Kom­po­zi­tor­ka, pi­ja­nist­ki­nja, pe­da­gog, omi­lje­na pro­fe­sor­ka, za­tim li­kov­na umjet­ni­ca, že­na vješ­tih ru­ku... Sve to je Vje­ra Ni­ko­lić, ko­ja, iako je ka­ko ve­li dio ži­vo­ta pro­ve­la u Pod­go­ri­ci, ipak u du­ši Nik­ši­ćan­ka, ko­ja je u rod­nom gra­du, još u dje­tinj­stvu, u po­ro­dič­nom okru­že­nju, do­bi­la pod­sti­caj da ži­vot po­sve­ti umjet­no­sti.
Vje­ra Ni­ko­lić je za­vr­ši­la kla­vir na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji, a ra­di kao pro­fe­sor kla­vi­ra, ko­re­pe­ti­ci­je i ka­mer­ne mu­zi­ke u Umjet­nič­koj ško­li za mu­zi­ku i ba­let „Va­sa Pa­vić”, u ko­joj je an­ga­žo­va­na od dru­ge go­di­ne stu­di­ja. Ipak, od umjet­no­sti je tra­ži­la vi­še, pa već u dje­tinj­stvu na­vik­nu­ta na po­zo­ri­šte i po­zo­ri­šnu at­mos­fe­ru, za­hva­lju­ju­ći ba­ki An­đe­li­ji Ni­ko­lić, glu­mi­ci Nik­šić­kog po­zo­ri­šta, Vje­ra od 1998. ak­tiv­no sa­ra­đu­je sa te­a­tri­ma. Ra­di­la je mu­zi­ku za pred­sta­ve Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, Grad­skog po­zo­ri­šta Pod­go­ri­ca, DO­DEST-a, Tu­zlan­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta, Na­rod­nog po­zo­ri­šta Ba­nja Lu­ka.... Nje­na mu­zi­ka ču­la se u ni­zu po­pu­lar­nih i kult­nih pred­sta­va po­put „Mon­te­ne­gri­ni”, „Oblo­mov”, „Re­kvi­jem za XX vi­jek”, „Jo­ne­sko­ma­ni­ja”, „Mon­te­ne­gro bluz”, „Ko se bo­ji Vir­dži­ni­je Vulf”, „Kad su že­ne ima­le kri­la”, „Oče­vi su gra­di­li”, „Evri­men Đi­las”, „Ur­ne­be­sna tra­ge­di­ja”... do naj­no­vi­je „Dan­zen”. I, opet, Vje­ra ima mno­go ener­gi­je pa je osno­va­la ili sa­ra­đu­je sa broj­nim gru­pa­ma i ben­do­vi­ma. Sa­ra­đu­je sa kla­pa­ma „As­sa Vo­ce” i „In­can­to”, ben­dom „V.I.S. Go­re­nje”, oper­skom pje­va­či­com Ma­ri­om Jo­nas i nje­nim an­sam­blom „Ars Co­ra­lis Co­eln”, or­ke­strom Na­ci­o­nal­ne gar­de Voj­ske Cr­ne Go­re, ho­rom Skup­šti­ne Cr­ne Go­re. Vje­ra Ni­ko­lić je i član Umjet­nič­kog di­rek­to­ri­ju­ma Mon­te­vi­zi­je, a bi­la je član i ži­ri­ja u se­ri­ja­lu RTCG „Let ka zvi­je­zda­ma”.
Osno­va­la je „Clap­ping gro­up”, vo­di­la je „Ars An­ti­qua Mon­te­ne­gro” sred­njo­škol­ski hor za sred­njo­vje­kov­nu mu­zi­ku, za­tim gru­pu „Ban­da od mu­zi­ke” i et­no-džez hor „M.C. Cham­ber Cho­ir”. Već go­di­na­ma dje­lu­je „Vje­ra Ni­ko­lić kvin­tet” sa ko­jim iz­vo­di svo­ju autor­sku mu­zi­ku i kvar­tet sa ko­jim svi­ra sred­njo­vje­kov­nu mu­zi­ku. Do sa­da je ima­la dvi­je sa­mo­stal­ne i 12 ko­lek­tiv­nih iz­lo­žbi ruč­nih ra­do­va i in­sta­la­ci­ja.
