Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ


Uni­šte­njem zid­nih kom­po­zi­ci­ja u ma­na­sti­ru Sve­te Tro­ji­ce u Bre­zo­je­vi­ca­ma hram je znat­no iz­gu­bio od svo­je umjet­nič­ke vri­jed­no­sti. Me­đu­tim, ni­je uma­nje­na isto­rij­ska vri­jed­nost ma­na­sti­ra, jer je na zi­do­vi­ma uni­šte­njem i ošte­će­njem ži­vo­pi­sa is­pi­sa­na su­ro­va pro­šlost bo­go­mo­lje. Naj­vi­še osta­ta­ka ži­vo­pi­sa za­dr­ža­lo se na za­pad­nom zi­du na­o­sa. U pr­voj zo­ni su fre­ske sv. Ni­ke­te, Bo­go­ro­di­ca sa Hri­stom. Iz­nad nje po­pr­sje Sve­tog Ser­ge­ja i Vak­ha, za­tim uz vra­ta s jed­ne stra­ne Ar­han­đeo (vje­ro­vat­no Mi­ha­i­lo), a s dru­ge Sv. Si­me­on Srp­ski. Uz nje­ga tri srp­ska ve­li­ko­do­stoj­ni­ka, od ko­jih je­dan, po mi­šlje­nju Sre­te­na Pet­ko­vi­ća, od­go­va­ra Sve­tom Sa­vi Srp­skom. Iz­nad ovih po­je­di­nač­nih fi­gu­ra u dru­goj zo­ni na­la­ze se tri sce­ne, ne­što bo­lje oču­va­ne u na­o­su: Ve­li­ko us­pe­nje Bo­go­ro­di­ce, Hri­stos pred Anom i Ka­ja­fom i Ro­đe­nje Bo­go­ro­di­ce. U pri­pra­ti na is­toč­nom zi­du oču­van je dio kom­po­zi­ci­je Stra­šnog su­da – ho­ro­vi pra­ved­ni­ka i dio He­ti­ma­si­je. Iz­nad ula­za u na­os je Go­sto­lju­blje Avra­mo­vo. Na ju­žnom zi­du ol­tar­skog pro­sto­ra je lik Jo­va­na Pre­te­če, a u ni­ši po­pr­sje Sve­tog Sa­ve. U cje­li­ni uze­to, sma­tra Sre­ten Pet­ko­vić, te­ma­ti­ka ži­vo­pi­sa od­ra­ža­va Stra­da­nja Hri­sto­va, a u sa­že­toj for­mi Bo­go­ro­dič­ni ci­klus. Po nje­go­vom is­tra­ži­va­nju 1964. go­di­ne fre­ske bre­zo­je­vič­kog ma­na­sti­ra slič­ne su sa fre­ska­ma ma­na­sti­ra Mo­ra­če i di­je­la ži­vo­pi­sa ma­na­sti­ra Ni­ko­ljac kod Bi­je­log Po­lja i ra­di­la ih je ista gru­pa zo­gra­fa. I ako su osta­ci bre­zo­je­vič­kog ma­na­sti­ra te­ško ošte­će­ni, Pet­ko­vić je usta­no­vio da po­sto­ji zid­no stil­sko je­din­stvo sa mo­rač­kim ži­vo­pi­si­ma iz 1574. go­di­ne, od­no­sno 1577. i 1573. go­di­ne. Na­ro­či­to je za­pa­že­na kom­po­zi­ci­o­na i iko­no­graf­ska slič­nost iz­me­đu kom­po­zi­ci­je Us­pe­nja Bo­go­ro­di­ce i fre­ske Isus pred Anom i Ka­ja­fom. Pa i dru­ge sce­ne iz mo­rač­kog ma­na­sti­ra i dio nje­go­vog ži­vo­to­pi­sa mo­gu se pre­po­zna­ti u bre­zo­je­vič­kom ma­na­sti­ru. Sve­šte­ni­ci ovog ma­na­sti­ra ima­li su plod­nu sa­rad­nju sa Vi­so­kim De­ča­ni­ma, pri­zren­skim vla­di­ka­ma, Peć­koj pa­tri­jar­ši­ji, Đur­đe­vim stu­po­vi­ma, Šu­di­ko­vom, a pop Mi­tar Po­po­vić imao je sa­rad­nju i sa vla­di­kom Ra­dom i dru­gim sve­šte­ni­ci­ma sa