Mla­da li­kov­na umjet­ni­ca gra­fi­čar­ka po vo­ka­ci­ji Mil­ka De­li­ba­šić za re­la­tiv­no krat­ko vri­je­me uspje­la je da pri­vu­če pa­žnju jav­no­sti svo­jim ra­do­vi­ma. Dok gle­da­te nje­ne sli­ke, gra­fi­ke, ra­do­ve ra­đe­ne kom­bi­no­va­nom teh­ni­kom ili „fre­sko­pi­se”, ne mo­že­te se ote­ti uti­sku pro­vo­ka­ci­je. Ne ba­nal­ne, već one ko­ja tje­ra na du­blje raz­mi­šlja­nje zbog te­me i sna­ge ko­jom zra­če. Raz­log to­me mo­žda le­ži i u či­nje­ni­ci da se od sa­mih po­če­ta­ka, rad ove mla­de Nik­ši­ćan­ke fo­ku­si­ra di­rekt­no na čo­vje­ka, na nje­go­vo tje­le­sno ob­lič­je ko­je je po­la­zi­šte. Nje­ni ra­do­vi in­tri­gi­ra­ju i ino­stra­nu pu­bli­ku. Mil­ka De­li­ba­šić je iz­la­ga­la i van gra­ni­ca Cr­ne Go­re. U go­di­ni ko­ja je već za na­ma ona se usa­vr­ša­va na Ki­ne­skoj na­ci­o­nal­noj aka­de­mi­ji umjet­no­sti u Han­džou, na od­sje­ku In­ter­me­dia Arts. Na­ša umjet­ni­ca će ta­mo stu­di­ra­ti na­red­ne če­ti­ri go­di­ne.
● U cen­tru in­te­re­so­va­nja Va­šeg ra­da od po­čet­ka je ljud­sko ti­je­lo. Da li su raz­li­či­ti po­lo­ža­ji ti­je­la mo­žda na­čin da nas „pod­sje­ti­te” da i ti­je­lo go­vo­ri? Za­što lju­di da­nas ne (že­le da) pri­zna­ju da i ti­je­lo pa­ti, ali da nam ko­lo­kvi­jal­no re­če­no, i du­ša pa­ti?
– Moj rad je fo­ku­si­ran na čo­vje­ko­vo unu­tra­šnje bi­će, na sta­nja du­še, a ne na ti­je­lo kao ma­te­ri­jal­ni or­ga­ni­zam. Sto­ga ljud­sko ti­je­lo u mom ra­du ima ulo­gu me­di­ju­ma pre­ko ko­jeg go­vo­rim o tim sta­nji­ma. Sva ta sta­nja pred­sta­vlje­nih ti­je­la su u slu­žbi istog. I je­di­ni cilj ko­ji imam je da is­pri­čam svo­ju pri­ču, po­ka­žem svo­ju emo­ci­ju, u na­di da će dru­gi bi­ti u sta­nju da je iš­či­ta­va­ju u mom ra­du. Že­lim da dru­gi ra­zu­mi­je­va­ju moj rad pre­ko tih pred­sta­va, a ne mo­jih ri­je­či. Po­ne­kad mi se či­ni da i pre­vi­še go­vo­rim o svom ra­du, da se sam zna­čaj i sa­dr­žaj istog ri­je­či­ma po­či­nje spi­ra­ti, gu­bi­ti.
● Pri­ka­zu­je­te ak­to­ve, a po­ne­kad ko­ri­sti­te i sop­stve­no ti­je­lo kao in­stru­ment i mo­tiv ra­da. Da li smo za­i­sta u sta­nju na­go­sti vi­še „ogo­lje­ni” ili smo mo­žda, a u skla­du s na­šom kul­tu­rom, ci­vi­li­za­ci­jom u ko­joj smo od­ra­sli, ra­nji­vi­ji, „iz­lo­že­ni­ji osu­di”, bes­po­moć­ni­ji? Za­što je po­treb­no da nas pri­ka­že­te na taj na­čin? Ili se pri­kla­nja­te an­tič­kim ide­a­li­ma gdje je ti­je­lo sla­vlje­no?
