Vi­o­lon­če­li­sta Dmi­trij Pro­ko­fjev pam­ti­će ovu go­di­nu, jer je od fe­bru­a­ra stal­no an­ga­žo­van u Cr­no­gor­skom sim­fo­nij­skom or­ke­stru kao vo­đa če­la. Ro­đe­ni Mo­sko­vlja­nin, di­je­te uspje­šnih mu­zi­ča­ra i pe­da­go­ga, ško­lo­vao se na dva fron­ta – za­vr­šio je osnov­ne i post­di­plom­ske stu­di­je na Mo­skov­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu, a na Mo­skov­skom uni­ver­zi­te­tu di­plo­mi­rao je po­li­tič­ki me­nadž­ment i eko­no­mi­ju.
Po­bjed­nik je broj­nih me­đu­na­rod­nih tak­mi­če­nja i do­bit­nik Spe­ci­jal­ne na­gra­de te­le­vi­zij­skog ka­na­la „Kul­tu­ra” na me­đu­na­rod­nom tak­mi­če­nju „P. I. Čaj­kov­ski” (Ru­si­ja, 2002). Pro­ko­fjev je bio od 2000. go­di­ne so­li­sta dr­žav­nog ka­mer­nog or­ke­stra „Mo­skov­ski vir­tu­o­zi” ko­jim je ru­ko­vo­dio V. Spi­va­kov. Kao so­li­sta na­stu­pao je ši­rom Evro­pe. So­lo kon­cert ko­ji je odr­žao u ma­ju 2003. go­di­ne u okvi­ru me­đu­na­rod­nog fe­sti­va­la u Ber­ge­nu, nor­ve­ška štam­pa je pro­gla­si­la za naj­bo­lji u se­zo­ni. Kao so­li­sta sa­ra­đi­vao je sa re­no­mi­ra­nim or­ke­stri­ma i po­zna­tim di­ri­gen­ti­ma, a uče­snik je broj­nih me­đu­na­rod­nih mu­zič­kih fe­sti­va­la. Pr­vi CD Dmi­trij Pr­o­ko­fjev je sni­mio u še­sna­e­stoj go­di­ni s pro­fe­so­rom Mo­skov­skog kon­zer­va­to­ri­ju­ma Alek­se­jem Na­sed­ki­nom, a 2004. sa pi­ja­ni­stom Alek­san­drom Ko­bri­nom. Po­put ro­di­te­lja po­stao je i pe­da­gog, pa od 2008. go­di­ne pre­da­je vi­o­lon­če­lo na Mo­skov­skom dr­žav­nom kon­zer­va­to­ri­ju­mu „P.I. Čaj­kov­ski”.
– U Cr­nu Go­ru sam do­šao pr­vi put pri­je pet go­di­na, da pro­ve­dem na pra­zni­ke. U stva­ri, pr­vo su do­šli mo­ji ro­di­te­lji, ko­ji su osta­li jer im se va­ša ze­mlja ve­o­ma svi­dje­la. Kad sam pr­vi put po­sje­tio Cr­nu Go­ru stra­šno mi se do­pa­la va­ša oba­la, Bar, Bu­dva, a bio sam im­pre­si­o­ni­ran Ko­to­rom. Od ta­da sam ov­dje stal­no do­la­zio na od­mor, sam ili sa pri­ja­te­lji­ma. U me­đu­vre­me­nu sam sklo­pio i ne­ko­li­ko pri­ja­telj­sta­va. Ka­ko sam svi­rao u or­ke­stru od svo­je dva­de­ste od­lu­čio sam da na­pra­vim pa­u­zu od Mo­skve i an­sam­bla i od­lu­čio da se pre­se­lim u Cr­nu Go­ru kod ro­di­te­lja. Na­kon par mje­se­ci za­in­te­re­so­vao sam se za va­šu mu­zič­ku sce­nu i do­ži­vio po­ma­lo šok kad sam vi­dio da ima­te sa­svim do­bar sim­fo­nij­ski or­ke­star. Upo­znao sam di­ri­gen­ta, ma­e­stra Gri­go­ri­ja Kra­ska sa ko­jim sam se do­go­vo­rio oko an­ga­žma­na u or­ke­stru. Re­kao sam mu da mi je te­ško da ne ra­dim ni­šta, a opet vo­lim da svi­ram vi­o­lon­če­lo i od­lu­či­li smo da poč­nem sa pro­ba­ma. Otvo­ri­lo se u to vri­je­me mje­sto za pr­vo če­lo, što je bi­la zgod­na ko­in­ci­den­ci­ja – na­veo nam je svo­je „pr­ve cr­no­gor­ske ko­ra­ke” Pro­ko­fjev.
