Slo­ve­nač­ki ro­ma­no­pi­sac, no­vi­nar i pre­vo­di­lac Ja­ni Virk ro­đen je u Lju­blja­ni 1962. go­di­ne. Di­plo­mi­rao je nje­mač­ki je­zik i kom­pa­ra­tiv­nu knji­žev­nost na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Lju­blja­ni. Od 1985. do 1991. go­di­ne bio je slo­bod­ni umjet­nik, a po­tom je ­po­čeo da radi u no­vi­nar­stvu. Tre­nut­no je glav­ni ured­nik kul­tur­nih i umjet­nič­kih pro­gra­ma RTV Slo­ve­ni­ja. Je­dan je od naj­zna­čaj­ni­jih sa­vre­me­nih slo­ve­nač­kih pro­znih pi­sa­ca. Pi­še ro­ma­ne, pri­če, ese­je, pje­sme i sce­na­ri­je.
Virk za ,,Dan” go­vo­ri o svom po­sljed­njem ro­ma­nu ko­ji je ob­ja­vi­la Iz­da­vač­ka ku­ća „Ar­hi­pe­lag”, či­ta­nju, stva­ra­la­štvu, in­spi­ra­ci­ji, no­vi­nar­stvu...
● ,,Po­sled­nje Ser­gi­je­vo is­ku­še­nje” je dru­štve­no ak­tu­e­lan i kri­ti­čan, isto­vre­me­no iro­nič­no i tra­gič­no in­to­ni­ran ro­man o is­toč­no­e­vrop­skim tran­zi­ci­ja­ma. U pi­ta­nju je pri­ča o slo­ve­nač­koj tran­zi­ci­ji. Ko­li­ko je uti­ca­la na ov­da­šnju, post­so­ci­ja­li­stič­ku knji­žev­nu sce­nu?
– Tran­zi­ci­ja je na ne­ki na­čin po­sta­la mo­dus vi­ven­di svih post­so­cij­a­li­stič­kih ze­ma­lja. Ne­što što je su­prot­no vre­men­ski ogra­ni­če­nom fe­no­me­nu i za­pra­vo ni­je sa­mo u tran­zi­ci­ji, što će se jed­nog da­na za­vr­ši­ti, sti­ći do kra­ja, već je ne­što po­put ,,ne­ver en­ding to­ur” Bo­ba Di­la­na, ili dru­ga­či­je, kon­ti­nu­i­ra­no kli­za­ju­ći i si­zi­fov­ski po­ku­šaj, da čo­vjek-dru­štvo po­ku­ša na­pra­vi­ti ko­rak na­pri­jed ka vi­šoj ste­pe­ni­ci raz­vo­ja. Me­đu­tim, to mu sva­ki put iz­no­va is­kli­zne i po­ma­lo gro­tesk­no i tra­gi­ko­mič­no osta­ne, uvi­jek, vi­še ili ma­nje, na istom mje­stu. U tom kon­tek­stu i sa­ma knji­žev­nost iz­gu­bi­la je čvr­ste kon­tu­re ne­kog dru­štve­nog, jav­nog i du­hov­nog pro­sto­ra, u ko­me bi mo­gla da us­po­sta­vi ne­ke ja­sne kri­te­ri­ju­me i re­le­vant­ne ko­or­di­na­te. U toj kli­za­ju­ćoj tran­zi­ci­ji, ko­ja li­či na lo­šu vječ­nost vr­lo je te­ško, za­pra­vo ne­mo­gu­će, na­ći kon­sen­zus, šta vri­je­di, šta je do­bro i re­le­vant­no.
● U po­me­nu­tom ro­ma­nu ja­sno ocr­ta­va­te kon­tu­re fi­gu­re ko­ja se po­pu­lar­no na­zi­va ,,otac na­ci­je”, a u jed­noj iz­ja­vi pra­vi­te link sa Do­bri­com Ćo­si­ćem is­ti­ču­ći da su pi­sci osam­de­se­tih go­di­na ob­li­ko­va­li jav­nost i uti­ca­li na stvar­nost, na­kon če­ga je nji­hov uti­caj ne­stao, a da oni to ni­su ni pri­mi­je­ti­li... Za­što se to de­si­lo?
