Jed­na je od naj­po­zna­ti­jih i naj­po­pu­lar­ni­jih ki­ne­skih knji­žev­ni­ca da­na­šnji­ce. Ve­ći­na od 40 knji­ga Dan­jan Čen ima sta­tus best­se­le­ra, a ne­ko­li­ko je pre­ve­de­no na vi­še svjet­skih je­zi­ka. „Šan­gaj­ska prin­ce­za” je nje­na pr­va knji­ga ko­ja je pre­ve­de­na na srp­ski je­zik. Od 2014. go­di­ne je u tri ma­ha bo­ra­vi­la u Sr­bi­ji, po­sli­je če­ga je ob­ja­vi­la vi­še du­žih i krat­kih tek­sto­va i dva krat­ka auto­r­ska fil­ma o Sr­bi­ji i nje­noj isto­ri­ji. Te­me fil­mo­va su kult kne­za La­za­ra i „Ha­zar­ski reč­nik” Mi­lo­ra­da Pa­vi­ća, ko­ji je bio nje­na ve­li­ka knji­žev­na in­spi­ra­ci­ja. Ona je po­mo­gla pro­mo­ci­ji u Ki­ni na­šeg no­be­lov­ca Ive An­dri­ća, a jed­na od lič­no­sti ko­joj se di­vi je i Ga­vri­lo Prin­cip. Nje­na po­sled­nja knji­ga „Ze­mlja uhva­će­nih sno­va” o Sr­bi­ji, na Saj­mu knji­ga u Šan­ga­ju u av­gu­stu 2016. bi­la je jed­na od naj­za­pa­že­ni­jih knji­ga.
Pro­sla­vlje­na ki­ne­ska knj­i­­­žev­ni­ca ne­dav­no je po­no­vo bo­ra­vi­la u Sr­bi­ji, gdje je sa ve­li­kim uspje­hom pro­mo­vi­sa­la svoj ro­man ,,Šan­gaj­ska prin­ce­za”, jed­nu od ri­jet­kih auten­tič­nih bi­o­gra­fi­ja, ko­ja go­vo­ri o stra­ho­ta­ma Kul­tur­ne re­vo­lu­ci­je. Auten­tič­na pri­ča o Dej­zi Kvok, ko­ju je otac iz Austra­li­je do­veo u Šan­gaj, smje­šte­na je me­đu ko­ri­ca­ma „Šan­gaj­ske prin­ce­ze”. Na­i­me, do­la­skom Mao Ce­dun­ga na vlast i to­kom Kul­tur­ne re­vo­lu­ci­je nje­na ju­na­ki­nja pre­ži­vje­la je pra­vi pa­kao. Muž joj je op­tu­žen kao ka­pi­ta­li­sta i pre­mi­nuo je u za­tvo­ru, a ona je sa si­nom iz­ba­če­na iz ku­će i na „pre­va­spi­ta­va­nje” pro­tje­ra­na na jed­no ostr­vo gdje je bi­la fi­zič­ki i psi­hič­ki ši­ka­ni­ra­na na raz­ne na­či­ne.
● Ka­ko ste Vi do­ži­vje­li Kul­tur­nu re­vo­lu­ci­ju?
– Kul­tur­na re­vo­lu­ci­ja je po­če­la u Ki­ni u lje­to 1966. Tra­ja­la je de­set go­di­na i za to vri­je­me ži­vot u mo­joj ze­mlji je u pot­pu­no­sti stao. Svi Uni­ver­zi­te­ti su bi­li za­tvo­re­ni, dok su mla­di, sa sred­njim obra­zo­va­njem, ima­li sa­mo je­dan iz­bor, da se ba­ve po­ljo­pri­vre­dom ili da u gra­du bu­du rad­ni­ci. U knji­ža­ra­ma su dr­ža­na sa­mo dje­la Mao Ce­dun­ga i ide­o­lo­ške knji­ge. Ka­da sam ima­la se­dam-osam go­di­na, do­šli su pri­pad­ni­ci Cr­ve­ne gar­de, pre­tre­sli nam ku­ću i ka­da su na­šli po­ro­dič­nu bi­bli­o­te­ku na spra­tu, po­ba­ca­li su knji­ge na uli­cu i sve ih spa­li­li.
● Ka­ko je knji­žev­nost po­sta­la Va­ša sud­bi­na, Va­še opre­dje­lje­nje?