Ce­ti­nja. Nje­go­vi sve­šte­ni­ci su us­po­sta­vi­li sa­rad­nju sa Bo­go­slov­sko-uči­telj­skom ško­lom u Pri­zre­nu, vla­di­kom Ana­ni­jem, ru­skim, fran­cu­skim i austrij­skim kon­zu­li­ma u Ska­dru i bo­ri­li se za or­ga­ni­zo­va­nje oslo­bo­di­lač­kog po­kre­ta u Plav­skoj žu­pi. Ma­na­stir Sve­te Tro­ji­ce je sa ma­njim pre­ki­di­ma po­jao, pi­še Mi­loš Ve­li­mi­ro­vić, i ako je sru­šen grad Gra­dac iz­nad nje­ga, gdje je bio i zvo­nik, sru­še­na tvr­đa­va i grad Če­li­grad, Pe­tro­va cr­kva na Bo­ro­voj gla­vi­ci, gdje su Ka­ra­đor­đe­vi usta­ni­ci na jed­nom sto­go­di­šnjem hra­stu po­sta­vi­li kr­staš, Ka­ra­đor­đev bar­jak, a usta­ni­ke u ma­na­sti­ru Sve­te Tro­ji­ce pri­če­stio pop Ili­ja, ro­dom iz Še­ku­la­ra. Usta­ni­ci su se bi­li utvr­di­li na Pre­vi­ji, gdje se i da­nas po­zna­ju Ka­ra­đor­đe­vi šan­če­vi, o če­mu op­šir­ni­je pi­še aka­de­mik Mi­o­mir Da­šić, je­dan od naj­bo­ljih po­zna­va­la­ca isto­ri­je i pro­šlo­sti ovo­ga kra­ja. Cr­kve u Plav­skoj žu­pi po­sto­ja­le su u Ve­li­ci, Pet­ko­va cr­kva u Gor­njoj Rža­ni­ci, cr­kva na Mu­ri­ni, cr­kva na Zo­ri­ću, tri u Ulo­ti­ni i jed­na na Pše­ni­či­štu u Gra­ča­ni­ci. Cr­kva je bi­la i na Me­te­ri­zu u Pla­vu. Ar­hi­tek­ta Ran­ko Vu­ka­nić je pro­jek­to­vao mno­ge hra­mo­ve u do­li­ni Li­ma od for­mi­ra­nja Bu­di­mljan­sko-nik­šić­ke epi­sko­pi­je do da­nas i sma­tra „ka­ko je na­rod po­čeo da se vra­ća cr­kvi, Bo­gu i vje­ri. Bog je dao sna­ge i pa­me­ti vjer­no­me na­ro­du Plav­ske žu­pe i po­čeo je da ob­na­vlja i sta­re hra­mo­ve, gra­di no­ve, ta­ko da je od 1990. go­di­ne ob­no­vlje­no i iz­gra­đe­no vi­še hra­mo­va: Dr­ve­na zvo­na­ra na ula­zu u Ma­na­stir, sa­zi­dan zvo­nik na mje­stu po­ru­še­nog na br­du Gra­dac, po­dig­nu­ta cr­kva Ve­li­ko­mu­če­ni­ka Sv. Ki­ri­ka i Ju­li­te kod ško­le u Ve­li­ci, cr­kva je po­sve­će­na stra­da­lim – ne­vi­no po­kla­nim, spa­lje­nim i ubi­je­nim žr­tva­ma od stra­ne fa­ši­stič­kih „Sken­der­beg“ i „Princ Eugen“ di­vi­zi­ja, ko­ji su 28. ju­la 1944. go­di­ne na zvjer­ski na­čin ubi­li 428 li­ca, uglav­nom že­na, dje­ce i sta­ra­ca. Pro­to­go­ni­sti ovog kr­va­vog do­ga­đa­ja, o ko­me se za­rad pro­kla­mo­va­nog brat­stva i je­din­stva du­go ću­ta­lo, bi­li su Sa­hit ho­dža Šah­ma­no­vić, odža Ko­jić i odža Osman Ras­to­der. U iz­grad­nji je cr­kva Sve­te Pet­ke na Mu­ri­ni, ob­no­vlje­na cr­kva na Zo­ri­ću i iz­gra­đe­na cr­kva u Voj­nom se­lu i Ulo­ti­ni. Ob­no­vlje­na je cr­kva Sve­tog ve­li­ko­mu­če­ni­ka Ge­or­gi­ja u Gu­si­nju.
