Pro­sla­vlje­nog ita­li­jan­skog pi­sca ov­da­šnja či­ta­lač­ka pu­bli­ka mo­gla je da upo­zna kroz nje­go­ve ro­ma­ne i no­ve­le u iz­da­nju Ar­hi­pe­la­ga ,,Vi će­te, da­kle, raz­u­me­ti”, ,,Na­ga­đa­nja o jed­noj sa­blji”, ,,Dru­go mo­re”, kao i knji­gu no­ve­la „Mi­kro­ko­smo­si” ko­ja go­vo­ri o dru­goj ve­li­koj pi­šče­voj te­mi, Me­di­te­ra­nu. Jed­no od ma­gič­nih sre­di­šta je Trst, grad u ko­jem je naš sa­go­vor­nik ro­đen i u ko­me ži­vi.
Ve­li­ki uspjeh kod na­ših či­ta­la­ca do­ži­vio je i nje­gov ro­man ,,Du­nav” u ko­jem je Ma­gris is­pri­čao ve­li­ku pri­ču o Evro­pi na oba­la­ma Du­na­va od Cr­ne šu­me do Cr­nog mo­ra, o kul­tu­ra­ma ko­je na­sta­ju na nje­go­vim oba­la­ma, o isto­ri­ji ko­ja je osta­vi­la svo­je tra­go­ve, o lju­di­ma ko­ji su da­li smi­sao svom po­sto­ja­nju. Ma­gri­sov ro­man je ve­li­ko i uz­bu­dlji­vo svje­do­čan­stvo o ulo­zi jed­ne ri­je­ke u evrop­skom is­ku­stvu i stvar­no­sti, kul­tu­ri i isto­ri­ji i svo­je­vr­sna knji­žev­na ar­he­o­lo­gi­ja Du­na­va u ko­joj pri­ča, lu­cid­no i za­no­sno, pra­ti slo­je­ve kul­tu­re, isto­ri­je, dru­štva, je­zi­ka, stvar­no­sti. Sli­ka­ju­ći ljud­ske sud­bi­ne na ključ­noj evrop­skoj ri­je­ci, kao u isto­ri­ji, ta­ko i u sa­vre­me­no­sti, Ma­gris je na­pi­sao za­no­snu, uz­bu­dlji­vu i ne­za­mjen­lji­vu knji­gu u ko­joj se bes­kraj­no uži­va i bes­kraj­no mno­go uči i sa­zna­je o Du­na­vu.
Kla­u­dio Ma­gris je u ma­ju ove go­di­ne bio gost Pod­go­ri­ce, ka­da mu je na Saj­mu knji­ga do­di­je­lje­na Me­đu­na­rod­na knji­žev­na na­gra­da ,,Knji­žev­ni pla­men”. Na­šeg sa­go­vor­ni­ka naj­vjer­ni­je por­tre­ti­šu ri­je­či no­be­lov­ca Ma­ria Var­ga­sa Ljo­se iz­re­če­ne upra­vo po­vo­dom do­dje­le na­gra­de Kla­u­di­ju Ma­gri­su:
„Bo­ga­ti knji­žev­ni opus Kla­u­di­ja Ma­gri­sa, ko­ji uklju­ču­je ro­ma­ne, ese­je i pu­to­pi­se, da­nas pred­sta­vlja je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih do­pri­no­sa svjet­skoj knji­žev­no­sti. Nje­go­va ve­o­ma lič­na stva­ra­lač­ka per­spek­ti­va i pro­nic­lji­vost uvi­da na po­se­ban na­čin ra­sv­je­tlja­va­ju kul­tur­nu, dru­štve­nu i po­li­tič­ku stvar­nost Evro­pe. Ma­gris je iz­u­zet­no po­sve­će­ni pi­sac ko­ji ak­tiv­no dje­lu­je na sa­vre­me­nom po­pri­štu raz­mje­ne ide­ja i ve­o­ma če­sto ori­gi­nal­nim ar­gu­men­ti­ma bra­ni vr­li­ne de­mo­kra­ti­je”.
● Vaš opus svje­do­či iz­ra­zi­tu na­klo­nost pu­to­pi­snoj for­mi jedinstve­noj u toj mje­ri da se mo­že go­vo­ri­ti u iz­vje­snom smi­slu o pod­žan­ru. Ka­ko Vi de­fi­ni­še­te svo­je pu­to­pi­se?