– Po­če­la sam naj­pri­je sa dječ­jom knji­žev­no­šću, po­tom sam na­sta­vi­la sa do­ku­men­tar­nim knji­ga­ma i ro­ma­ni­ma. Naj­vi­še mo­jih knji­ga, ipak je na­mi­je­nje­no mla­di­ma. Ina­če, pr­vi sam pi­sac u Ki­ni ko­ji je po­kre­nuo naj­va­žni­je de­mo­graf­sko pi­ta­nje u Ki­ni, a to je za­kon po ko­jem brač­ni par mo­že da ima sa­mo jed­no di­je­te. Za jed­nu od mo­jih knji­ga ko­ja se ba­vi ovom te­ma­ti­kom sam do­bi­la zna­čaj­nu knji­žev­nu na­gra­du.
● Ko­ju svo­ju knji­gu sma­tra­te naj­dra­žom i za­što?
– ,,Mo­ja ma­ma je duh” je knji­ga ko­ja mi je naj­dra­ža. To dje­lo je na­mi­je­nje­no dje­ci i u nju sam ulo­ži­la naj­vi­še tru­da. Uvr­šte­no je u lek­ti­ru i sva­ke go­di­ne ga do­štam­pa­va­ju u ve­li­kom ti­ra­žu. Na­pi­sa­la sam do­sta knji­ga o Šan­ga­ju. One su mi ta­ko­đe ve­o­ma dra­ge, po­put re­ci­mo ,,Šan­gaj­ske tri­lo­gi­je”. Na­sto­ja­la sam da po­ka­žem i jed­no ma­nje po­zna­to li­ce Šan­ga­ja, a to je da je on ne sa­mo sna­žan eko­nom­ski već i kul­tur­ni cen­tar.
● Put lič­nog raz­vo­ja kao pi­sca od­veo Vas je i do mje­sta gdje su na­sta­ja­la ne­ka od naj­ve­ćih dje­la svjet­ske kul­tu­re?
– Kao pi­sac raz­vi­ja­la sam se ta­ko što sam mno­go či­ta­la, naj­vi­še stra­nu knji­žev­nost. Ni­sam se pri­tom ve­zi­va­la ni za jed­nog auto­ra, već sam či­ta­la ono što mi se do­pa­da­lo, od dje­la do dje­la. Ta­ko sam i gra­di­la se­be kao pi­sca. Od srp­skih pi­sa­ca na me­ne je po­seb­no uti­cao Mi­lo­rad Pa­vić. Na­rav­no, ne bih da iz­o­sta­vim svjet­ske kla­si­ke. Ne­dav­no sam bo­ra­vi­la u Ita­li­ji gdje su, nas pi­sce, vo­di­li na mje­sta ve­za­na za knji­žev­nost. Ta­ko sam bi­la u pri­li­ci da bli­že ,,upo­znam” Šek­spi­ra, Di­mu, Dan­tea... Bi­la sam ve­o­ma sreć­na što sam svo­je omi­lje­ne pi­sce mo­gla da ,,pra­tim” kroz mje­sta na ko­ji­ma su oni bo­ra­vi­li.
● Sva­ki pi­sac ima svo­je na­vi­ke, pra­vi­la, ri­tu­a­le. Ko­ji su Va­ši?
– Nor­mal­na sam oso­ba i ra­dim on­da ka­da ra­di i obi­čan svi­jet, za­pra­vo ve­ći­na lju­di – da­nju. No­ću vo­lim da spa­vam. Dok mi je kćer­ka bi­la ma­la, pra­ti­la sam njen ri­tam, me­đu­tim, sa­da svo­je rad­no vri­je­me kro­jim pre­ma stan­dard­nom rad­nom da­nu i to je to.
● Šta Vas je po­ta­klo na od­lu­ku da na­či­ni­te do­ku­men­tar­ni film o srp­skom kne­zu La­za­ru, Ma­na­sti­ru Ra­va­ni­ci?
