PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U
br­zo po­tom, me­đu­tim, pro­tiv Mi­la­na Gro­la i De­mo­krat­ske stran­ke za­po­če­la je pro­pa­gand­na u ko­joj su im upu­ći­va­ne te­ške uvre­de, sra­ču­na­te na pot­pu­no obez­vre­đi­va­nje u jav­no­sti. Na­pad Mi­lo­va­na Đi­la­sa na Mi­la­na Gro­la bio je, me­đu­tim, za­stra­šu­ju­ći. Pi­šu­ći o zna­ča­ju no­vih po­li­tič­kih za­ko­na i na­mje­ra­ma „re­ak­ci­je”, upra­vo je na nje­ga sa­suo go­mi­lu te­ških uvre­da. „Lju­di kao Mi­lan Grol”, na­pi­sao je, „ko­ji su u to­ku ra­ta do­pu­ni­li svo­je `političko vaspitanje` u ino­stran­stvu, u emi­gra­ci­ji, kao čla­no­vi emi­grant­skih vla­da ili kao `krupne figure` či­ta­vog tog emi­grant­skog br­lo­ga, sple­ta­ka, iz­da­je, špi­ju­na­že, zlo­či­na, ka­ri­je­ri­zma i ko­rup­ci­je, iz­gu­bi­li su s tim za­ko­ni­ma na­du da će mo­ći `usuti vo­du u Ti­to­vo vino`, na­tje­ra­ti vođ­stvo oslo­bo­di­lač­kog po­kre­ta da skre­ne s pu­ta ko­jim je na­rod po­ve­lo i na ko­ji ga je na­rod po­sta­vio”.
Ovaj opa­ki tekst na­pi­san je u vri­je­me ka­da je De­mo­krat­ska stran­ka pre­šla u otvo­re­nu opo­zi­ci­ju, do­bi­la zva­nič­no odo­bre­nje za rad, do­ni­je­la od­lu­ku da ne uče­stvu­je na skup­štin­skim iz­bo­ri­ma i kra­jem sep­tem­bra po­kre­nu­la svoj list pod na­zi­vom De­mo­kra­ti­ja. (...)
Iz­da­va­nje De­mo­kra­ti­je, naj­va­žni­jeg opo­zi­ci­o­nog li­sta, po­sta­ja­lo je sve te­že. Šta­vi­še, istog da­na ka­da je ob­ja­vljen njen pr­vi broj, je­dan dio de­mo­kra­ta ogra­dio se od Mi­la­na Gro­la, iz­ja­vlju­ju­ći da „ka­lja stran­ku”. S dru­ge stra­ne, „pod­zem­na kam­pa­nja” pro­tiv nje­ga raz­buk­ta­va­la se, po ri­je­či­ma Mi­lo­va­na Đi­la­sa, „iz da­na u dan – sa sva­kim bro­jem De­mo­kra­ti­je, a i bez De­mo­kra­ti­je, ko­ja je za­bra­nje­na na taj na­čin što su ko­mu­ni­stič­ki omla­din­ci, sa zna­njem par­tij­skog vođ­stva, iz­vr­ši­li jav­no pa­lje­nje...” Na­po­kon, po­sli­je sed­mog bro­ja iz­la­že­nje je 8. no­vem­bra mo­ra­lo bi­ti ob­u­sta­vlje­no, ali je uz ime Mi­la­na Gro­la osta­lo da je „na­rod­ni iz­daj­nik”. Ka­ko je pri­mi­je­tio Dra­go­ljub Jo­va­no­vić, to­kom ra­ta i ne­ko­li­ko go­di­na po­sli­je oslo­bo­đe­nja „taj se na­ziv ola­ko pri­ši­vao”. On sam vi­dio je na zi­du no­vo­sad­ske že­lje­znič­ke sta­ni­ce ve­li­ku pa­ro­lu: „Smrt iz­daj­ni­ku Mi­la­nu Gro­lu”. Bu­du­ći da su u isto vri­je­me na skup­štin­skim iz­bo­ri­ma, odr­ža­nim 11. no­vem­bra 1945. go­di­ne, ko­mu­ni­sti od­ni­je­li ubje­dlji­vu po­bje­du, pot­pu­no se po­vu­kao iz po­li­tič­ke i kul­tur­ne jav­no­sti. Ži­vio je u užem po­ro­dič­nom okru­že­nju, pod po­li­cij­skom pri­smo­trom, u svo­je­vr­snoj kuć­noj izo­la­ci­ji, pre­ki­da­noj ri­jet­kim iz­la­sci­ma i po­sje­ta­ma.