● Je­din­stve­ni ste po to­me što ste ak­tiv­ni na mu­zič­koj sce­ni, po­zo­ri­štu, li­kov­noj umjet­no­sti, kao pe­da­gog... Da li je sklo­nost pre­ma umjet­no­sti na­sljed­na?
– Naj­po­zna­ti­ja lič­nost u mo­joj fa­mi­li­ji kad je umjet­nost u pi­ta­nju je­ste mo­ja ba­ka An­đe­li­ja Ni­ko­lić, glu­mi­ca Nik­šić­kog po­zo­ri­šta. Ma­da sam po­ka­zi­va­la vi­še afi­ni­te­ta pre­ma mu­zi­ci, na ta­tu i ma­mu ko­ji sa­vr­še­no pje­va­ju, ka­da sam po­če­la da sa­ra­đu­jem sa po­zo­ri­štem od­mah se ču­lo „iver ne pa­da da­le­ko od kla­de”. I je­ste ta­ko. Od 1998. go­di­ne sam ak­tiv­na. To je po­ro­dič­na lju­bav. I ni­šta neo­bič­no. Že­lja da se opro­bam u svim umjet­nič­kim po­lji­ma kad i gdje mi se pru­ži pri­li­ka sma­tram is­pu­nja­va­njem že­lja ko­je ga­jim ci­je­li ži­vot. Pro­sto, ne mo­gu da odo­lim. Vo­lim taj na­čin ži­vo­ta.
● Nik­šić je dao do­sta umjet­ni­ka, po­seb­no glu­ma­ca, zna­čaj­nih u ju­go­slo­ven­skim okvi­ri­ma?
– Ni­sam si­gur­na da li mo­gu da iz­dvo­jim pra­vi raz­log, ali mi­slim da ima uti­ca­ja to što je Nik­šić bli­zu Her­ce­go­vi­ne, a to zna­či da smo bli­zu iz­vo­ra naj­pra­vil­ni­jeg go­vo­ra. A, to če­sto od­re­đu­je lju­de ko­ji ži­ve od je­zi­ka, kao glum­ce. Re­kla bih da je in­di­vi­du­al­nost kod tog na­ro­da ja­ko iz­ra­že­na. Da li je to, kao i u osta­lim kra­je­vi­ma Cr­ne Go­re, što smo mo­ra­li to­kom du­gih vje­ko­va da se bra­ni­mo, ne znam. Moj ču­kun­djed bio je je­dan od oslo­bo­di­la­ca Nik­ši­ća, pri­mje­ra ra­di. Vje­ru­jem da je kod lju­di ko­ji su mo­ra­li stal­no da se bo­re za op­sta­nak i da se bra­ne – jer smo se mi u Cr­noj Go­ri bra­ni­li, iz­ra­že­na sa­mo­svoj­nost, sa­mo­svi­jest, okre­nu­ti smo se­bi, te vje­ru­jem da je tu po­če­lo da se ra­đa ono du­bo­ko, umjet­nič­ko u lju­di­ma. Jer, kad je čo­vjek okre­nut se­bi otva­ra mu se ci­je­li uni­ver­zum. To iz­gle­da aspurd­no, ali je isti­ni­to – tek kad se čo­vjek uvu­če u se­be ot­kri­va naj­vi­še. Čo­vjek je čo­vje­ku taj­na naj­ve­ća.
● Šta je na Vas u da­ni­ma dje­tinj­stva i mla­do­sti naj­vi­še uti­ca­lo?
