-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Ova po­sla­ni­ca ne sa­dr­ži sa­mo mol­bu za po­vra­tak svog isto­ple­me­ni­ka kne­za So­fr­o­ni­ja Jo­go­vi­ća, ne­go, ta­ko­đe, i va­žne iz­vje­šta­je o od­bra­ni Cr­no­go­ra­ca od Tu­ra­ka i mno­ge dru­ge te­ško­će sa ko­ji­ma se su­sre­ću: „... Na­pa­la nas je Oto­man­ska si­la i ho­će da po­ro­bi naš na­rod. Ali mi ni­je­smo od­stu­pi­li i ni­je­smo do­zvo­li­li da nas po­ko­re. Od­bra­ni­li smo se, iako nam je ne­do­sta­ja­lo pra­ha i olo­va i sve­ga dru­gog, i bez iči­je po­mo­ći. Ni­je­smo ima­li po­mo­ći ni od na­ših su­sje­da Mle­tač­ke re­pu­bli­ke, ko­ja je bi­la go­ri ne­pri­ja­telj od ne­vjer­nih Mu­ha­me­da­na­ca, ko­ja je do­ve­la na gra­ni­cu voj­sku, za­tvo­ri­la svo­je gra­do­ve i sve nam je za­bra­ni­la da ku­pi­mo šta nam je bi­lo po­treb­no”.
Cr­no­gor­ski „gla­va­ri” sa­gla­sni su i da­ju po­dr­šku Ru­si­ji da „za­jed­no sa Sr­bi­ma” kre­nu u bor­bu pro­tiv Tu­ra­ka, pod uslo­vom da im se vra­ti u otadž­bi­nu nji­hov vo­lje­ni knez So­fro­ni­je, ko­ji mo­že da ko­man­du­je nji­ho­vom voj­skom. „Na­ša je­di­na na­da je u Bo­ga i nje­go­vu po­moć i u Vaš vi­so­ko­po­što­va­ni i slav­ni Dvor, ko­ji je ču­vao u slo­bo­di mno­ge evrop­ske na­ro­de. Ali sa­da svi mi Sr­bi i Cr­no­gor­ci pri­pa­da­mo Va­šem car­skom Ve­li­čan­stvu i mo­li­mo Va­šu car­sku mi­lo­sti­vu lič­nost da nam po­ša­lje­te, sa Va­šom mi­lo­šću, kne­za So­fro­ni­ja Jo­go­vi­ća. Tek ta­da će­te vi­dje­ti ka­kva će­mo dje­la na­pra­vi­ti sa njim ova­mo pro­tiv pod­mu­klog ne­pri­ja­te­lja i hri­šćan­skog tir­ja­ni­na, ko­ji je ra­zo­rio na­šu na­du i na­šu vo­lje­nu do­mo­vi­nu. Zna­mo da ne­će­mo uza­lud pro­li­va­ti na­šu krv za Vaš vi­so­ko­po­što­va­ni i slav­ni ru­ski Dvor i za­jed­nič­ku pra­vo­slav­nu vje­ru sa na­šim do­bro­na­mjer­nim Sr­bi­ma, ko­ji se na­la­ze u tur­skom rop­stvu i ko­ji su se od­met­nu­li u pla­ni­ne da se bo­re svo­jim oruž­jem. Na kra­ju po­sla­ni­ce svo­je pot­pi­se su sta­vi­li sle­de­ći cr­no­gor­ski gla­va­ri: „Gu­ber­na­tor Jo­van Ra­do­njić, ser­dar Sta­ni­slav Ra­do­njić, ser­dar Jo­van Pe­tro­vić, ser­dar Bog­dan Vu­ko­vić, ser­dar Ni­ko­la Đu­ra­ško­vić, ser­dar Moj­si­je Pla­me­nac, voj­vo­da Ste­fan Mar­ti­no­vić, voj­vo­da Sa­va Đu­ra­ško­vić, voj­vo­da Jo­van Vu­ko­tić, voj­vo­da Pe­tar Ka­lu­đe­ro­vić, knez Mar­ko Bog­da­no­vić, knez Mar­ko Mar­ti­no­vić, knez Ste­fan Pla­me­nac i svi osta­li kne­že­vi i gla­va­ri”.
Da­na 1. ju­na 1789. go­di­ne cr­no­gor­ski gla­va­ri po­sla­li su još jed­no pi­smo ca­ri­ci Ka­ta­ri­ni II, mo­le­ći je po dru­gi put da do­zvo­li po­vra­tak kne­zu So­fro­ni­ju sa obe­ća­nji­ma da će bi­ti „vjer­ni” ru­skom pre­sto­lu. Ni­je po­zna­to da li su Cr­no­gor­ski gla­va­ri do­bi­li od­go­vor od ru­skih vla­sti, do­ku­ment o tom pi­ta­nju ni­je pro­na­đen u ar­hi­vi­ma.