– Ti­je­lo ko­je pred­sta­vljam je ti­je­lo oslo­bo­đe­no od sve­ga ne­po­treb­nog, sve­ga spo­lja­šnjeg, iz­u­zev se­be, svo­jih ko­sti­ju i svog me­sa, svo­je ma­se, te­ži­ne. To je ti­je­lo op­te­re­će­no sta­nji­ma du­še. Pre­ko spo­lja­šnjeg, fi­zič­kog go­vo­rim o unu­tra­šnjem, na taj na­čin ti­je­lu da­jem me­ta­fo­rič­ko zna­če­nje. Kost, me­so i emo­ci­ja ko­ja ih ob­li­ku­je, go­vo­re o unu­tra­šnjem gr­ču bi­ća. Ne že­lim da pri­ka­zu­jem ni­kog, već sam i ra­ni­je po­me­nu­la – ovo je pri­ča o me­ni! A, to, da li po­sma­trač tu pre­po­zna­je sop­stve­no is­ku­stvo, do­ži­vlja­va moj rad kao pri­ču o se­bi, to je iz­van mog do­ma­ša­ja. Dje­lo uvi­jek pre­va­zi­la­zi umjet­ni­ko­vu na­mje­ru.
● Ka­ko ste se ob­re­li u Ki­ni?
– Pri­ja­vi­la sam se na kon­kurs Vla­de NR Ki­ne za do­dje­lu sti­pen­di­ja za ma­ster i dok­tor­ske stu­di­je ko­ji je bio ob­ja­vljen na saj­tu Mi­ni­star­stva pro­svje­te Cr­ne Go­re. Sa­vjet u Pe­kin­gu je od­lu­či­vao o do­dje­li ovih sti­pen­di­ja, i ja sam ima­la tu sre­ću da po­sta­nem je­dan od sti­pen­di­sta. Sa­da sam stu­dent Ma­ster stu­di­ja na Ki­ne­skoj na­ci­o­nal­noj aka­de­mi­ji umjet­no­sti (Chi­na Aca­demy of Art, Han­gzhou, Chi­na), od­sjek In­ter­me­dija Arts. Stu­di­je tra­ju če­ti­ri go­di­ne – tri go­di­ne ma­ster pro­gra­ma i pr­va go­di­na uče­nje ki­ne­skog je­zi­ka. Ne pla­ši me tra­ja­nje stu­di­ja, mi­slim da će ove če­ti­ri go­di­ne br­zo da pro­đu, čak po­ne­kad i po­mi­slim da ovaj pe­ri­od ne­će bi­ti do­vo­ljan za stva­ra­nje još jed­ne cje­li­ne u mom ra­du, a ujed­no i za upo­zna­va­nje sa ki­ne­skom kul­tu­rom i isto­ri­jom.
● Šta Vas fa­sci­ni­ra u Ki­ni, ka­da je u pi­ta­nju obič­ni ži­vot, sva­ko­dne­vi­ca, a šta Vam je na ne­ki na­čin ne­shva­tlji­vo? Da li ste u Ki­ni Vi za njih, na ne­ki na­čin „eg­zo­ti­ka”? Da li ste na­i­šli na mo­žda ci­vi­li­za­cij­ski uslo­vlje­no ne­ra­zu­mi­je­va­nje po­na­ša­nja?
– U Ki­ni me sve fa­sci­ni­ra. Ovo je ne­vje­ro­vat­na ze­mlja. Ra­ni­je sam či­ta­la da su Ki­ne­zi je­dan od naj­sreć­ni­jih na­ro­da na svi­je­tu i sa­da sam se lič­no uvje­ri­la u to. Če­sto pro­vo­dim vri­je­me še­ta­ju­ći po­red je­ze­ra, tu uvi­jek na­i­đe­te na lju­de ko­ji­ma go­di­ne ni­je­su umi­ri­le duh, da se ta­ko iz­ra­zim. Na sva­kom ko­ra­ku je nji­ho­va pje­sma, ples, osmi­je­si. Sve to, i me­ne sa­mu či­ni sreć­nom. Mno­go vo­le go­ste iz ino­stran­stva, ho­će da vas upo­zna­ju, da raz­go­va­ra­ju sa va­ma, da vam po­klo­ne pa­žnju, iz­ne­na­de ne­kim li­je­pim ge­stom. To­pli­na u nji­ho­vom od­no­su pre­ma na­ma do­pri­no­si da ne osje­ćam ko­li­ko sam da­le­ko od ku­će.
