Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ


Ma­na­stir Sve­te Tro­ji­ce po­dig­nut je, ili vje­ro­vat­ni­je ob­no­vljen, 1567. go­di­ne, da­kle ne­što oko sto go­di­na po­sli­je pa­da Plav­ske žu­pe pod tur­sku vlast (1455-1567). Od pro­pa­da­nja srp­ske sred­njo­vje­kov­ne dr­ža­ve, po­sli­je Ko­sov­skog bo­ja 1389. go­di­ne Plav­ska žu­pa, ko­joj pri­pa­da i lo­ka­li­tet se­la Bre­zo­je­vi­ce (ra­ni­je naj­vje­ro­vat­ni­je Vra­že­grm­ci) na­la­zi se u sa­sta­vu De­spo­to­vi­ne Vu­ka Bran­ko­vi­ća i gu­sto je na­se­lje­na srp­skim sta­nov­ni­štvom. Ta­kav sta­tus za­dr­ža­la je do pa­da De­spo­to­vi­ne pod tur­sku vlast 1455. go­di­ne. Ta­da je pod tur­skom vla­šću pot­pa­la i su­sjed­na žu­pa Zla Ri­je­ka, ko­ju ne­ki is­tra­ži­va­či na­zi­va­ju i Kom­ska žu­pa. Žu­pa Bu­di­mlja, ko­joj je pri­pa­dao i su­sjed­ni Še­ku­lar, isto je u to vri­je­me pot­pa­la pod tur­sku vlast, a u njoj je bio sna­žno raz­vi­jen cr­kve­ni ži­vot. Po po­da­ci­ma ko­je je osta­vio ru­ski kon­zul u Ska­dru, Ja­stre­bov, ma­na­stir Sve­te Tro­ji­ce je sa­gra­đen oko 1400. go­di­ne, a pa­dom pod tur­sku vlast on je sa pra­te­ćim objek­ti­ma sru­šen, a 1567. go­di­ne de­čan­ski ar­hi­man­drit Ne­stor ga ob­no­vio sa ma­na­stir­skom bra­ti­jom iz Vi­so­kih De­ča­na. Bre­zo­vič­ki hram ni­je do sa­da de­talj­ni­je is­tra­ži­van i ako je 2003. go­di­ne odr­žan i na­uč­ni skup – sim­po­zi­jum na ko­me su uze­li uče­šće dr Dra­gan Ra­de­no­vić, dr Jo­vo Me­do­je­vić, dr Dra­go­mir Ki­ćo­vić, dr Mar­ko Kne­že­vić, ru­ski aka­de­mik Gi­po­nen­ko Al­fred Gri­go­ri­e­vič, aka­de­mik Fil­ča­kov Igor Bo­ri­sa­vo­vić, Bi­kov­ski Ge­or­gi An­dre­je­vić. Skup je bla­go­slo­vio epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki, pre­o­sve­će­ni vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je, autor ovog ra­da, Bra­ni­slav Da­šić, ar­hi­tek­ta Ran­ko Vu­ka­nić i pje­snik Rat­ko De­le­tić. O pro­šlo­sti ma­na­sti­ra zna se na osno­vu ri­jet­kih za­pi­sa ko­je su osta­vi­li Ge­de­on Ju­ri­šić, Ja­stre­bov, Ba­šma­kov, Me­ria Da­ram, Mi­loš Ve­li­mi­ro­vić, An­dri­ja Jo­vi­će­vić, Mi­o­mir Da­šić, Slo­bo­dan To­mo­vić, Mar­ko Kne­že­vić, Sla­ven­ko Ter­zić i dru­gi is­tra­ži­va­či. Op­šir­ni­je ga je pro­u­ča­vao i prof. dr Sre­ten Pet­ko­vić, ko­ji je osta­vio o nje­mu dva zna­čaj­na i za­pa­že­na na­uč­na ra­da, Alek­san­dar De­ro­ko, Sto­jan No­va­ko­vić i dru­gi mla­đi is­tra­ži­va­či. Po­red ve­o­ma zna­čaj­ne spi­ri­tu­al­ne