● Šta mi­sli­te o na­šoj mu­zič­koj sce­ni kao ne­ko ko je u po­zna­tom or­ke­stru od 20. go­di­ne u ze­mlji ko­ja se mo­že po­hva­li­ti naj­vi­šim ni­vo­om mu­zič­kog ži­vo­ta?
– Za­te­kao sam za­ni­mljiv, po­ma­lo dis­kre­tan, mu­zič­ki ži­vot. Lje­ti je mu­zič­ka sce­na ve­o­ma ži­va. Ipak, u po­sled­nje vri­je­me sve vi­še se ši­ri krug gra­do­va u ko­ji­ma je pu­bli­ka za­in­te­re­so­va­na za kla­si­ku. To je re­zul­tat ra­da an­sam­ba­la u tim gra­do­vi­ma ko­ji ši­re krug pu­bli­ke na­klo­nje­ne kla­si­ci. Me­đu­tim, ka­mer­na mu­zi­ka ni­je do­volj­na. Zna­te, sim­fo­nij­ski or­ke­star je ozbi­ljan pro­je­kat, i ve­o­ma skup. To je ta­ko u svim ze­mlja­ma. Ne mo­že­te ima­ti jef­tin sim­fo­nij­ski or­ke­star. To je ne­mo­gu­će. No, sa sim­fo­nij­skim or­ke­strom do­bi­ja­te no­vi kva­li­tet mu­zič­kog ži­vo­ta, a ni­vo mu­zič­ke kul­tu­re se di­že. Slič­no je sa po­zo­ri­štem. Kla­sič­na mu­zi­ka vas ople­me­nju­je. Mi­slim da ta­mo gdje ne­ma kla­sič­ne mu­zi­ke ne mo­že bi­ti ri­je­či o kul­tu­ri i kul­tur­noj sce­ni. Ve­o­ma ža­lim lju­de ko­ji ni­su ni­kad slu­ša­li kla­sič­nu mu­zi­ku, išli u po­zo­ri­šte, u bi­o­skop. To je mo­je mi­šlje­nje. Moj san je da ima što vi­še sce­na za iz­vo­đe­nje kon­ce­ra­ta. Ne mi­slim na dvo­ra­ne za sim­fo­nij­ske or­ke­stre, već na sce­ne u ma­njim gra­do­vi­ma. Ni­je fer da u Pod­go­ri­ci ima­te sve, a u unu­tra­šnjo­sti ni­šta. Kad smo na­stu­pi­li u Plje­vlji­ma vi­dio sam sa ko­li­ko nas je odu­še­vlje­nja pu­bli­ka slu­ša­la. To jed­no­stav­no ni­je fer. Ve­o­ma mi je žao što ne mo­že­mo da na­stu­pa­mo če­šće po Cr­noj Go­ri.
● Svje­do­ci smo da je ove go­di­ne do­šlo do za­te­za­nja od­no­sa iz­me­đu Cr­ne Go­re i Ru­si­je. Da li ste do­ži­vje­li ne­ke ne­pri­jat­no­sti po­sljed­njih mje­se­ci?
– Ap­so­lut­no ne. Mo­ji pri­ja­te­lji iz Mo­skve mi po­sled­njih mje­se­ci če­sto po­sta­vlja­ju pi­ta­nja o Cr­noj Go­ri i ži­vo­tu ov­dje. Po­sta­vlja­ju mi to­li­ko čud­nih pi­ta­nja o po­lo­ža­ju nas Ru­sa ov­dje. No, ja ne­mam šta dru­go da im ka­žem, ne­go da sam ov­dje sre­ćan, i da ih po­zo­vem da se uvje­re. Ni­sam imao pro­ble­ma. Je­di­ni pro­blem imam kad su u pi­ta­nju in­for­ma­ci­je iz Ru­si­je. Obič­no se va­še in­for­mi­sa­nje o mo­joj ze­mlji za­dr­ža­va na ve­li­kim tra­ge­di­ja­ma. A, za­pra­vo to ni­šta ne go­vo­ri o ži­vo­tu ta­mo. Mi­slim da su va­ši me­di­ji pu­ni po­gre­šnih i zbu­nju­ju­ćih in­for­ma­ci­ja o Ru­si­ji. Ni­ko ne pi­še o to­me ka­ko nam se ži­vot pro­mi­je­nio po­sled­njih 25 go­di­na, ko­li­ko nam se pro­mi­je­ni­la sva­ko­dne­vi­ca. Na­ši ži­vo­ti ta­da i sa­da ne mo­gu se po­ve­za­ti. Mi­slim da je to ge­ne­ral­no ve­li­ki pro­blem sa ko­jim Ru­si po­ku­ša­va­ju da se no­se. Ov­dje su lju­di ve­o­ma lju­ba­zni pre­ma Ru­si­ma, ve­o­ma su ši­ro­ko­gru­di i ne mo­gu da na­đem ri­je­či ko­ji­ma bih to po­hva­lio. Ni­sam mje­ro­da­van da ko­men­ta­ri­šem dnev­nu po­li­ti­ku. Zna­te osim što sam mu­zi­čar di­plo­mi­rao sam na Mo­skov­skom uni­ver­zi­te­tu i po­li­tič­ki me­nadž­ment i eko­no­mi­ju. Ali, i po­red tog obra­zo­va­nja ni­sam si­gu­ran u šta će se ova si­tu­a­ci­ja pre­tvo­ri­ti u bu­duć­no­sti. Mi­slim, po­li­ti­ka je pro­ces. Mno­gi lju­di i sa ma­nje obra­zo­va­nja od mog mno­go ko­men­ta­ri­šu dnev­no­po­li­tič­ke do­ga­đa­je u Ru­si­ji, a za­pra­vo ne­ma­ju ni po­lo­vi­nu in­for­ma­ci­ja ko­je im tre­ba­ju za vje­ro­do­stoj­nu ana­li­zu. Iskre­no, sma­tram da je i po­pri­lič­no glu­po pri­ča­ti i po­li­ti­ci.