Na­sta­vlja­ju­ći pre­pi­sku, 17. apri­la 1794. go­di­ne Pe­tar I Pe­tro­vić Nje­goš oba­vje­šta­va pi­smom Ka­ta­ri­nu II da cr­no­gor­ski na­rod pru­ža sna­žan ot­por tur­skom po­ro­blji­va­ču i pod­no­si iz­vje­štaj o po­sljed­njim rat­nim do­ga­đa­ji­ma i dru­gim dra­ma­tič­nim de­ša­va­nji­ma u svo­joj ze­mlji.
Go­di­ne 1796. Mah­mut-pa­ša Bu­ša­tli­ja po­no­vo je na­pao Cr­nu Go­ru. 1. ju­la na Zbo­ru gla­va­ra svih ple­me­na na Ce­ti­nju pot­pi­sa­na je za­kle­tva zva­na „Ste­ga”, u ko­joj su se za­kle­li da će bra­ni­ti i po­ma­ga­ti je­dan dru­gog i da će po­gi­nu­ti za svo­ju pra­ved­nu pra­vo­slav­nu vje­ru. Dru­gi član „Ste­ge” gla­si: „Re­ko­smo i za­kle­tvom utvr­di­smo da đe god bi ne­pri­ja­telj okre­nuo i na ko­ju bi stra­nu na nas i na na­šu bra­ću Br­đa­ne uda­rio da ho­će­mo je­dan dru­gom bi­ti u po­moć i za bla­go­če­sti­vu vje­ru na­šu hri­sti­jan­sku vo­je­va­ti i svo­ju krv pro­li­ti i lju­be­zno ote­če­stvo i dra­žaj­šu­ju volj­nost i slo­bo­du za­či­šča­ti, cr­kvi svja­ti­ja i mo­na­sti­ri i do­me na­še, že­ne i dje­cu na­šu s po­mo­šči­ju vse­sil­na­go vtro­i­cje sla­vi­ma­go Bo­ga oruž­jem na­šim bra­ni­ti”.
11. ju­la u se­lu Mar­ti­ni­ći, pod vođ­stvom svo­ga vla­di­ke, Cr­no­gor­ci su po­ra­zi­li Tur­ke. I Mah­mut-pa­ša lič­no bio je te­ško ra­njen. Pe­tar je za ovu po­bje­du re­kao da je „sam Go­spod Bog uči­nio ču­do i za­to mu se mo­li­mo i uz za­hval­nost Ga sla­vi­mo”. Ali po­raz ni­je „opa­me­tio” Mah­mut-pa­šu, pa je u sep­tem­bru te iste go­di­ne po­no­vo na­pao na Cr­nu Go­ru. 22. sep­tem­bra 1796. go­di­ne u se­lu Kru­si Cr­no­gor­ci su stra­šnom bo­ju, ko­ji je tra­jao ci­je­li dan, po­no­vo po­ra­zi­li Tur­ke i po­tu­kli ih do no­gu, ubi­li su Mah­mut-pa­šu i nje­go­vu gla­vu od­ni­je­li na Ce­ti­nje. Lo­ba­nja ska­dar­skog pa­še i da­nas se ču­va u po­seb­noj skri­nji­ci u Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru i ona ta­mo sto­ji kao opo­me­na bu­du­ćim osva­ja­či­ma, ka­kva ih sud­bi­na če­ka.
Ova po­bje­da je da­la kri­la mi­tro­po­li­tu, uli­la mu po­vje­re­nje u sna­gu svo­ga na­ro­da, ohra­bri­la ga i omo­gu­ći­la da shva­ti re­al­no sta­nje, ko­je je sjaj­no i uvjer­lji­vo iz­ra­zio Pe­tar I Pe­tro­vić Nje­goš u pi­smu, ko­je je po­slao 30. ok­to­bra 1796. go­di­ne Ka­ta­ri­ni II. Pi­smo se sa­sto­ji od pet ta­ča­ka i sva­ku od njih je vla­di­ka svo­je­ruč­no pot­pi­sao (izi­zev če­tvr­te).
U po­sla­ni­ci se ozbilj­no raz­ma­tra pi­ta­nje dr­žav­nog ure­đe­nja u Cr­noj Go­ri i pod­no­si itvje­štaj o po­sled­njim rat­nim do­ga­đa­ji­ma. Ovo pi­smo je na­sta­vak ra­ni­jeg za­mi­šlje­nog pro­jek­ta mi­tro­po­li­ta Va­si­li­ja Pe­tro­vi­ća, ko­ji je bio za­mje­nik vla­di­ke Sa­ve, sa ko­jim je on 1765. go­di­ne ot­pu­to­vao u Ru­si­ju na do­go­vor sa no­vom iza­bra­nom im­pe­ra­to­ri­com Ka­ta­ri­nom II. On je ta­da po­veo sa so­bom Pe­tra, ta­da je­ro­đa­ko­na, ko­ji je ta­da, na­rav­no, znao Va­si­li­je­ve za­mi­sli. NA­STA­VI­ĆE SE