Za vi­še od pe­de­set go­di­na ka­ri­je­re spi­sak ostva­re­nih ulo­ga Je­li­sa­ve­te Se­ke Sa­blić je im­po­zan­tan, a kad bi na tre­nu­tak za­žmu­ri­la i skon­cen­tri­sa­la se, s la­ko­ćom bi se pri­sje­ti­la i pred­sta­va i svo­jih ulo­ga u nji­ma. U in­ter­vjuu za „Dan” ka­že da još mi­sli i bi­ra ono što će usko­ro ra­di­ti...
– S la­ko­ćom mo­gu da se sje­tim ne­kih pred­sta­va i tek­sto­va ko­je da sa­da ov­dje ci­ti­ram ne bi ni­šta zna­či­li. To su tek­sto­vi ko­ji su za me­ne lič­no zna­čaj­ni i na ne­ki na­čin dir­lji­vi. A ima i du­ho­vi­tih re­če­ni­ca ko­jih se pri­sje­ćam iz mno­gih pred­sta­va ko­je sam igra­la uglav­nom u Ate­ljeu 212 – ka­že na­ša pro­sla­vlje­na glu­mi­ca.
● Da li ste od onih umjet­ni­ka ko­ji ima­ju ne­do­sa­nja­ni san o ne­koj ulo­zi ko­ja ni­je do­šla kad joj je bi­lo vri­je­me ili Vam je ni­ko ni­ka­da ni­je po­nu­dio?
– Mi­slim da glum­ci vi­še ne sa­nja­ju ulo­ge, pri­je bih re­kla da se ra­du­ju kad ih do­bi­ju, a že­le do­bru ulo­gu do­brog re­di­te­lja, do­bre part­ne­re, pa i pri­sto­jan ho­no­rar.
● Upra­vo Vas gle­da­mo u te­le­vi­zij­skoj se­ri­ji „Ne­moj da zvo­caš”. Pu­bli­ka Vas već naziva novim imenom – Sim­ka. Po­sto­ji li lik ko­ji ste tu­ma­či­li to­li­ko vjer­no da ste se Vi sa njim sro­di­li?
– Lik uvi­jek usva­jam, vo­lim ga, i bli­zak mi je. To je moj ru­ko­pis i moć. Ovog pu­ta Mi­loš Ra­do­vić je kro­jio tač­no po mo­joj mje­ri.
● Po­sto­ji li re­di­telj sa ko­jim naj­ra­di­je sa­ra­đu­je­te?
– Do­bri re­di­te­lji sa ko­ji­ma sam bez­broj pu­ta ra­di­la – Ja­goš, Egon, Ali­sa, Ste­fan.
● U Cr­noj Go­ri Vas gle­da­mo na te­le­vi­zi­ji, ali i uži­vo u sa­da već kult­noj pred­sta­vi „Fi­lo­me­na Mar­tu­ra­no” ti­vat­skog Cen­tra za kul­tu­ru. Sni­mi­li ste i film „Igla is­pod pra­ga” sa na­šim Iva­nom Ma­ri­no­vi­ćem. Osje­ća­te li se i u Cr­noj Go­ri kao kod ku­će?
– Osje­ćam se kao kod ku­će jer imam ku­ću. Što se ti­če ti­vat­skog ljet­njeg fe­sti­va­la, eto mo­gu da se po­ža­lim da sam ta­mo 20 go­di­na na 10 ki­lo­me­ta­ra uda­lje­no­sti, a pr­vi put sam za­i­gra­la u Ja­go­še­voj pred­sta­vi „Fi­lo­me­na Mar­tu­ra­no” pri­je par go­di­na. Dra­go mi je da sam ima­la pri­li­ku da uče­stvu­jem u fil­mu Iva­na Ma­ri­no­vi­ća, sa uz­bu­đe­njem sam oče­ki­va­la be­o­grad­sku pre­mi­je­ru 12. de­cem­bra. Mi­slim da je film di­van, pun lju­ba­vi, ple­me­ni­to­sti, iako pri­ča o sit­nim zlo­ća­ma, ma­lih ne­moć­nih lju­di, o nji­ho­vim glu­po­sti­ma, a sve u jed­nom me­ta­fi­zič­kom am­bi­jen­tu ča­rob­ne lje­po­te ko­ju nu­di po­lu­o­str­vo Lu­šti­ca, gdje je film sni­man.
● Da li Vam je po­pu­lar­nost do­ni­je­la po­vla­sti­ce ili Vam je, ipak vi­še uze­la?
– Vr­lo ma­le po­vla­sti­ce, ni­šta mi ni­je uze­la.
● Ko­li­ko ste si­nu mo­gli da po­mog­ne­te da se ostva­ri kao po­zo­ri­šni re­di­telj s ob­zi­rom da ni­je la­ko ži­vje­ti u sjen­ci uspje­šnog ro­di­te­lja?
– Ta­ko je – ka­ko je. Vje­ro­vat­no sam mu tu i ta­mo od­mo­gla ti­me što bi ne­ko pre­no­sio na nje­ga ne­ki ne­ga­tiv­ni od­nos ko­ji ni­je mo­gao me­ni da upu­ti, ali i obrat­no. Mo­žda ne­ko ko je pre­ma me­ni bla­go­na­klon i nje­ga je ta­ko gle­dao. To je­ste te­ret ko­ji si­gur­no no­si.
● Da li ste mo­žda uti­ca­li na Ste­fa­na Sa­bli­ća da i on, evo već dru­gi put, sa­ra­đu­je sa Cr­no­gor­skim po­zo­ri­štem?
– Dra­go mi je i po­no­sna sam da su ga zva­li.
● Šta Vas či­ni sreć­nom?
– Zdra­vlje, po­ro­di­ca, po­sao, pri­ro­da, Ro­se.
● Da ste Vi mi­ni­star kul­tu­re šta bi­ste pr­vo ura­di­li?
– Kao struč­njak bi se okru­ži­la lju­di­ma od zna­nja, is­klju­ču­ju­ći kom­pro­mi­se tj. par­tij­ske i po­li­tič­ke po­dob­no­sti. Ti­me bi svi ra­di­li u in­te­re­su stru­ke, a ne za svo­je lič­ne in­te­re­se. Lju­di od zna­nja i ta­len­ta i da ho­će ne mo­gu druk­či­je da se po­na­ša­ju. Na kra­ju bih do­da­la i da ni­je sve u nov­cu. V.SAMOLOV