● Ka­ko Vam se do­pa­da ži­vot u Cr­noj Go­ri?
– Vo­lim ovu ze­mlju, svi­đa mi se pri­ro­da, do­pa­da­ju mi se ov­da­šnji lju­di. Mi­slim da su Ru­si i Cr­no­gor­ci ve­o­ma bli­ski. Ali i raz­li­či­ti. Mo­ram da vam pri­znam da mi se Cr­no­gor­ci stra­šno do­pa­da­ju – ve­o­ma su oštro­um­ni, a isto­vre­me­no sim­pa­tič­ni. Ov­dje je ži­vot jed­no­sta­van, osje­ća se lju­bav pre­ma ži­vo­tu i uži­va­nju. Za Ru­se je ži­vot bor­ba, a za Cr­no­gor­ce uži­va­nje. To vam je osnov­na raz­li­ka u na­šim men­ta­li­te­ti­ma. Ži­vio sam u Mo­skvi, ve­li­kom gra­du, cen­tru ogrom­ne Ru­ske Fe­de­ra­ci­je i stal­no sam sa­njao dru­ga­či­ji ži­vot, na ne­ki na­čin nor­mal­ni­ji od ono­ga ko­jim sam ži­vio. Do­la­skom u Cr­nu Go­ru pro­mi­je­nio sam ži­vot­nu fi­lo­zo­fi­ju.
● Šta bi pro­mi­je­ni­li u Cr­noj Go­ri?
- Ni­šta. Ja sam se pro­mi­je­nio, i mi­je­njam se i da­lje. Mi­slim da tre­ba mi­je­nja­ti se­be, a ne ono što vas okru­žu­je.
● Gdje će­te pro­ve­sti pra­zni­ke?
- Vo­lim da ski­jam, če­sto idem u Ko­la­šin i na Ža­bljak. Idem na mo­re kad god mo­gu, obo­ža­vam da pli­vam. Re­dov­no pli­vam, i sa­da, zi­mi. Sma­tra­ću po­kri­ve­ni ba­zen u Pod­go­ri­ci ve­li­kim po­klo­nom.
● Šta bi­ste po­že­lje­li lju­di­ma za No­vu go­di­nu i Bo­žić?
- Pro­sto ne znam što bih vam po­že­lio. Ima­te li­je­pu ze­mlju, pre­li­je­pu pri­ro­du, li­jep na­rod. Pred va­ma je li­je­pa bu­duć­nost. Na hi­lja­de že­lja su vam već is­pu­nje­ne. A što se me­ne ti­če – po­že­lio bih još vi­še sun­ča­nih da­na ne­go što ih već ima u Cr­noj Go­ri, jer kad se sje­tim ru­ske zi­me, vru­ći­na mi uop­šte ne sme­ta. Po­že­lio bih, ka­ko mi to ka­že­mo, da vam dje­ca bu­du sta­ri­ja još jed­nu go­di­nu.
● A se­bi?
- Po­že­lio bih... Vi­še in­te­re­sant­nih na­stu­pa. Mi­slim pri­je sve­ga na na­stu­pe ka­mer­nog or­ke­stra. Že­lim da vi­še lju­di po­sje­ću­je kon­cer­te. Vo­lio bih da ima­mo vi­še pu­bli­ke, ko­ja će nam uz­vra­ti­ti ener­gi­ju ko­ju joj da­ru­je­mo na sce­ni.
● U lič­nom ži­vo­tu?