– Pro­či­ta­la sam mno­go knji­ga o Sr­bi­ji, na­ro­či­to o bo­ju na Ko­so­vu, o kne­zu La­za­ru. Ve­o­ma mi se do­pa­la nje­go­va ne­vje­ro­vat­na hra­brost i mu­žev­nost. Bi­la sam u Ra­va­ni­ci i do­bi­la do­zvo­lu da sni­mim do­ku­men­tar­ni film. Ta­ko sam bi­la u pri­li­ci da pri­su­stvu­jem ve­čer­njoj slu­žbi u ne­dje­lju ko­ja se već vje­ko­vi­ma od Ko­sov­skog bo­ja slu­ži kne­zu La­za­ru. Bio je to ve­li­čan­stven do­ga­đaj. Ni­sam ra­zu­mje­la u pr­vi mah o če­mu pje­va­ju. Za­mo­li­la sam igu­ma­ni­ju da mi ob­ja­sni o če­mu to pje­va­ju. Ona mi je da­la tekst, ko­ji su mi pre­ve­li. Na­kon to­ga sam na­pra­vi­la do­ku­men­tar­ni film ,,Pje­vam za te­be”. Fa­sci­ni­ra­la me je či­nje­ni­ca da se ta slu­žba odr­ža­va to­li­ko vje­ko­va, bez pre­stan­ka. Za me­ne je to ne­što ve­li­čan­stve­no. Ina­če, na­pra­vi­la sam čak de­vet krat­kih fil­mo­va o Sr­bi­ji. Že­lje­la sam da na­rod iz Ki­ne vi­di upra­vo ovo o če­mu smo pri­ča­le. Da upo­zna va­šu ze­mlju. Ne­ke od njih sam već pri­ka­za­la u Ki­ni i svi­ma se mno­go do­pa­la Sr­bi­ja. Na­dam se da će se ki­ne­ska pu­bli­ka ra­do­va­ti i mo­jim fil­mo­vi­ma o Ra­va­ni­ci, Be­o­gra­du, Opo­vu i No­vom Pa­za­ru.
M.Mi­lo­sa­vlje­vić


Mo­ja ju­na­ki­nja

● Va­ša ju­na­ki­nja je, ipak, do­če­ka­la kraj Kul­tur­ne re­vo­lu­ci­je…
– Da, u nje­nim po­znim go­di­na­ma ži­vo­ta ona se an­ga­žo­va­la kao po­zna­va­lac en­gle­skog je­zi­ka ka­ko bi po­mo­gla Šan­ga­ju da se što pri­je otvo­ri pre­ma svi­je­tu. Iako je po­sta­la po­zna­ta ši­rom svi­je­ta, ona ni­ka­da ni­je htje­la da se ise­li iz Ki­ne ni­ti da kri­ti­ku­je svo­ju ze­mlju. Tvr­di­la je da je za­pra­vo sve što je do­ži­vje­la osna­ži­lo nje­nu lič­nost. Na­kon upo­zna­va­nja sa njom raz­go­va­ra­le smo to­kom tri go­di­ne dok sam pri­pre­ma­la ovu knji­gu. Po­no­sna i do­sto­jan­stve­na oti­šla je na vječ­ni po­či­nak na ko­ji sam je is­pra­ti­la.


Šan­gaj­ska tri­lo­gi­ja

Ro­đe­na je u Pe­kin­gu, ali još kao ma­la sa ro­di­te­lji­ma se pre­se­li­la u Šan­gaj, gdje i sa­da ži­vi i sma­tra se ži­vih kul­tur­nim sim­bo­lom tog gra­da. Dan­jan Čen je di­plo­mi­ra­la ki­ne­sku knji­žev­nost na Uni­ver­zi­te­tu u Is­toč­noj Ki­ni, ra­di­la kao re­por­ter u ma­ga­zi­nu za dje­cu, a po­če­la je kao dječ­ji pi­sac. Nje­na knji­ga „Smrt uče­ni­ce” (1990) uvr­šte­na je u 100 naj­bo­ljih dječ­jih knji­ga svi­je­ta. Na po­seb­no ve­li­ki od­ziv či­ta­la­ca na­i­šle su nje­ne knji­ge na te­mu po­li­ti­ke jed­nog dje­te­ta u Ki­ni, o ko­joj je pri­je nje vr­lo ma­lo pi­sa­no. Za auto­bi­o­graf­ski ro­man „De­vet ži­vo­ta” (1992), o is­ku­stvi­ma dje­ce u vri­je­me Kul­tur­ne re­vo­lu­ci­je u Ki­ni, do­bi­la je Une­sko­vu Na­gra­du za mir. Bi­la je no­mi­no­va­na za „Nje­mač­ku knji­žev­nu na­gra­du za mla­de pi­sce” 1996. go­di­ne i do­bit­nik je još ne­ko­li­ko ne ma­nje va­žnih me­đu­na­rod­nih pri­zna­nja. Po­zna­ta je i Šan­gaj­ska tri­lo­gi­ja ko­ju či­ne pu­bli­ci­stič­ke knji­ge „Šan­gaj­ska me­mo­ra­bi­li­ja” (1998), „Šan­gaj­ska prin­ce­za” (1999) i „Šan­gaj­ska lje­po­ti­ca” (2000).