– U da­na­šnjem svi­je­tu ta­jan­stve­nost pu­to­va­nja ni­je okon­ča­na, jer je pu­to­va­nje i pu­to­va­nje do so­be. Svi­jet se mi­je­nja i do­no­si uvi­jek ne­što no­vo, da­nas, ta­ko­đe, po­sto­ji avan­tu­ra. I uvi­jek je pu­to­va­nje is­ku­stvo, is­ku­stvo ko­je uvi­jek se­bi tre­ba pri­u­šti­ti u bi­lo kom ob­li­ku. Knji­žev­nost da­je smi­sao ži­vo­tu, ne­ka­da knji­žev­nost ko­ri­sti ži­vot. Od­nos je ne­ka­ko pa­ra­zit­ski, u sva­kom slu­ča­ju, vr­lo kom­plek­san. Ro­man „Du­nav” i knji­ga no­ve­la „Mi­kro­ko­smo­si” je­su dva pu­to­va­nja kroz pro­stor i vri­je­me. Kao što je to i „Odi­se­ja”, jer sva­ko pu­to­va­nje je­ste jed­na vr­sta odi­se­je. U „Mi­kro­ko­smo­si­ma” sam se po­sve­tio Me­di­te­ra­nu. Na Me­di­te­ra­nu sam od­ra­stao, tu ži­vim či­tav ži­vot, Me­di­te­ra­nu se stal­no vra­ćam. I že­lio sam da u ovim no­ve­la­ma is­pri­čam sve ma­le me­di­te­ran­ske pri­če, po­ne­kad sa­svim skro­vi­te, po pra­vi­lu unu­tra­šnje pri­če ko­je su oba­sja­le moj i ži­vo­te mno­gih dru­gih lju­di na Me­di­te­ra­nu. U „Mi­kro­ko­smo­si­ma” sam na­sto­jao da is­pri­čam kon­cen­trič­ne pri­če, od po­vi­je­sti jed­nog par­ka, jed­ne uli­ce ili jed­nog ka­fea do po­vi­je­sti či­ta­vog gra­da, za­li­va, po­tom ši­ro­ke ma­se Me­di­te­ra­na. Ta­ko da se od Tr­sta uda­lja­vam ve­o­ma mno­go, da bih mu se u pri­ča­nju po­no­vo vra­tio. Pri­ča u ro­ma­nu „Du­nav” je dru­ga­či­ja. Tu pu­tu­jem od iz­vo­ra do ušća Du­na­va, na­sto­je­ći da sa­gle­dam isto­ri­ju i sa­da­šnji tre­nu­tak te ve­li­ke evrop­ske ri­je­ke. Idu­ći od gra­da do gra­da, od mje­sta do mje­sta, od jed­ne do dru­ge du­nav­ske mi­ste­ri­je, iz­no­va sam se uvje­ra­vao ka­ko Du­nav ne sa­mo da pre­la­zi sve gra­ni­ce ko­je su lju­di smi­sli­li ili po­sta­vi­li već upi­ja u se­be gla­so­ve, je­zi­ke, is­ku­stva, kul­tu­re, isto­ri­ju, sa­mo tra­ja­nje. I ta­ko je moj „Du­nav” odi­se­ja ka­ko po isto­ri­ji, ta­ko i po sa­vre­me­no­sti ključ­ne ri­je­ke za evrop­sku isto­ri­ju.
● Sam na­sta­nak ro­ma­na ,,Du­nav” ima ve­o­ma in­te­re­sant­nu pred­i­sto­ri­ju. Ka­ko je na­sta­lo ovo Va­še dje­lo?