– Vje­ro­vat­no zbog to­ga što se sve otvo­ri­lo pre­ma ne­koj no­voj pa­ra­dig­mi, što su sta­ri kri­te­ri­ju­mi oti­šli u ne­po­vrat, a na svim pod­ruč­ji­ma dru­štve­nog, kul­tur­nog i du­hov­nog ži­vo­ta ser­vil­nost i jed­no­u­mlje na jed­noj, i va­paj za du­hov­nom ili dru­štve­nom slo­bo­dom, li­ber­tin­ski anar­hi­zam, osje­ćaj me­đu­ljud­ske so­li­dar­no­sti, na dru­goj stra­ni, za­mi­je­ni­li ne­ki no­vi me­ha­ni­zam kon­zu­mi­zma, mer­kan­ti­li­zma, ne­kog sa­svim ma­te­ri­ja­li­stič­kog po­tro­šač­kog dru­štva. Pje­sni­ka s uz­vi­še­nim je­zi­kom, pi­sca ili fi­lo­zo­fa, ko­ji na­sred uli­ce di­že svoj glas za slo­bo­du i ži­vot, iz­go­va­ra ne­što ta­ko kao isti­na o svi­je­tu i dru­štvu, u sta­rom pred­tran­zi­cij­skom svi­je­tu, me­ta­fo­rič­ki, na uli­ci je uvi­jek okru­ži­va­la i slu­ša­la ne­ka ša­re­no­li­ka sku­pi­na lju­di, od in­te­lek­tu­a­la­ca, stu­de­na­ta, do se­lja­ka i rad­ni­ka. Sa­da ih usred uli­ce ga­zi amorf­na ljud­ska ma­sa, ko­ja tr­či po ar­ti­kle u me­ga­mar­ke­ti­ma, po­što je uvi­jek ne­ki no­vi po­pust ili tr­ka na ne­ki stu­pid­ni ma­sme­dij­ski šou.
● Zbog če­ga vlast i po­li­tič­ke eli­te vi­še ni­je­su ,,za­in­te­re­so­va­ne” za pi­sce i knji­ge kao ra­ni­je? Ka­ko to ocje­nju­je­te?
– Ne tre­ba­ju im vi­še, ne­ma­ju ni raz­lo­ga da ih se bo­je, po­što sad u eri in­ter­net ko­men­ta­ra, tvi­to­va itd. pam­flet jed­ne no­tor­ne bu­da­le ili piarov­ca vri­je­di isto kao ne­ki pa­me­tan sa­stav fi­lo­zo­fa, pi­sca, te­o­lo­ga ili obič­nog ra­zum­nog čo­vje­ka. Sve se iz­jed­na­či­lo u ne­ku amorf­nu ma­su ri­je­či, u ko­joj ne­ma kri­te­ri­ju­ma: šta je vi­še ili ni­že, bo­lje ili lo­ši­je, vri­jed­no ili bez­vri­jed­no. Po­li­ti­ča­ri u ze­mlja­ma ne­ka­da­šnje Ju­go­sla­vi­je uoči­li su da svi­je­tom vla­da­ju ban­ke, bri­sel­ski bi­ro­kra­ti, ve­li­ke kor­po­ra­ci­je, me­ga­mar­ke­ti, bo­ni­tet­ne agen­ci­je i na­u­či­li su ne­ko­li­ko osnov­nih tri­ko­va bez sva­kog sa­dr­ža­ja, na ko­je lju­di ma­sov­no pa­da­ju. Ne tre­ba im kri­tič­ki po­gled in­te­lek­tu­a­la­ca ili ne­ka ver­ti­kal­no struk­tu­ri­ra­na kič­ma kul­tu­re. Kul­tu­ra im je vi­še ili ma­nje ne­ki fol­klor­ni ele­me­nt, ko­ga se sti­de na bri­sel­skom par­ke­tu, po­što že­le osta­vi­ti uti­sak ko­smo­po­li­ta, ko­ji bi ne­kog da­na mo­gao za­vr­ši­ti u bri­sel­skim pi­sar­ni­ca­ma. Mi ih, na ža­lost, vi­di­mo kao ne­ke po­ma­lo kaf­ki­jan­ske bi­ro­kra­te sa kri­vom kič­mom.