kom­po­nen­te, po ko­joj je po­znat kao čvrst sto­žer pra­vo­sla­vlja u et­nič­ki i kon­fe­si­o­nal­no he­te­ro­ge­noj sre­di­ni, a uz to i isto­rij­ski ve­o­ma bur­nom pro­sto­ru, ma­na­stir Sve­te Tro­ji­ce u Bre­zo­je­vi­ca­ma ima iz­u­ze­tan zna­čaj kao kul­tur­no-isto­rij­ski spo­me­nik, to je­ste kao auten­tič­ni svje­dok isto­rij­ske pro­šlo­sti ovo­ga kra­ja. Zbog to­ga je za­šti­ćen za­ko­nom. Hram je u pro­šlo­sti vi­še pu­ta pa­ljen, dje­li­mič­no ru­šen i ob­na­vljan. Za vri­je­me na­pa­da Hu­se­in Av­ni pa­še na Va­so­je­vi­će 1862. go­di­ne hram je za­pa­ljen od stra­ne Ali be­ga gu­sinj­skog i nje­go­vog ba­ži­bo­zu­ka, uni­šten je ži­vo­pis vi­so­ke umjet­nič­ke vri­jed­no­sti i uni­šte­ne iko­ne na tem­pli sve­to­gor­skog ti­pa. U vri­je­me Pla­vo-gu­sinj­ske eks­pe­di­ci­je po­sli­je Ber­lin­skog kon­gre­sa 1878. go­di­ne hram je za­pa­ljen 1879. go­di­ne. Za­slu­gom sve­šte­ni­ka iz sve­šte­nič­ke ku­će Po­po­vi­ća, na­sled­ni­ka po­pa Mi­tra Po­po­vi­ća, iz Še­ku­la­ra po­ri­je­klom, stal­no na­sta­nje­nog u Ve­li­ci, ma­na­stir je po­no­vo ob­no­vljen da bi ga Tur­ci u Bal­kan­skim ra­to­vi­ma po­no­vo za­pa­li­li. Ta­da je za­pa­lje­na i zgra­da osnov­ne ško­le u Bre­zo­je­vi­ca­ma ko­ja je sa­gra­đe­na 1891. go­di­ne, u ko­joj je ra­di­la Bre­zo­vič­ka osnov­na ško­la. Ma­na­stir je ob­no­vljen po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta, da bi ga u ustan­ku 1941. go­di­ne po­no­vo za­pa­li­li plav­ski mu­sli­ma­ni, po­ru­ši­li ma­na­stir­ski zvo­nik, ko­ji je bio iz­gra­đen na br­du Gra­dac, po­lo­mlje­no cr­kve­no zvo­no, a bren­ce sa zvo­na uzeo je je­dan Ci­ri­ko­vić iz Ski­ća i od nje­ga na­pra­vio ću­ski­ju. Pri­ča se da je po­sli­je to­ga po­lu­dio. Ovim po­ža­rom obi­jen je mal­ter i znat­no ošte­ćen ži­vo­pis, sa­ču­va­ni su sa­mo ne­znat­ni frag­men­ti ko­je je u svo­jim ra­do­vi­ma ob­ra­dio Sre­ten Pet­ko­vić, a kon­zer­vi­rao ih 1988. go­di­ne Re­pu­blič­ki za­vod za za­šti­tu spo­me­ni­ka pri­li­kom ra­da na ob­no­vi ma­na­sti­ra i po­kri­va­nja ba­kar­nim li­mom. Za vri­je­me i po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, hram je bio se­dam go­di­na ne­po­kri­ven i znat­no su ošte­će­ni ma­na­stir­ski zi­do­vi. Na­kon to­ga je po­kri­ven da­šča­nim kro­vom. Pre­ma za­pi­su Ju­go­slo­ven­skog lek­si­ko­graf­skog za­vo­da ma­na­stir­sko zvo­no je ko­ri­šće­no uda­ri­ma če­ki­ća po­što bren­ce ni­je ima­lo, ali br­zo je zvo­no po­sta­lo