– Ne mo­gu da go­vo­rim o sa­mom na­či­nu pi­sa­nja, na­stan­ka ove knji­ge, ma­da, mo­ram da is­tak­nem da po­gla­vlje ko­je se ti­če Sr­bi­je pred­sta­vlja sa­mo sr­ce knji­ge, ono naj­va­žni­je po­gla­vlje ko­je se spu­šta ka kra­ju ži­vo­ta pro­ta­go­ni­ste ro­ma­na. Ni­sam, me­đu­tim, znao na sa­mom po­čet­ku ku­da će me od­ve­sti sam tok pi­sa­nja. Ako go­vo­rim o za­čet­ku ide­je, ona je ro­đe­na pri­je tri­de­se­tak go­di­na ka­da sam sa svo­jom že­nom Ma­ri­zom i pri­ja­te­lji­ma kre­nuo na put u ta­da­šnju Če­ho­slo­vač­ku. Ka­da smo se pri­bli­ža­va­li gra­ni­ci Če­ho­slo­vač­ke, ko­ja je u to vri­je­me pred­sta­vlja­la svo­je­vr­snu gra­ni­cu sa ,,onom dru­gom Evro­pom”, ko­ju su mno­gi neo­prav­da­no sma­tra­li Evro­pom dru­gog re­da, bi­li smo oča­ra­ni Du­na­vom ko­ji se sav zla­tio u tom, ina­če, pre­div­nom sun­ča­nom da­nu ne­ka­ko oda­va­ju­ći uti­sak la­ga­nom pre­pu­šta­nju ži­vo­tu. To i je­ste bio tok sa­mog ži­vo­ta, kao i uvi­jek ka­da se čo­vjek istin­ski pre­pu­sti tre­nut­ku, di­šu­ći du­bo­ko i uži­va­ju­ći u vre­me­nu u ko­jem je – kao što smo mi to ta­da či­ni­li. Od tog svje­tlu­ca­nja ni­smo mo­gli da ra­za­zna­mo oda­kle ri­je­ka do­la­zi, ku­da te­če. To nam ni­je bi­lo ni va­žno jer smo, za­i­sta svi uži­va­li u pri­zo­ru ko­ji je bio pred na­ma. Upra­vo ta­da ugle­da­li smo nat­pis ,,Mu­zej Du­na­va” što nas je po­pri­lič­no za­ču­di­lo jer je bi­lo u pot­pu­noj su­prot­no­sti sa pri­ro­dom, sna­gom te ne­spu­ta­ne ri­je­ke i na­rav­no do­ži­vlja­jem ži­vo­ta u ko­jem smo se na­la­zi­li. U tom tre­nut­ku mo­ja su­pru­ga je iz­ja­vi­la: ,,Šta ako sad kre­ne­mo to­kom ri­je­ke i na­sta­vi­mo sve do Cr­nog mo­ra?” Ta­ko je na­sta­la ide­ja o na­stan­ku knji­ge i ta­da sam upra­vo i po­čeo da je pi­šem.
● U ko­joj mje­ri je ov­da­šnje du­nav­sko pri­o­ba­lje utka­no u Va­šu knji­gu?
– Ka­da do­đem u Be­o­grad, osje­ćam se kao da sam do­šao ku­ći. Svi ka­žu da je „Du­nav” knji­ga mog ži­vo­ta. Ako je ta­ko, a iz­gle­da da je­ste, on­da je Be­o­grad i nje­gov dio Du­na­va ključ­ni dio mog ro­ma­na, sa­ma kič­ma ove knji­ge. Ne­gdje sam već na­pi­sao da je ovaj ko­mad uni­ver­zu­ma iz­me­đu No­vog Sa­da i Be­o­gra­da naj­va­žni­ji za na­sta­nak mog „Du­na­va”. Tu je to­li­ko isto­ri­je i is­ku­stva tra­ja­nja, tru­dio sam se da u Du­na­vu sa­ču­vam i oži­vim tu isto­ri­ju i da je upi­šem kao sa­stav­ni dio ši­re evrop­ske pri­če. Ovi kra­je­vi su, po­sli­je pi­sa­nja „Du­na­va”, pro­ži­vje­li još mno­go isto­ri­je, kao ni­jed­ni dru­gi u sa­vre­me­noj Evro­pi. Da da­nas pi­šem „Du­nav”, pi­sao bih i o toj naj­no­vi­joj isto­ri­ji na ov­da­šnjim oba­la­ma Du­na­va.
● Ka­ko ste po­sta­li pi­sac?