● Ro­ma­no­pi­sac ste, no­vi­nar, pre­vo­di­lac... Ko­ja ulo­ga Vam naj­vi­še pri­ja?
– Pre­vo­di­ti je su­per, fi­no, za me­ne či­sta kar­ma i re­lak­sa­ci­ja: uzi­maš vo­du iz jed­nog je­zič­kog ba­zen­či­ća i po­la­ko po­kuša­vaš da je pre­li­ješ u dru­gi, po­ku­šaš, igraš se je­zi­kom kao dje­ca na pla­ži sa pi­je­skom i kan­ti­ca­ma.
Po­sao no­vi­na­ra vo­lim zbog ne­po­sred­nog su­sre­ta sa ži­vo­tom is­pod či­je po­vr­ši­ne ima mno­go pr­lja­vog, stu­pid­nog, ser­vil­nog i gro­tesk­nog. Sa­da me no­vi­nar­stvo ne in­tri­gi­ra vi­še to­li­ko, ko­li­ko de­ve­de­se­tih, kad se svi­jet na­o­ko­lo stvar­no lo­mio i mi­je­njao, a u va­zdu­hu bi­lo pu­no na­de, do­bre ener­gi­je, vo­lje za bo­ljim ži­vo­tom. Kao ni u dru­gim sek­to­ri­ma dru­štva, ni no­vi­nar­stvo kod nas ni­je do­sti­glo stan­dard ko­ji smo sa­nja­li, iz­gu­bi­lo se u mut­nim ka­na­li­ma tran­zi­ci­je.
Bez pa­te­ti­ke, naj­vi­še na­po­ra, ali i užit­ka, ne­kog čud­nog am­bi­va­lent­nog svi­je­tlo-tam­nog za­do­volj­stva, za me­ne si­gur­no zah­ti­je­va pi­sa­nje knji­ga: ne ideš baš po Hi­ma­la­ji­ma i ne pe­njaš se sam po le­de­nom vje­tru na 2.000 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne, ni­ti sam tr­čiš pod vru­ćim sun­cem pre­ko Ata­ka­me ili Sa­ha­re, ali za­pra­vo ima ne­kih pa­ra­le­la sa tim svi­je­tom, kad sje­diš za kom­pju­te­rom i po­ku­ša­vaš stva­ra­ti no­vu stvar­nost, ne­ku sta­zu kroz ne­na­se­lje­ni svi­jet, kroz ko­ji za to­bom mo­žda, kad knji­ga iza­đe, idu i dru­gi lju­di.
● U če­mu naj­vi­še pro­na­la­zi­te in­spi­ra­ci­ju za stva­ra­nje?
– U ži­vo­tu, u svim po­jav­nim ob­li­ci­ma, ka­da i je­dan pri­zor iz ži­vo­ta mo­že bi­ti mo­tiv za pr­vi re­dak i ri­tam kao po­če­tak ro­ma­na, kat­kad u gro­tesk­nom sa­mo­ve­li­ča­nju lju­di, ko­ji mi­sle, da vla­da­ju dru­štvom, kat­kad i u ne­koj ko­smič­koj ne­prav­di i enig­mi, zbog ko­je se ne­ki lju­di ra­đa­ju hen­di­ke­pi­ra­ni, u iz­ra­zi­ma lju­ba­vi, tje­sko­be i osje­ća­ju mi­nor­no­sti.