ne­u­po­tre­blji­vo i ču­va se u man­sti­ru. Ve­o­ma zna­čaj­nu ulo­gu bre­zo­je­vič­ki ma­na­stir je imao pri­li­kom raz­gra­ni­če­nja iz­me­đu Cr­ne Go­re i Al­ba­ni­je 1913. go­di­ne, kao i po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta. Ko­mi­si­je za raz­gra­ni­če­nja ta­da su ima­le u vi­du po­lo­žaj hra­ma i u ve­zi sa tim uda­lje­nost sa ko­je vjer­ni­ci za da­na mo­gu do­ći u hram, oba­vi­ti vjer­ski ob­red i vra­ti­ti se na­zad svo­jim ku­ća­ma. Ta­ko su da­na­šnja se­la Ho­ti i Vu­sa­nje pri­pa­la Cr­noj Go­ri i ako su u sred­njem vi­je­ku pri­pa­da­la sred­njo­vje­kov­noj žu­pi Plav. U do­ba pe­to­vje­kov­ne tur­ske oku­pa­ci­je hram Sve­te Tro­ji­ce u svo­je vri­je­me je pred­sta­vljao zna­ča­jan cen­tar oku­plja­nja ne sa­mo vjer­ni­ka ne­go i pr­va­ka i ju­na­ka ovo­ga kra­ja. Tu su mi­re­ne kr­vi i ple­men­ske sva­đe, ugo­va­ra­no haj­du­ko­va­nje, or­ga­ni­zo­va­ni sku­po­vi, vr­še­na kr­šte­nja i oba­vlja­ni dru­gi vjer­ski ob­re­di.
Ova jed­no­brod­na gra­đe­vi­na sa pri­pra­tom u cje­li­ni obra­zu­ju pra­vo­u­ga­o­ni ob­lik osno­ve na či­joj se is­toč­noj stra­ni na­la­zi po­lu­kru­žna ap­si­da u ko­joj je ol­tar. Sam na­os cr­kve sa svo­jim ni­ša­ma, kao i pri­pra­tom ima kva­drat­nu osno­vu. Po­lu­o­bli­ča­sta kon­struk­ci­ja bro­da na­sla­nja se na boč­ne pri­slo­nje­ne lu­ko­ve. U isto­rij­skim iz­vo­ri­ma se na­vo­di da se sa glav­nih ula­znih vra­ta na­la­zio ve­li­ki zid­ni krst sa pro­re­zom za jed­no ve­će i dva ma­nja zvo­na. Za vri­je­me Tu­ra­ka krst je sru­šen i vi­la­jet­ske vla­sti su za­bra­ni­le po­sta­vlja­nje kr­sta i ma­na­stir­skih zvo­na. U li­te­ra­tu­ri se na­vo­di da ma­na­stir Sve­te Tro­ji­ce pri­pa­da vi­zan­tij­skom ar­hi­tek­ton­skom sti­lu i da pod­sje­ća na sta­ri­je pri­mor­ske cr­kve. Vi­zan­tij­ska arhi­tek­tu­ra je u sred­njo­vje­kov­noj Sr­bi­ji do­bi­la ši­ro­ku pri­mje­nu u iz­grad­nji sa­kral­nih obje­ka­ta. Pod ja­kim uti­ca­jem vi­zan­tij­skog ar­hi­tek­ton­skog sti­la iz­gra­đe­ni su ma­na­sti­ri ra­ške ško­le. Po ar­hi­tek­tu­ri is­pa­da i sti­če se uti­sak da je ovaj ma­na­stir znat­no ra­ni­je iz­gra­đen. Či­ta­va unu­tra­šnjost ma­na­sti­ra bi­la je ukra­še­na sa sce­na­ma srp­skog sa­kral­nog sli­kar­stva. Ži­vo­pi­sa­nje hra­ma iz­vr­še­no je za vri­je­me ar­hi­e­pi­sko­pa Ne­sto­ra 1567. go­di­ne. O to­me po­sto­je dje­li­mič­no sa­ču­va­ni za­pi­si, je­dan iz­nu­tra na ula­znim vra­ti­ma, a dru­gi u pro­zo­ru ol­ta­ra.
(Na­sta­vi­će se )