– Do­sta me je od­re­di­lo, i bes­kraj­no sam za­hval­na zbog to­ga, što su mo­ji ro­di­te­lji vje­ro­va­li u me­ne i po­dr­ža­va­li me. Bi­lo je pot­pu­no nor­mal­no da bu­dem upi­sa­na u mu­zič­ku ško­lu, po­ha­đam raz­ne sek­ci­je, od glu­me, pje­va­nja, cr­ta­nja, pa na­da­lje. Ta­da ni­je bi­lo pri­vat­nih ško­la, ali bi se is­ko­ri­sti­la sva­ka pri­li­ka da se ne­što na­u­či. Dok sam bi­la di­je­te po­dr­ža­va­li su me u sve­mu što sam že­lje­la da pro­bam, ta­ko da sam sa­mo na­sta­vi­la da ži­vim na taj na­čin. Od ta­da ni­sam na­i­šla na ni­šta in­te­re­sant­ni­je. Umjet­nost me za­o­ku­pi­la na sva­ki na­čin. Ni­sam ofor­mi­la po­ro­di­cu, u onom kla­sič­nom smi­slu. Ali, ni za čim ne ža­lim, jer ne mo­gu da za­mi­slim dru­ga­či­ji na­čin ži­vo­ta. Ja sam, u stva­ri, jed­na ve­o­ma sreć­na oso­ba. Pro­ba­la sam i osta­le na­či­ne ži­vo­ta, ali pa­su­je mi sa­mo ovaj. Sa­mo se ta­ko bu­dim sreć­na. Je­dva če­kam da vi­dim uju­tru ono što sam ra­di­la na­ve­če. Ni­je bit­no da li je to ne­što što sam sa­ši­la, kom­po­no­va­la, ili na­cr­ta­la, to kod me­ne iza­zi­va bes­kraj­nu sre­ću. Vje­ro­vat­no pri­ro­da ure­di da ta­kve oso­be po­put me­ne ži­ve ta­kvim na­či­nom ži­vo­ta.
● Mno­gi mu­škar­ci bi Vam po­za­vi­dje­li na ono­me što ste ura­di­li do­sad, a opet ne li­bi­te se ni od „žen­skih” po­slo­va - he­kla­te, ve­ze­te, ple­te­te. Pa, još se sje­ća­mo one va­še iz­lo­žbe kor­se­ta...
– Mi­slim da je naj­ve­ći čo­vje­kov gri­jeh što go­to­vo na­sil­no pre­sta­je da bu­de di­je­te. Dok smo dje­ca spe­ci­jal­no se ne od­re­đu­je­mo da li smo mu­ško ili žen­sko. Ka­sni­je, oba­ve­ze, ško­la, gar­de­ro­ba... a pri­je sve­ga dru­štvo, na­tje­ra­ju da pre­u­zme­mo ulo­ge. Ali, po­što sam ima­la sre­će da bu­dem i umjet­nik, osim što sam čo­vjek i že­na, tu su se ne­ke dru­ge re­la­ci­je pre­ma ži­vo­tu stvo­ri­le. I osta­le. Ne mo­gu re­ći ni da sam fe­mi­nist­ki­nja ni da ni­sam, pro­sto ta­kve de­fi­ni­ci­je mi ne od­go­va­ra­ju. Sma­tram da je sva­ko bi­će pred­o­dre­đe­no da stva­ra i da is­pu­ni sve ono za što je pred­o­dre­đe­no. Do­bro je što sam umjet­nik, za­to što sam u ve­zi sa sa­mom so­bom. Ni­sam mo­ra­la zbog pro­fe­si­je da za­bo­ra­vim šta stra­šno že­lim. A, to umjet­nik naj­bo­lje umi­je da osje­ti i is­po­štu­je. Stva­ra­nje je igra. Šta mo­je ru­ke mo­gu, šta mo­ja mu­zi­kal­nost, mo­ja gla­va, moj glas? To je bes­kraj­no ot­kri­va­nje, za­pra­vo fan­ta­stič­na igra. Od vik­to­ri­jan­skog do­ba vri­je­di te­o­ri­ja da ne­što ni­je vri­jed­no ako se na to­me ni­je du­go ra­di­lo. Ali, mo­že bi­ti, a mo­že i ne bi­ti. Vo­lim kad slu­šam kon­cert i ču­jem da je na nje­mu ra­đe­no ozbilj­no. Ili re­ži­ja. Ali, to ne mo­ra da bu­de dje­lo ra­đe­no dug vre­men­ski pe­ri­od. Da­kle, ra­di se o in­spi­ra­ci­ji, a ne vre­me­nu. Vri­je­me je ma­te­ri­jal­na ve­li­či­na. Či­ni mi se da je stvar u po­sve­će­no­sti. Ako ste bes­kraj­no po­sve­će­ni, po­lja in­spi­ra­ci­je i mo­guć­no­sti su bes­kraj­ni.
● Go­to­vo dvi­je de­ce­ni­je ra­di­te u po­zo­ri­štu, i za to vri­je­me ste sa­ra­đi­va­li sa mno­gim re­di­te­lji­ma. Ko­ji Vas je osvo­jio svo­jim ra­dom?