Kra­lji­ca ko­me­di­je

Je­li­sa­ve­ta Se­ka Sa­blić jed­na je od naj­po­pu­lar­ni­jih i naj­vo­lje­ni­jih glu­mi­ca u Sr­bi­ji i ze­mlja­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je.
Ro­đe­na je 13. ju­na 1942. go­di­ne, u Be­o­gra­du. Za­vr­ši­la je gim­na­zi­ju i Fa­kul­tet dram­skih umet­no­sti 1965. go­di­ne, kao naj­bo­lji stu­dent u kla­si Ma­te Mi­lo­še­vi­ća. Za vri­je­me gim­na­zij­skih da­na bi­la je je­dan od osni­va­ča ama­ter­skog po­zo­ri­šta Da­dov, a po za­vr­šet­ku fa­kul­te­ta de­bi­tu­je u Po­zo­ri­štu „Bo­ško Bu­ha”, i glu­mi u pred­sta­va­ma „Pe­pe­lju­ga”, „Kon­cert za ti­nej­dže­re”, „Ča­rob­njak iz Oza”, „Tri mu­ske­ta­ra”...
Čla­ni­ca Ate­ljea 212 po­sta­je 1968. i u ovom te­a­tru ostva­ru­je zna­čaj­ni­ju ulo­gu u pred­sta­vi „Kralj Ibi” A. Ža­ri­ja. Iste go­di­ne de­bi­tu­je i na fil­mu, glav­nom žen­skom ulo­gom u kla­si­ku „Noć­no de­žur­stvo se­stre Gri­zel­de”, po­red Zo­ra­na Rad­mi­lo­vi­ća. Usli­je­di­li su fil­mo­vi: „Ilu­stro­va­ni ži­vot”, sa Dra­ga­nom Ni­ko­li­ćem, „Si­lom otac” sa Mi­o­dra­gom Pe­tro­vi­ćem – Čka­ljom, glav­na ulo­ga u fil­mu „Da­le­ko je Austra­li­ja”, sa Oli­ve­rom Mar­ko­vić, a 1969. ulo­ga u cr­no­hu­mor­nom re­di­telj­skom pr­vjen­cu Gor­da­na Mi­hi­ća „Olja u fil­mu Vra­ne”. Usli­je­di­la je ulo­ga u TV fil­mu „Uj­ka Va­nja”, za­tim u ko­me­di­ji „Bi­ci­kli­sti” sa Mi­jom Alek­si­ćem i Mi­le­nom Dra­vić. Do ve­li­kog pro­bo­ja u nje­noj ka­ri­je­ri do­la­zi 1970. go­di­ne za­hva­lju­ju­ći ko­mer­ci­jal­nom hi­tu i u na­ro­du vo­lje­nom fil­mu „Bur­duš”, gdje tu­ma­či lik Raj­ke.
Vr­hu­nac po­pu­lar­no­sti do­ži­vje­la je za­hva­lju­ju­ći sit­ko­mu „Lju­bav, na­vi­ka, pa­ni­ka”, a 2008. svr­sta­na je me­đu naj­bo­lje srp­ske glu­mi­ce svih vre­me­na po­stav­ši la­u­re­at na­gra­de „Žan­ka Sto­kić”. La­u­re­at je naj­pre­sti­žni­jeg pri­zna­nja „Do­bri­čin pr­sten” – za ži­vot­no dje­lo, kao i pet „Zlat­nih ću­ra­na”, na Da­ni­ma ko­me­di­je (če­ti­ri za naj­bo­lje glu­mač­ko ostva­re­nje i za ži­vot­no dje­lo i iz­van­red­nost nje­nog ko­mi­čar­skog iz­ra­za).


Že­lim vi­še prav­de i bo­ljih da­na

● Šta bi­ste po­že­lje­li se­bi, svo­jim na­bjli­ži­ma i či­ta­o­ci­ma „Da­na” za No­vu 2017?
– Po­že­lje­la bih bo­lje da­ne za si­ro­ti­nju, vi­še gra­đan­ske prav­de, vi­še obra­zo­va­nja, vi­še ula­ga­nja u mla­de lju­de, bo­lje da­ne za kul­tu­ru.


Ne vo­lim di­plo­me i znač­ke

● Na­kon po­la vi­je­ka ka­ri­je­re da li Vam zna­če pri­zna­nja? Ko­ju bi­ste na­gra­du iz­dvo­ji­li?
– Da ih ni­sam do­bi­la si­gur­no bih pri­mi­je­ti­la, čak bi­la po­vre­đe­na. Ova­ko je OK. Ne vo­lim ma­la pri­zna­nja, di­plo­me i znač­ke.