● Ka­ko ocje­nju­je­te či­nje­ni­cu da se mno­ge Va­še ko­le­ge, mla­di lju­di, iako is­ti­ču da ne­ma­ju pri­li­ku, ne bo­re se sa­mi da stvo­re pri­li­ku? Da li ih u to­me spre­ča­va bor­ba za eg­zi­sten­ci­ju?
– Dok ste stu­dent ni­ko vas ne uči ka­ko da se su­o­či­te sa re­al­no­šću ko­ja vam slje­du­je po­sli­je fa­kul­te­ta. A kad se de­si taj tre­nu­tak, kad shva­ti­te da mo­ra­te po­če­ti raz­mi­šlja­ti o eg­zi­sten­ci­jal­nim pi­ta­nji­ma, da pro­stor za stva­ra­lač­ki rad po­sta­je sve ma­nji, a vri­je­me za mi­sao po­sta­je luk­suz ko­ji se­bi ne mo­že­te pri­u­šti­ti... e, on­da po­či­nju raz­o­ča­ra­nja. Gla­va poč­ne da „go­ri” od mi­sli i ni­je­smo u sta­nju da re­al­no sa­gle­da­mo stva­ri, sto­ga se če­sto či­ni da ne­ma iz­la­za. Naj­lak­še je bi­ti pa­si­van, sje­di­ti ku­ći i kri­vi­ti či­tav svi­jet jer nam u ži­vo­tu ni­je ona­ko ka­ko smo mi oče­ki­va­li. Mi­slim da je to po­gre­šno, ali ih u isto vri­je­me i ra­zu­mi­jem. Re­kla sam RA­ZU­MI­JEM, jer sam i ja u istim vo­da­ma plo­vi­la. Ni­je­sam mo­gla pro­na­ći po­sao, ali ni­je­sam htje­la ni sje­dje­ti ku­ći i ža­li­ti se. Htje­la sam tu ener­gi­ju usmje­ri­ti na ne­što li­je­po i po­zi­tiv­no, ta­ko je i za­po­čeo moj vo­lon­ter­ski rad u „A” ga­le­ri­ji u Nik­ši­ću. Do­pri­no­si­ti kul­tur­nom ži­vo­tu gra­da je uči­ni­lo da se osje­ćam do­bro i mi­slim da su mno­gi ko­ji su ima­li pri­li­ku da bu­du dio te pri­če, osje­ća­li isto. Uvi­jek po­sto­ji iz­laz, ako vam se jed­na vra­ta ne otvo­re, otvo­ri­će se dru­ga. Uvi­jek sam bi­la ak­tiv­na po pi­ta­nju kon­kur­sa, čak i ka­da ni­je­sam bi­la ras­po­lo­že­na za to, tje­ra­la sam se­be. Če­sto ni­je­sam ni vje­ro­va­la da ću pro­ći na tim kon­kur­si­ma, ali sam uvi­jek po­ku­ša­va­la. Sve to mi je omo­gu­ći­lo da pu­tu­jem, upo­zna­jem dru­ge kul­tu­re, umjet­ni­ke, umjet­nost... To su za me­ne bo­ga­ta is­ku­stva ko­ja su mno­go uti­ca­la na moj raz­voj.
● Što mo­že mlad čo­vjek, umjet­nik, da oče­ku­je u Cr­noj Go­ri?
– Mlad umjet­nik u Cr­noj Go­ri mo­ra bi­ti spre­man da se iz­bo­ri sa svim onim što će po­ku­ša­ti da ga na­ve­de da po­su­sta­ne i da se uda­lji od svog po­zi­va. To uglav­nom bu­du pi­ta­nja eg­zi­sten­ci­je. Ovo ni­je­su sa­mo pro­ble­mi u Cr­noj Go­ri, umjet­ni­ci ši­rom svi­je­ta se su­o­ča­va­ju sa istim. Po­lo­žaj umjet­ni­ka u Cr­noj Go­ri je po­seb­no ote­žan i či­nje­ni­com da u Cr­noj Go­ri ne po­sto­ji umjet­nič­ko tr­ži­šte. Umjet­nik ne mo­že ži­vje­ti od pro­da­je svog ra­da, već je pri­nu­đen ra­di­ti dru­ge po­slo­ve, če­sto i ne­ve­za­ne za stru­ku.