U ju­lu 1946. go­di­ne po­zvan je da svje­do­či kao svje­dok op­tu­žbe u pro­ce­su pro­tiv gru­pe po­li­ti­ča­ra ko­ji su osta­li u emi­gra­ci­ji, a ko­ji­ma je su­đe­no isto­vre­me­no ka­da i ge­ne­ra­lu Dra­ži Mi­ha­i­lo­vi­ću – Slo­bo­da­nu Jo­va­no­vi­ću, Mom­či­lu Nin­či­ću, Mi­la­nu Ga­vri­lo­vi­ću, Ra­do­ju Kne­že­vi­ću, Ži­va­nu Kne­že­vi­ću, Pe­tru Živ­ko­vi­ću, Bo­ži­da­ru Pu­ri­ću i Kon­stan­ti­nu Fo­ti­ću. Od nje­go­vog svje­do­če­nja, me­đu­tim, tu­ži­lac Mi­loš Mi­nić ni­je imao mno­go ko­ri­sti, što ga je na­ve­lo da po­ma­lo lju­ti­to pri­mi­je­ti: „Vi ste, go­spo­di­ne Gro­le, svje­dok ov­dje na su­du, od vas od­bra­na i ja že­li­mo sa­mo či­nje­ni­ce, a ne že­li­mo da vo­di­mo po­le­mi­ke, i ra­di se o to­me, za me­ne lič­no, da je ne­u­bje­dlji­vo sve što ste vi re­kli o ne­po­zna­va­nju či­nje­ni­ca, s ob­zi­rom na po­zna­va­nje ona­kvih stvar­nih či­nje­ni­ca, na po­zna­va­nje za­dat­ka ko­ji je Mi­ha­i­lo­vić imao. Ja ni­šta ne­mam vi­še da pi­tam”.
Ni­je mo­gao da se u ju­lu 1947. go­di­ne ne opro­sti od ču­ve­ne glu­mi­ce Žan­ke Sto­kić, a nje­ga ni­je mo­gla da ne po­sje­ti sta­ra pri­ja­te­lji­ca Isi­do­ra Se­ku­lić. Pa­žnja po­li­ci­je po­pu­sti­la je po­sli­je 1948. go­di­ne, te je mo­gao da ide u šet­nje. Pred kraj ži­vo­ta za­vr­šio je knji­gu o svo­joj ve­li­koj lju­ba­vi – po­zo­ri­štu: Iz po­zo­ri­šta pred­rat­ne Sr­bi­je (Be­o­grad, 1952). Umro je 3. de­cem­bra, a sa­hra­njen je na No­vom gro­blju, u po­ro­dič­noj grob­ni­ci Mi­te Ra­ki­ća, is­pra­ćen od ve­li­kog bro­ja po­što­va­la­ca.
Osta­vio je ogrom­no stva­ra­lač­ko dje­lo, a če­sto bi­vao ne­shva­ćen. Bio je strog i za­htje­van naj­pri­je pre­ma se­bi, po­tom i pre­ma svo­joj oko­li­ni; po­ne­kad pro­ti­vur­je­čan, u ne­pre­sta­nom pre­i­spi­ti­va­nju, ali i že­lji da na­đe du­šev­ni mir; za­ču­đu­ju­će mi­sa­on, pi­smen i rje­čit to­li­ko da se u emi­gra­ci­ji pre­pri­ča­va­lo ka­ko je bu­ji­com ri­je­či po­meo i An­to­ni Id­na; usa­mljen po­sli­je svih smr­ti ko­je su ga li­ši­le naj­bli­žih. Ni­je imao šarm i go­spod­stvo jed­nog Mi­la­na Ra­ki­ća ni za­pa­lji­vu ener­gi­ju Jo­va­na Sker­li­ća, ali je te oso­bi­ne, ko­je iza­zi­va­ju sim­pa­ti­je i mo­bi­li­šu ma­se, na­dok­na­đi­vao in­te­lek­tu­al­nim vi­si­na­ma, ko­je su im­pre­si­o­ni­ra­le po­što­va­o­ce i iri­ti­ra­le ne­is­to­mi­šlje­ni­ke. Že­lio je da bez ostat­ka slu­ži isti­ni, a pro­ble­me po­sma­trao vi­še mo­ral­no ne­go pro­gram­ski. Po­što­vao je ljud­skost i mo­ral­nost, in­te­li­gen­ci­ju, sa­mo­di­sci­pli­nu i sa­mo­va­spi­ta­nje, dr­ža­nje se­be pod kon­tro­lom, pro­mi­šlje­nu upo­tre­bu ener­gi­je, osje­ća­nje lič­nog po­zi­va i du­žno­sti u vre­me­nu u ko­me se po­sto­ji, vje­ru­ju­ći ka­ko je čo­vje­ko­va oba­ve­za da sa­mog se­be i svi­jet oko se­be či­ni bo­ljim no što je mo­žda ži­vot pred­o­dre­dio. Do­sle­dan u mno­go če­mu, naj­vjer­ni­ji je bio onom ži­vot­nom ge­slu či­ju je ozbilj­nost po­ku­šao da ob­ja­sni Slo­bo­da­nu Jo­va­no­vi­ću: „Za me­ne ne­ma ve­će si­le od mo­ga uvje­re­nja”.
(KRAJ)