● Šta naj­ra­di­je či­ta­te? Da li pra­ti­te sa­vre­me­nu knji­žev­nu sce­nu u Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji?
– Po­seb­no vo­lim po­e­zi­ju, omi­lje­ne pje­sni­ke, Lor­ku, Ne­ru­du, Eli­ti­sa, Hi­me­ne­za, Mi­lo­ša, Kva­zi­mo­da, Vi­li­jam­sa, Lar­ki­na i još mno­go dru­gih. Od sa­vre­me­nih pi­sca vr­lo su mi bli­zu, na ža­lost po­koj­ni, Vo­lis, pa Mar­ga­ret Etvud, Ni­ko­la Ama­ni­ti. Ali, mo­ji auto­ri su po­red Sin­ge­ra i Vir­dži­ni­je Vulf, za­pra­vo La­ti­no­a­me­ri­ka­ci, od Mar­ke­sa, Bor­he­sa, do Kor­ta­sa­ra, Ga­le­na, Be­ne­de­ti­ja, One­ti­ja, Ok­ta­vi­ja Pa­za, Bo­la­nja i još pu­no dru­gih. Od sta­rih maj­sto­ra iz Cr­ne Go­re, moj je autor bio Mir­ko Ko­vač, na­rav­no i je­vrej­sko-srp­ski-cr­no­gor­ski-pa­ri­ški Da­ni­lo Kiš. Od no­vi­jih pra­tim vi­še ili ma­nje sa­mo An­dre­ja Ni­ko­la­i­di­sa, ne po­no­sim se ti­me, tre­ba­lo bi vi­še, ali na­še kul­tu­re, cr­no­gor­ska i slo­ve­nač­ka, lo­še ko­mu­ni­ci­ra­ju po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, što ni­je do­bro. Pu­no vi­še pra­tim Sr­bi­ju, u pr­vom re­du Al­ba­ha­ri­ja i Bla­ško­vi­ća, pa i Ba­sa­ru, Ve­lič­ko­vi­ća, Ar­se­ni­je­vi­ća, Goj­ka Bo­žo­vi­ća, Te­o­fi­la Pan­či­ća i Je­le­nu Len­gold, Anu Ri­sto­vić i još po­ne­kog...
ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Vi­še ljud­ske so­li­dar­no­sti

● Ko­ja bi bi­la Va­ša že­lja u 2017. go­di­ni? Šta bi­ste po­ru­či­li na­šim či­ta­o­ci­ma?
– Kad bih bio ma­ne­ken­ka, mi­si­ca svje­ta, ka­zao bih: ,,Že­lim, da je svi­jet li­jep kao što sam ja”. Po­što to ni­sam, a ni­sam ni pro­rok, ka­zao bih sa­mo – ne­će nam šte­ti­ti ne­što vi­še čo­vje­čan­ske so­li­dar­no­sti, ne­što vi­še lju­ba­vi pre­ma lju­di­ma i svije­tu oko nas. U ovom bes­kraj­nom ko­smo­su ni­smo mi go­spo­da­ri, s ovim na­šim aro­gant­nim pri­sva­ja­njem i is­ko­ri­šta­va­njem, mo­že­mo sa­mo is­tro­ši­ti i uni­šti­ti svijet i nje­go­vu pri­rod­nu, kul­tur­nu i du­hov­nu su­šti­nu do kra­ja. Ne­će nam šte­ti­ti ni do­bra knji­ga, mo­žda i sa­mo je­dan stih, re­ci­mo ovaj iz Lor­ki­ne pje­sme po­sve­će­ne Ver­le­nu: ,,Pje­sma,/ ko­ju ni­kad ne pro­po­vje­dam/ za­spa­la mi je na usna­ma”, uljep­ša­će nam dan i pro­mije­ni­ti nam po­gled na svi­jet i osje­ćaj o nje­mu.