za­la je Ko­šu­ta.
Advo­kat Ve­li­ja Mu­rić sma­tra da je ko­lek­tiv­ni strah spe­ci­fič­na so­ci­o­lo­ška ka­te­go­ri­ja ko­ja na­sta­je u od­re­đe­nim dru­štve­nim pri­li­ka­ma.
– Ti stra­ho­vi vre­me­nom pre­ra­sta­ju u kla­sič­nu ko­lek­tiv­nu pa­to­lo­gi­ju pa se od­re­đe­ne stva­ri ili dru­štve­ni to­ko­vi ko­ji su re­le­vant­ni za ži­vot gra­đa­na sko­ro i ne smi­ju po­mi­nja­ti. Gra­đa­ni se kon­stant­no pla­še na­ja­vlji­va­njem mo­gu­ćeg ra­ta i slič­nih ne­mi­ra uko­li­ko od­re­đe­na struk­tu­ra iz­gu­bi vlast, pa je na­rod u smi­slu raz­mi­šlja­nja oko­van do mje­re da ni­je slo­bo­dan da mi­sli – ocje­nju­je Mu­rić.
B.Ra.


Pla­še­ni sra­ču­na­to

Mu­rić na­vo­di da su cr­no­gor­ski gra­đa­ni de­ce­ni­ja­ma pla­še­ni sra­ču­na­to i na­mjer­no na­vod­nim „sed­mim ba­ta­ljo­nom” da će uči­ni­ti ko zna ka­kvo zlo pre­ma na­ro­du.
– Na taj na­čin for­si­ra­ju sta­vo­ve da je je­di­ni li­jek pro­tiv sed­mog ba­ta­ljo­na upra­vo vla­da­ju­ća par­ti­ja ko­ja je eto, kao ča­rob­nim šta­pi­ćem, na­vla­če­ći gla­sač­ko ti­je­lo na svoj ra­čun, for­mi­ra­la ko­lek­tiv­nu svi­jest na osno­vu ko­je se prak­tič­no dru­ga­či­je ne mo­že raz­mi­šlja­ti. Slič­no se de­ša­va­lo i u vri­je­me re­fe­ren­du­ma ka­da su se for­si­ra­li po­li­tič­ki sta­vo­vi,di­rekt­no i in­di­rekt­no, da ako se ne da glas dr­žav­no­sti Cr­ne Go­re, sve će pro­pa­sti. Na­vod­ni naj­ve­ći dr­žav­ni ne­pri­ja­te­lji, ko­ji su opet „na­vod­no” tre­ba­li da uči­ne ve­li­ko zlo u Cr­noj Go­ri, do­la­ze sa­mi u ovu ze­mlju, pri­ja­vlju­ju se vla­sti­ma i idu so­lo u za­tvor. Ne­ki iz tih ne­vje­ro­vat­nih struk­tu­ra ko­ji ne pred­sta­vlja­ju ni­ka­kvu si­lu, ka­da su pro­či­ta­li da se tra­že, opet do­la­ze sa­mi i pri­ja­vlju­ju se ov­da­šnjim vla­sti­ma – za­klju­ču­je Mu­rić.