Od­mah po­sle te ne­pri­jat­ne epi­zo­de u zgra­di Sa­ve­znog iz­vr­šnog vi­je­ća na No­vom Be­o­gra­du ka­da Jo­van­ka Broz ni­je od­go­vo­ri­la na po­zdrav Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća već je po­red sa­bor­ca, pri­ja­te­lja i ku­ma pro­šla kao da ga ni­je ni bi­lo u hod­ni­ku, klup­ko je po­če­lo ubr­za­no da se od­mo­ta­va i Ti­to­vom ađu­tan­tu, ge­ne­ra­lu Lu­ki Bo­žo­vi­ću su po­če­le da se otva­ra­ju oči i stva­ri po­sta­ju ja­sni­je.
Na Bri­o­ni­ma ko­ji dan po­tom, na­kon sve­ča­ne ve­če­re pri­re­đe­ne za Iran­skog su­ve­re­na Re­zu Pa­hla­via, Ti­to i Jo­van­ka su se du­že za­dr­ža­li u sa­lo­nu sa Vla­di­mi­rom Ba­ka­ri­ćem i Iva­nom Ste­vom Kra­ja­či­ćem.
– Is­pred za­tvo­re­nog sa­lo­na de­žu­ra­li su ofi­ci­ri or­do­nan­si kao i u svim dru­gim pri­li­ka­ma – ka­zu­je Lu­ka Bo­žo­vić.
– U jed­nom tre­nut­ku, na vra­ti­ma se iz­ne­na­da po­ja­vio Ste­vo Kra­ja­čić i ener­gič­no i gru­bo na­re­dio or­do­nan­su, ma­jo­ru Ko­sti Je­li­či­ću, ko­ji je upra­vo smje­nji­vao ma­jo­ra Ma­nu Adži­ća, da se uda­lje is­pred vra­ta i da ne pri­slu­šku­ju. Bi­li su iz­ne­na­đe­ni, ali su mu od­go­vo­ri­li da su oni sa­mo na du­žno­sti de­žu­r­nih i da ne mo­gu na­pu­sti­ti to mje­sto. Od­mah su me o to­me oba­vi­je­sti­li. Bi­li su re­vol­ti­ra­ni i uz­bu­đe­ni. Po­sa­vje­to­vao sam ih da se ma­lo uda­lje od vra­ta sa­lo­na i osta­nu na de­žur­stvu i da se pu­no ne osvr­ću na Ste­vi­ne ri­je­či. Znao sam da je Ste­vo mo­gao da bu­de ne­pro­mi­šljen i grub na ri­je­či­ma i u po­stup­ci­ma po­go­to­vo kad ma­lo vi­še po­pi­je, pa to­me ni­je­sam ni pri­da­vao ne­ki zna­čaj.
Ne­što ka­sni­je te ve­če­ri Fra­njo Stip­ko­vić, se­kre­tar pred­sjed­ni­ka, te­le­fo­ni­rao je u Be­o­grad dru­gom se­kre­ta­ru Ma­ri­nu Kru­ži­če­vi­ću i pre­nio mu na­re­đe­nje da do ju­tra stig­ne u Za­greb i smi­je­ni ga, jer se on mo­ra vra­ti­ti u Be­o­grad. Po­sli­je dva da­na, Fra­njo Stip­ko­vić je, za­jed­no sa Bo­žom Ra­še­tom, teh­ni­ča­rem iz Ud­be za Hr­vat­sku, sti­gao na Bri­o­ne, a Kru­ži­če­vić se vra­tio za Be­o­grad. Ra­še­ta je na Bri­o­ni­ma ne­što ra­dio oko te­le­fon­skih in­sta­la­ci­ja.