– Re­di­te­lji su umjet­ni­ci. I ja sam re­di­telj svo­jih kon­ce­ra­ta. Mi smo lju­di ko­ji pru­ža­ju jed­nu ide­ju. Ali, ta­ko­đe, po­sma­tra­mo i sa­mo­stal­ni ži­vot te ide­je, jer ona se u su­sre­tu sa osta­lim umjet­ni­ci­ma, u ovom slu­ča­ju glum­ci­ma, ople­me­nju­je i raz­vi­ja. Sa­ra­đi­va­la sam sa mno­gim re­ži­se­ri­ma i glum­ci­ma i ne mo­gu re­ći ko mi je bio in­spi­ra­tiv­ni­ji. Znam da je pred­sta­va kao ži­vo bi­će, ko­je se raz­vi­ja u prav­cu u ko­jem ga usmje­ra­va­mo. Evo, pri­mje­ra. Ta­ma­ra Vu­jo­še­vić Man­dić je pri­je par go­di­na osmi­sli­la pred­sta­vu „Kad su že­ne ima­le kri­la”. Raz­go­va­ra­le smo u ju­lu, a po­če­le smo da ra­di­mo pred­sta­vu u no­vem­bru. Iako sam ci­je­lo lje­to mi­sli­la o ovom ko­ma­du, a Ta­ma­ra ta­ko­đe, po­sli­je pre­mi­je­re obje smo u glas uz­vik­nu­le: „Ovo je ne­što sa­svim dru­ga­či­je od ono­ga što sam za­mi­šlja­la”. Da­kle, to je pro­ces za ko­ji ne zna­te ku­da vas vo­di. Vi da­je­te naj­bo­lje od se­be, a mo­že is­pa­sti ne­što po­tu­no dru­ga­či­je od ono­ga što ste za­mi­šlja­li. To je fa­sci­nant­no. Za­to ne bih iz­dva­ja­la ni­ko­ga, ni re­di­te­lje ni glum­ce. Kad ra­di­te pred­sta­vu mo­že se de­si­ti ču­do. U jed­nom da­nu mo­že sve da se pro­mi­je­ni na­gla­vač­ke. Za­to mo­ra­te bi­ti pri­sut­ni, jer je gri­jeh pro­pu­sti­ti taj pro­ces. Mo­že se do­go­di­ti da sa­mo je­dan po­kret ili ri­ječ pot­pu­no pro­mi­je­ne tok pred­sta­ve. Pro­ces stva­ra­nja je za­pra­vo naj­vri­jed­ni­ji kad je po­zo­ri­šte u pi­ta­nju.
● U če­mu se još ni­ste opro­ba­li?
- Mu­zi­ka za film. Vo­lje­la bih ne sa­mo da je kom­po­nu­jem ne­go i mon­ti­ram. Po­zo­ri­šte mi je dra­že zbog pro­ce­sa, ali film­ska mu­zi­ka mi je iza­zov­ni­ja. To je dru­ga­či­ji pro­ces. Na fil­mu pre­ma mon­ti­ra­nom ma­te­ri­ja­lu uvi­đa­te šta re­ži­ser že­li. Pre­ma ka­dru kom­po­nu­je­te. To je ve­o­ma in­spi­ra­tiv­no.
● Mo­že­te li da nam ot­kri­je­te ka­ko uvi­jek dje­lu­je­te za­do­volj­no? Mo­žda bi ot­kri­va­nje te taj­ne bi­la Va­ša naj­bo­lja po­ru­ka či­ta­o­ci­ma za pra­zni­ke...