– Svo­ju pr­vu pro­zu, krat­ki ro­man „Na­ga­đa­nja o jed­noj sa­blji”, du­go sam no­sio u se­bi, ne zna­ju­ći da će od nje ika­da po­sta­ti knji­ga, a po­go­to­vo da ću ja po­sta­ti pi­sac. Bio sam pro­fe­sor, pi­sao sam ese­je i na­uč­ne stu­di­je, mi­slio sam da je to moj ži­vot. Jed­nog da­na sam u Ve­ne­ci­ji is­pri­čao Hor­heu Lu­i­su Bor­he­su tu pri­ču ko­ja me pro­go­ni od mog dje­tinj­stva. Na­i­me, kao dje­čak sam vi­dio i za­pam­tio sli­ke Ko­za­ka ko­ji su bli­zu Udi­na, u Fur­la­ni­ji, u dva-tri se­o­ce­ta, u ne­kim čud­nim i smi­je­šnim uni­for­ma­ma, če­ka­li šta će da bu­de sa nji­ma na kra­ju Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ti Ko­za­ci su se po­vla­či­li po Evro­pi pred Cr­ve­nom ar­mi­jom, a Njem­ci su po­če­li da ih zlo­u­po­tre­blja­va­ju obe­ća­va­ju­ći im da će im da­ti nji­ho­vu dr­ža­vu ako se bu­du bo­ri­li na nji­ho­voj stra­ni. Ta dr­ža­va se stal­no po­mje­ra­la li­je­vo i de­sno po Evro­pi, sve dok se ni­je uka­za­la po­red Udi­na, na pa­di­na­ma Al­pa, u ta dva-tri se­o­ce­ta ne­gdje pot­kraj 1944. Ti Ko­za­ci su, u za­mje­nu za tu dr­ža­vi­cu, do­bi­ja­li uglav­nom po­ni­ža­va­ju­ća za­du­že­nja. Za Kra­sno­va se du­go vje­ro­va­lo da je po­gi­nuo u po­sled­njoj ko­zač­koj bi­ci u pod­nož­ju Al­pa. Ali, ka­da su otvo­re­ni ar­hi­vi, go­di­na­ma ka­sni­je, utvr­di­lo se da je on za­ro­bljen, od­ve­den je u Mo­skvu i tu po­sli­je su­đe­nja jav­no obje­šen kao ve­le­i­zdaj­nik. Sve­jed­no što je isto­rij­ska isti­na o nje­mu po­zna­ta, mno­gi sta­nov­ni­ci Fur­la­ni­je ko­ji se sje­ća­ju Kra­sno­vlje­vih ata­man­skih da­na ra­di­je su vje­ro­va­li da je on po­gi­nuo u bi­ci, tu na nji­ho­voj ri­je­ci. Mo­ram pri­zna­ti da sam i ja, kao pi­sac, osje­ćao da vi­še vje­ru­jem tim lo­kal­nim pri­ča­ma, ne­go zva­nič­noj isto­ri­ji. I ta stra­šna dra­ma Ko­za­ka ko­ji­ma se isto­ri­ja su­ro­vo po­i­gra­la ni­je mi da­la mi­ra. Is­pri­čao sam tu pri­ču Bor­he­su, mi­sle­ći da mu je po­klo­nim. Da bi je on na­pi­sao. Ka­da sam ka­zao ci­je­lu pri­ču i otkrio svo­ju na­mje­ru, Bor­hes mi je re­kao: „To je pri­ča tvog ži­vo­ta, ti mo­raš da na­pi­šeš tu pri­ču.” I ta­ko je svjet­ska knji­žev­nost osta­la si­ro­ma­šni­ja za jed­no re­mek-dje­lo Hor­hea Lu­i­sa Bor­hesa, ali sam ja, na Bor­he­sov na­go­vor, do­šao do svog knji­žev­nog gla­sa. Na­pi­sao sam krat­ki ro­man „Na­ga­đa­nja o jed­noj sa­blji” i ta­ko po­stao pi­sac.
● Va­ša fa­sci­na­ci­ja mo­rem od­ra­zi­la se u mno­go­me i na Va­še stva­ra­la­štvo. Ka­ko je opi­su­je­te?
– Ro­đen sam u Tr­stu, ta­ko da je mo­ja fa­mi­li­jar­nost sa mo­rem pot­pu­no pri­rod­na. Mo­ja maj­ka je obo­ža­va­la mo­re, pa sam i ja, još kao ve­o­ma ma­li dje­čak mo­re za­vo­lio. Ka­sni­je sam, kao mo­mak, za mo­re ve­zi­vao svo­je lju­bav­ne avan­tu­re. Me­ni je eros ne­za­mi­sliv bez mo­ra. Ve­ne­ra je ro­đe­na iz mor­ske pje­ne! Bli­skost sa vo­dom po­ti­če i od to­ga što smo do­brim di­je­lom sa­či­nje­ni od vo­de. Na­u­či­mo da pli­va­mo pri­je ne­go što pro­ho­da­mo. Mo­re ta­ko­đe sim­bo­li­zu­je ve­li­ko otva­ra­nje, mje­ša­vi­nu i lu­ku, po de­fi­ni­ci­ji. U mom ži­vo­tu, u me­ni, mo­re je du­bo­ko pri­sut­no.