● Iz vi­zu­re ne­ko­ga ko je išao iz­van gra­ni­ca Cr­ne Go­re, gdje se po Va­ma, na­la­zi, po­zi­ci­o­ni­ra, cr­no­gor­ska li­kov­na sce­na?
– Cr­na Go­ra ima do­brih auto­ra ko­ji dje­lu­ju ne sa­mo u Cr­noj Go­ri, već su ak­tiv­ni i u ino­stran­stvu. Sma­tram da ima­mo šta da po­nu­di­mo svi­je­tu i či­me da do­pri­ne­se­mo svjet­skoj sce­ni.
● Na kra­ju, šta bi­ste po­že­lje­li se­bi, a šta na­šim či­ta­o­ci­ma za No­vu go­di­nu?
– Osmi­jeh na li­cu.
Ži­va­na Ja­nju­še­vić


U Nik­ši­ću je voj­ska osta­la bud­na

● Jed­na ste od mla­dih umjet­ni­ka ko­ji po­ku­ša­va­ju da rod­nom Nik­ši­ću vra­ti ba­rem dje­lić sta­re umjet­nič­ke sla­ve, ali i da uka­že da i sa­mi gra­đa­ni mo­ra­ju ne­što da ura­de za svoj grad. Ako iz­u­zme­mo mla­de lju­de oku­plje­ne oko PUNKT-a, ka­ko ste za­do­volj­ni „od­go­vo­rom” Nik­ši­ća­na?
– Nik­šić ni­je ni­kad iz­gu­bio tu sla­vu. Mo­žda se jed­no vri­je­me uspa­vao, ali je po­no­vo bu­dan. Do­sta do­brih auto­ra je po­ri­je­klom iz Nik­ši­ća, do­sta mla­de po­zi­tiv­ne stva­ra­lač­ke ener­gi­je po­sto­ji u ovom gra­du, i ovaj grad ima pre­div­nu pu­bli­ku. U Nik­ši­ću po­sto­je mla­di ta­len­to­va­ni lju­di ko­ji­ma lo­ši­ji uslo­vi ne mo­gu uma­nji­ti vo­lju i že­lju da stva­ra­ju. Mi­slim da se Nik­šić po toj ener­gi­ji i raz­li­ku­je od osta­lih gra­do­va, osta­li ne­ma­ju ta­kvu voj­sku. Ra­de­ći u ga­le­ri­ji ni­šta ni­je­sam ni od ko­ga oče­ki­va­la bez od sa­me se­be. Sta­nje po pi­ta­nju li­kov­ne umjet­no­sti u Nik­ši­ću ni­je baš do­bro. Sma­tram da je ta oblast za­po­sta­vlje­na. Pu­bli­ka se uspa­va­la, jer je želj­na kva­li­tet­ni­jih i ne­kih no­vi­jih pro­gra­ma. Sto­ga je moj cilj bio da do­ne­sem ma­lo dru­ga­či­je ener­gi­je kroz ne­ke no­vi­je, svje­ži­je umjet­nič­ke for­me. Mi­slim da sam na mi­nut uspje­la da oži­vim tu li­je­pu ener­gi­ju. Ni­je bi­lo la­ko, uvi­jek su me pi­ta­li za­što to ra­dim, go­vo­ri­li mi da mi se ni­ko ne­će za­hva­li­ti. Ali to ni­je bit­no, naj­bit­ni­je je da je stvo­re­no ne­što li­je­po i po­zi­tiv­no i da je to či­ni­lo ra­do­snim mno­ge, ne­ko vri­je­me, a sve osta­lo su sa­mo stva­ri na­še su­je­te i ega. Tre­ba da na­u­či­mo da ta sta­nja pre­va­zi­đe­mo i da sa­gle­da­mo ve­ću sli­ku. Mi­slim da svi tre­ba da raz­mi­šlja­mo ne sa­mo o svo­jim po­tre­ba­ma, ne­go i o to­me ka­ko da do­pri­ne­se­mo za­jed­ni­ci. Mo­je ak­tiv­no­sti u Nik­ši­ću su tre­nut­no pa­u­zi­ra­ne zbog mog usa­vr­ša­va­nja u Ki­ni. Ali, dok sam ov­dje, za Nik­šić ne bri­nem, znam da je osta­la voj­ska bud­na.