- Či­ni mi se da nam je raz­voj, ko­ji je u su­šti­ni po­zi­ti­van, do­nio lo­ših stva­ri i na­ma i na­šoj pla­ne­ti. U sva­kom tre­nut­ku ima­mo šan­su da po­pra­vi­mo šte­tu. Mo­ra­mo da­ti sve od se­be. Kad smo u mi­ru sa­mi sa so­bom do­bro uti­če­mo na sve oko se­be. Ne­za­do­volj­na oso­ba ne mo­že ni­šta na­pra­vi­ti ni se­bi, a ka­mo­li dru­go­me... Čak ni je­lo! To­li­ki raz­voj teh­no­lo­gi­je otu­đu­je nas od se­be, i od dru­gih. Sve vi­še ži­vi­mo u vir­tu­el­nom svi­je­tu, pa ne vi­di­mo ko­li­ko ima li­je­pih stva­ri. Tre­ba da ra­di­mo na se­bi. Za­što da mi­sli­mo na lo­še stva­ri? Mi­sli­mo na li­je­pe stva­ri ko­je nas okru­žu­ju, ta­ko će­mo bi­ti bo­lji lju­di. Ra­du­jem se pla­vom ne­bu, ogo­lje­nom dr­ve­ću zi­mi, ži­vo­ti­nja­ma jer sam sreć­na što ni­su ugi­nu­le od hlad­no­će... To­li­ko je lje­po­te, pa čak i u onim lju­di­ma ko­ji se po­na­ša­ju gro­zno. Tra­čak ljud­sko­sti, to tra­žim. A, ono što tra­ži­mo to i na­la­zi­mo. Ako ne­ko tje­ra mak na ko­nac, na­ći će ga. Sma­tram da je moj iz­bor ka­ko ću se osje­ća­ti. A ja ću se po­tru­di­ti da bu­dem bo­lja, da sam ja­ča. Že­lim lju­di­ma da se okre­nu se­bi i po­pra­ve se. Jer, he­mi­ja ljud­skog or­ga­ni­zma za­vi­si od nje­go­vih emo­ci­ja. Pa, gle­daj­mo da nam bu­de bo­lje. Naj­bo­lje je da ži­vi­mo svoj ži­vot naj­bo­lje što mo­že­mo.
SVE­TLA­NA ĆET­KO­VIĆ


Nik­ši­ćan­ka uvi­jek

● Kad ste se do­se­li­li u Pod­go­ri­cu?
– Kad je do­šlo vri­je­me da upi­šem sred­nju mu­zič­ku ško­lu. Ka­ko je ni­je bi­lo u Nik­ši­ću, u Pod­go­ri­ci sam na­sta­vi­la ško­lo­va­nje. On­da je do­šla aka­de­mi­ja. Već na dru­goj go­di­ni stu­di­ja po­če­la sam da ra­dim, i od ta­da sam Pod­go­ri­čan­ka.
● Nik­šić ni­ste za­bo­ra­vi­li?
– Ne mo­gu se iz­mi­je­ni­ti afi­ni­te­ti ko­je ste ste­kli u rod­nom gra­du. I da­lje se sma­tram Nik­ši­ćan­kom, iako, za­pra­vo, dvi­je tre­ći­ne ži­vo­ta ži­vim u Pod­go­ri­ci…


Naj­bo­lji sa­rad­ni­ci ne­ka­da­šnji uče­ni­ci

● Kroz svo­je gru­pe afir­mi­sa­li ste mno­ge mla­de mu­zi­ča­re. Či­ni se da i tu „ra­di” vaš pe­da­go­ški dar?
– Kad ste uči­telj ne pre­no­si­te na dje­cu sa­mo ono što je pre­po­ru­če­no pla­nom i pro­gra­mom. Vi ste ta­mo na sce­ni. I sve što po­sje­du­je­te, čak i ono podsvje­sno, iz­la­zi na vi­dje­lo. Tu dje­ca od­re­đu­ju ko­ga vo­le, a ko­ga ne - ko­me vje­ru­ju, a ko­me ne. Vr­lo bi mi bi­lo žao da ne pri­ka­žem dje­ci sve ono što sam mi­mo ško­le, a to je kom­po­no­va­nje, an­ga­žman u po­zo­ri­štu... Da se ra­zu­mi­je­mo, oni ne­ma­ju vre­me­na od škol­skih oba­ve­za. Ali, ipak sam na­la­zi­la vre­me­na i pro­sto­ra da ih od­ve­dem u te­a­tar, da vi­de ka­ko se stva­ra pred­sta­va. Ćut­ke bi sje­di­li i gle­da­li pro­be. Za­to su sa­da mo­ji naj­bo­lji sa­rad­ni­ci upra­vo mo­ji ne­ka­da­šnji uče­ni­ci. Mi­slim da je to su­šti­na pro­fe­sor­ske pro­fe­si­je. Sma­tram da je mo­ja oba­ve­za da na ja na is­cr­pan na­čin pre­ne­sem sve što znam toj dje­ci. Mi­slim da je to naj­po­šte­ni­ji na­čin pe­da­go­škog ra­da. To sma­tram su­šti­nom svog po­sla.