Po­sli­je is­pra­ća­ja ca­ra Re­ze Pa­hla­vi­ja sa aero­dro­ma u Pu­li, Ti­to se vra­ćao avi­o­nom do aero­dro­ma Br­nik u Slo­ve­ni­ji. Na spi­sak put­ni­ka u Ti­to­vom avi­o­nu od Pu­le do Br­ni­ka do­dat je van­red­no i po­me­nu­ti teh­ni­čar Bo­žo Ra­še­ta za­jed­no sa nje­go­vim vr­lo te­škim i glo­ma­znim ko­fe­rom, u ko­me se na­la­zi­la nje­go­va struč­na opre­ma. Bi­lo je to ne­nor­mal­no, ali ni­je bi­lo mje­sta za pi­ta­nje ili raz­ja­šnja­va­nje ta­kve od­lu­ke.
Sju­tra­dan, Ti­to je ot­pu­to­vao avi­o­nom iz Za­gre­ba za Be­o­grad – pi­še da­lje Lu­ka Bo­žo­vić.
– Opet je van­red­no na­re­đe­no da teh­ni­čar Ra­še­ta pu­tu­je u istom avi­o­nu sa Ti­tom i da u isti une­se i svoj fa­mo­zni ko­fer. Bi­lo je uobi­ča­je­no da ađu­tant do­pra­ti Ti­ta i Jo­van­ku do ula­za u ku­ću. Po­ne­kad bi se ađu­tant za­dr­žao u kan­ce­la­ri­ji se­kre­ta­ra, ko­ja je bi­la ne­po­sred­no uz glav­ni ulaz, da se ne­što do­go­vo­ri ili sa­op­šti po­vre­me­na Ti­to­va na­re­đe­nja. Ta­ko je bi­lo i tog da­na. Iz­ne­na­dio sam se kad sam vi­dio na ma­lom sto­či­ću u se­kre­tar­skoj kan­ce­la­ri­ji jed­nu sta­ru sto­nu lam­pu, ko­ja ni­kad ra­ni­je ni­je ta­mo sta­ja­la. Ta lam­pa me je na­ve­la na sum­nju da je kan­ce­la­ri­ja se­kre­ta­ra ozvu­če­na ra­di kon­tro­le raz­go­vo­ra.
Na­rav­no da ni­je­sam znao pra­vi po­vod ni raz­log za to. Ne raz­mi­šlja­ju­ći mno­go, spon­tao sam u raz­go­vo­ru sa Fra­njom Stip­ko­vi­ćem re­kao da ni­kad ni­je­sam pri­hva­tao en­gle­sku po­slo­vi­cu „što vi­še upo­zna­jem lju­de, sve vi­še ci­je­nim psa”, ali iz­gle­da da ži­vot­no is­ku­stvo to ipak po­tvr­đu­je i da ni­je da­le­ko od isti­ne.
Sju­tra: NA SA­SLU­ŠA­NjU
KOD CR­VEN­KOV­SKOG

Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Pro­vo­ka­tor

Po­što je bio do­go­vo­ren po­la­zak auto­mo­bi­li­ma sa Br­da za Za­greb za oko 16 č, po­šao sam da pro­še­tam par­kom po­red je­ze­ra na Br­du, pa sam se ja­vio se­kre­ta­ru F. Stip­ko­vi­ću, da zna gdje sam. Pred­lo­žio mi je da sa mnom po­đe po­me­nu­ti teh­ni­čar Ra­še­ta, jer on ra­ni­je ni­je bio na Br­du.
Ra­še­ta se, me­đu­tim, ni­je mno­go in­te­re­so­vao za lje­po­te pri­ro­de oko je­ze­ra ku­da smo pro­la­zi­li. Vi­še ga je za­ni­ma­lo ka­ko je i za­što bio pre­mje­šten ge­ne­ral Mi­lan Že­želj, ko­ga je kao Li­ča­nin do­bro po­zna­vao. Znao je o mom pre­mje­šta­ju i pi­tao me na ko­ju du­žnost idem, čak i o to­me da li mi je to te­ško pa­lo. Za­ču­di­lo me je ta­kvo nje­go­vo in­te­re­so­va­nje. Jed­nog tre­nut­ka pri­mi­je­tio sam da ne­što na­mje­šta u dže­pu sa­koa, i uči­ni­lo mi se kao da sni­ma naš raz­go­vor.