Te­me­lji cr­kve Sve­tog Ni­ko­le u Voj­nom se­lu kod Pla­va, po­zna­tog u De­čan­skim hri­so­vu­lja­ma i da­rov­ni­ca­ma srp­skih sred­njo­vje­kov­nih vla­da­ra osve­šta­ni su 1991. go­di­ne od stra­ne mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko-pri­mor­skog vi­so­ko pre­o­sve­će­nog, go­spo­di­na Am­fi­lo­hi­ja. Cr­kva je ri­je­še­na u ob­li­ku raz­vi­je­nog upi­sa­nog kr­sta sa po­lu­kru­žnom ol­tar­skom ap­si­dom unu­tra i spo­lja, te sje­ver­no i ju­žno pjev­nič­kim kon­ha­ma, što za­jed­no či­ne tro­list, od­no­sno tri­kon­hos. Glav­ni brod cr­kve i po­preč­ni tran­sep su iste ši­ri­ne, a iz­nad cen­tral­nog di­je­la na­o­sa uz­di­že se osmo­stra­ni tam­bur iz kva­drat­ne osno­ve i osla­nja se pre­ko pan­da­ti­fa na zi­do­ve. Ol­tar­ski pro­stor je de­ni­ve­li­san u od­no­su na na­os za dva ste­pe­ni­ka, a u zi­du ap­si­de sje­ver­no i ju­žno po­sta­vlje­ne su po­lu­kru­žne ni­še pre­sko­mi­di­je i đa­ko­ni­ku­ma. Ulaz u obje­kat je sa za­pad­ne stra­ne, a ju­žnoj pev­ni­ci su boč­na vra­ta po­lu­kru­žno za­vr­še­na. Dok je u sje­ver­noj kon­hi po­lu­kru­žno za­vr­šen pro­zor kao i u osno­vi ol­tar­ske ap­si­de. Sa­stav­ni dio cr­kve je i zvo­nik ko­ji je kva­drat­ne osno­ve i po­ve­zan je po­lu­o­bli­ča­stim svo­dom sa cr­kvom.
U ne­po­sred­noj bli­zi­ni osnov­ne ško­le u Ve­li­ci, iz­gra­đe­ne 1864. go­di­ne, osno­va­ne rad­ni­je, po­dig­nut je hram Sv. Ki­ri­ka i Ju­li­te, ome­đen se­o­skim as­falt­nim pu­tem, pri­slo­njen na pla­to škol­skog dvo­ri­šta, u sjen­ci sta­re di­vlje tre­šnje, iz­gra­đe­na po ugle­du na objek­te srp­sko-vi­zan­tij­skog sti­la, u ob­li­ku tri­ho­no­ho­sa sa po­lu­kru­žnom ol­tar­skom ap­si­dom i dvi­je boč­ne kon­he pjev­ni­ce. Obje­kat je ri­je­šen sa krov­nim po­vr­ši­na­ma u ob­li­ku upi­sa­nog kr­sta. Di­men­zi­je cr­kve su u osno­vi 9,80 h 7,80 m. Vi­si­na objek­ta je 11 me­ta­ra, a ko­ri­sna po­vr­ši­na dva­de­set de­vet kva­dra­ta. Cr­kvu u Voj­nom se­lu, Ve­li­ci, Mu­ri­ni i Ulo­ti­ni, ma­na­stir­ski zvo­nik i ka­pi­ju u Bre­zo­je­vi­ca­ma, re­kon­struk­ci­ju srp­ske cr­kve u Gu­si­nju, pro­jek­to­vao je vr­sni struč­njak, vjer­nik, in­te­lek­tu­a­lac dipl. inž. arh. go­spo­din Ran­ko Vu­ka­nić, a iz­grad­nju fi­nan­si­rao vje­ru­ju­ći na­rod Plav­ske žu­pe i oko­li­ne. Cr­kva u Ve­li­ci je de­ko­ri­sa­na, mu­rin­ska je u iz­grad­nji, a na Pri­je­dol­skoj Ća­fi, na me­đi ata­ra Ve­li­ke i Še­ku­la­ra, po­dig­nu­ta je cr­kva Sv. Pe­tra i Pa­vla.
Na­sta­vi­će se