M.Mi­lo­sa­vlje­vić


Slo­vo o pi­scu

Kla­u­dio Ma­gris ro­đen je u Tr­stu , 1939. go­di­ne. Ro­man­si­jer, pri­po­vje­dač, ese­ji­sta, dram­ski pi­sac, knji­žev­ni isto­ri­čar. Je­dan je od naj­zna­čaj­ni­jih sa­vre­me­nih ita­li­jan­skih pi­sa­ca.Ma­gris je de­ce­ni­ja­ma bio pro­fe­sor mo­der­ne nje­mač­ke knji­žev­no­sti na Uni­ver­zi­te­tu u Tr­stu. Na­pi­sao je či­tav niz knji­ga o isto­ri­ji i kul­tu­ri sred­nje, ju­žne i ju­go­i­stoč­ne Evro­pe. Do­bio je ve­li­ki broj na­gra­da za knji­žev­nost, od ko­jih su naj­va­žni­je: „Stre­ga”, „Era­zmus”, „Princ od Astu­ri­je” (austrij­ska Dr­žav­na na­gra­da za knji­žev­nost), „To­ma­zi di Lam­pe­du­za”.
U iz­da­nju Ar­hi­pe­la­ga ob­ja­vlje­ni su Ma­gri­so­vi ro­ma­ni: „Vi će­te, da­kle, raz­u­me­ti”, „Na­ga­đa­nja o jed­noj sa­blji”, „Dru­go mo­re”, „Du­na”, kao i knji­ga no­ve­la „Mi­kro­ko­smo­si”.


Sje­di­nje­ne Evrop­ske Dr­ža­ve su rje­še­nje

● Du­nav, ja­sno je, spa­ja na­ro­de, dr­ža­ve i ne pri­zna­je gra­ni­ce kao što vi­di­mo i u Va­šoj knji­zi. Stvar­nost tu či­nje­ni­cu, na ža­lost, u mno­go­me de­man­tu­je upra­vo na evrop­skoj ma­pi. Šta Vi mi­sli­te o to­me? Ka­ko vi­di­te bu­duć­nost Evro­pe?
– Vi­dim, na­rav­no, du­bo­ku evrop­sku kri­zu i zbog to­ga sam stra­šno za­bri­nut. Mo­žda to sa­da dje­lu­je kao uto­pi­ja, ali u ovom isto­rij­skom tre­nut­ku i usred mno­gih opa­sno­sti ko­je su se ustre­mi­le na Evro­pu, mi­slim da je je­di­no rje­še­nje je­din­stve­na evrop­ska dr­ža­va, ne­ka vr­sta „Sje­di­nje­nih Evrop­skih Dr­ža­va”. Da­nas je Evrop­ska uni­ja pre­vi­še ne­e­fi­ka­sna i ne­je­din­stve­na, sa mno­go bi­ro­kra­ti­je, to ni­je rje­še­nje ko­je nas mo­že za­do­vo­lji­ti. Evrop­ski sam pa­tri­o­ta i vje­ru­jem da bi ne­u­spjeh Evro­pe bio ka­ta­stro­fa. Sma­tram da bu­duć­nost Evro­pe za­vi­si o po­sto­ja­nju ili ne­po­sto­ja­nju spo­sob­no­sti da i sa­ma po­sta­ne istin­ska i pra­va Dr­ža­va – de­cen­tra­li­zi­ra­na, fe­de­ral­na, ali uisti­nu dr­ža­va, ko­ja ima svo­ju vla­du i par­la­ment ka­dar da do­no­si i spro­vo­di za­ko­ne oba­ve­zne za sve. Pro­ble­mi ko­je ima­mo da­nas ne­ma­ju ka­rak­ter na­ci­o­nal­nih, već evrop­skih, pa sto­ga ima­mo i po­tre­bu da po­sto­ji dr­ža­va Evro­pa. Ako ta­ko ne bu­de, Evro­pe ne­će bi­ti.