- Mi­slim da umjet­ni­ci ne­ma­ju pri­vat­ni ži­vot. Nji­hov lič­ni ži­vot se po­sma­tra kroz rad, to jest mu­zi­ka je nji­hov lič­ni ži­vot. Ne raz­li­ku­jem svoj pri­vat­ni ži­vot od mu­zi­ke. To je za me­ne ve­o­ma po­ve­za­no. Bit­no mi je da sa­ra­đu­jem sa do­brim lju­di­ma i do­brim mu­zi­ča­ri­ma.
● Ko­li­ko je po­treb­no Cr­no­gor­skom sim­fo­nij­skom or­ke­stru da do­stig­ne ni­vo ko­ji ima­ju do­bri an­sam­bli u Evro­pi?
- Za­pra­vo, mi smo do­sti­gli taj evrop­ski ni­vo. Mo­gu re­ći da pri­pa­da­mo gru­pi bo­ljih or­ke­sta­ra na Bal­ka­nu. Na­ža­lost, mo­ram da ka­žem da evrop­ski ni­vo ne pod­ra­zu­mi­je­va sa­mo kva­li­tet mu­zi­ča­ra, ne­go mno­go vi­še. To je pri­je sve­ga pro­blem or­ga­ni­za­ci­je i si­ste­ma. Tre­ba za to ma­lo vi­še vre­me­na. Ima­mo mo­ti­va­ci­ju i sprem­ni smo za br­ži raz­voj, pa sam si­gu­ran da će­mo u na­red­nim go­di­na­ma po­ka­za­ti ko­li­ko mo­že­mo da bu­de­mo kon­ku­rent­ni i u evrop­skim okvi­ri­ma. Ka­ko sa­da stva­ri sto­je naj­bo­lji or­ke­stri su u Nje­mač­koj i Ho­lan­di­ji. Je­dan or­ke­star či­ne mu­zi­ča­ri, at­mos­fe­ra i mo­ti­va­ci­ja. Mi mo­že­mo da iz­ve­de­mo sa­vr­šen kon­cert, kao što je bi­lo na kra­ju pro­šle se­zo­ne. Kad je­dan or­ke­star mo­že ge­ni­jal­no da iz­ve­de jed­no dje­lo to zna­či da je od­li­čan. E, sad, ka­ko do­ći do to­ga da sva­kog da­na bu­de­mo od­lič­ni? To je raz­li­ka iz­me­đu or­ke­sta­ra. Tre­ba do­sti­ći kon­di­ci­ju i iz­gra­di­ti si­stem ta­ko da i kad nam ni­je do­bar dan or­ke­star zvu­či od­lič­no. Mi­slim da smo na pra­vom pu­tu, sprem­ni smo, sa­mo nam tre­ba još ma­lo da iz­gra­di­mo si­stem.
SVE­TLA­NA ĆET­KO­VIĆ


Mu­zič­ka i dru­ge ve­ze sa slav­nim kom­po­zi­to­rom

● Da li Vas za kom­po­zi­to­ra Ser­ge­ja Pro­ko­fje­va ve­že sa­mo mu­zi­ka, ili i isto po­ro­dič­no po­ri­je­klo?
- Mo­ja po­ro­di­ca po­ti­če iz istog mje­sta kao i Ser­gej Pro­ko­fjev. No, do­ka­za­ti da ima­mo za­jed­nič­ko po­ri­je­klo ni­je la­ko. Na­i­me, po­sli­je Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je mno­gi lju­di su umr­li, a sa nji­ma su ne­sta­la i mno­ga do­ku­men­ta ko­ji bi svje­do­či­la o po­ro­dič­nim ve­za­ma. Mno­go njih je emi­gri­ra­lo, pa je to još jed­na do­dat­na po­te­ško­ća. On­da je do­šao Dru­gi svjet­ski rat. Ser­gej Pr­ko­fjev je za mno­ge Ru­se bio raz­o­ča­ra­nje. On je bio u emi­gra­ci­ji od 1918. do 1932. go­di­ne, a on­da se vra­tio u SSSR. Kod Sta­lji­na je ži­vio kao kralj, a po­sli­je ra­ta pao je u ne­mi­lost i ta­ko je ži­vio do smr­ti. Ma­lo je po­zna­to da je umro istog da­na kad i Sta­ljin 1953. go­di­ne. I dok je ne­ko­li­ko hi­lja­da umr­lo tu­gu­ju­ći za Sta­lji­nom, na Pro­ko­fje­vlje­vu sa­hra­nu je do­šao sa­mo Šo­sta­ko­vič i još dva kom­po­zi­to­ra. Ali, ko je Pro­ko­fjev? Ta­ko je to bi­lo.