Po­što­va­nje dječ­je je­din­stve­no­sti, pod­sti­ca­nje stva­ra­lač­kog is­tra­ži­va­nja, ma­šte, in­spi­ra­ci­ja, kre­a­ci­ja, na­dah­nu­će sve to kra­si uče­ni­ke OŠ „Ok­to­ih”. Na ča­so­vi­ma se na­por­no ra­di, a na­kon njih dje­ca po­ha­đa­ju broj­ne sek­ci­je - dram­ska, li­te­rar­na, mla­di ma­te­ma­ti­ča­ri, li­kov­na sek­ci­ja, rit­mič­ka, hor... Uče­ni­ci su mak­si­mal­no an­ga­žo­va­ni jer ra­de ono što že­le i vo­le, a po­zna­to je da uko­li­ko ra­di­mo ono što vo­li­mo, ni­šta ni­je te­ško, ma ko­li­ko god na­por­no bi­lo. O tru­du uče­ni­ka i na­stav­nog oso­blja svje­do­če broj­ne na­gra­de i pri­zna­nja na svim ni­vo­i­ma tak­mi­če­nja li­te­rar­nih i li­kov­nih kon­kur­sa, re­ci­ta­to­ra, dram­skog stva­ra­la­štva, spor­ta... Za njih ne­ma pre­pre­ka, a broj­ni re­zul­ta­ti ih mo­ti­vi­šu da i da­lje bu­du naj­bo­lji.
Na ča­so­vi­ma no­vi­nar­ske ra­di­o­ni­ce se na­por­no ra­di, a od ove go­di­ne for­mi­ra­na je no­vi­nar­ska re­dak­ci­ja ko­ja pri­re­đu­je tek­sto­ve za pr­vi broj škol­skog ča­so­pi­sa ko­ji ter­ba da iza­đe u ja­nu­a­ru. Član re­dak­ci­je Iri­na Jo­kić ob­ja­sni­la je da su na tu ide­ju do­šli ka­ko bi pri­bli­ži­li svo­jim dru­ga­ri­ma kao i oni­ma iz dru­gih ško­la šta sve oni ra­de u ško­li i či­me se ba­ve.
- Mi­sli smo da bi bi­lo li­je­po da na­ša ško­la ima ča­so­pis u ko­jem će­mo is­ti­ca­ti na­še uspje­he, do­ga­đa­je, i iz­ra­zi­ti svo­ju kre­a­tiv­nost. Li­je­po je što ima­mo pri­li­ku da is­tra­žu­je­mo, ra­di­mo in­ter­vjue... Sva­ko do­bi­je svoj za­da­tak i tru­di se da ga uspje­šno za­vr­ši –ob­ja­sni­la je Jo­kić.
I njen re­dak­cij­ski ko­le­ga Lu­ka Šće­pa­no­vić ka­zao je da se na ča­so­vi­ma no­vi­nar­ske ra­di­o­ni­ce ba­ve raz­li­či­tim te­ma­ma.
- Ba­vi­mo se svim obla­sti­ma, pi­še­mo o uspje­šnim na­stav­ni­ci­ma i đa­ci­ma, pro­mo­vi­še­mo pred­me­te, raz­ne za­ni­mlji­vo­sti... Vla­da tim­ski duh ka­ko bi sve to va­lja­no pri­pre­mi­li. Na­da­mo se i da će ovaj no­vi ča­so­pis na ko­jem ra­di­mo za­in­te­re­so­va­ti na­še dru­ga­re – re­kao je Šće­pa­no­vić.
U ovoj ško­li se ra­đa­ju i pi­sci. Me­đu nji­ma su Špi­ro Mu­go­ša i Ol­gi­ca Ra­šo­vić ko­ji su osvo­ji­li pr­vu i spe­ci­jal­nu na­gra­du na kon­kur­su ko­ji je pri­re­đen za Dan uči­te­lja.
- Po­no­san sam na pr­vu nag­ra­du ko­ju sam osvo­jio na li­te­rar­nom kon­kur­su „Pi­smo mo­joj uči­te­lji­ci”. Ni­je mi bi­lo te­ško da na­đem in­spi­ra­ci­ju za že­nu ko­ja me na­u­či­la pr­vim slo­vi­ma i za­hva­lju­ju­ći ko­joj sam i da­nas mar­ljiv uče­nik. Maj­ka mi je pro­fe­sor ma­ter­njeg je­zi­ka i uz nju sam se za­in­te­re­so­vao za pi­sa­nje. Po­red to­ga od­lič­no mi ide i ma­te­ma­ti­ka – re­kao je Mu­go­ša.
I Ol­gi­ca Ra­šo­vić do­bit­nik je broj­nih na­gra­da za pi­sa­no stva­ra­la­štvo. Ka­ko je ka­za­la pi­še od ma­lih no­gu, i pi­še na raz­ne te­me.
Još je­dan uspjeh ko­jim se upra­va ško­le po­no­si po­sti­gle su sve­stra­ne uče­ni­ce Lo­re­na Jan­ko­vić i Je­le­na Do­bri­ča­nin ko­je se ba­ve se pje­va­njem, ple­som, glu­mom... Njih dvi­je pred­sta­vlja­će ško­lu u apri­lu u pro­jek­tu „Cr­na Go­ra u rit­mu Evro­pe”.
Je­le­na Do­bri­ča­nin po­red ple­sa svi­ra, glu­mi i vo­di dječ­ju emi­si­ju na jed­noj te­le­vi­zi­ji. Svi­ra kla­vir već šest go­di­na.
-Ple­som se ba­vim od še­ste go­di­ne. Vi­še­stru­ki sam dr­žav­ni pr­vak i idem u ple­sni klub „Bju­ti”. Uče­stvo­va­la sam na mno­gim me­đu­na­rod­nim tak­mi­če­nji­ma ši­rom Evro­pe. Svi­ram i kla­vir već šest go­di­na. Opro­ba­la sam se i u glu­mi i no­vi­nar­stvu – re­kla je Do­bri­ča­nin.
I Lo­re­na Jan­ko­vić po­sti­gla je zna­čaj­ne re­zul­ta­te na broj­nim mu­zič­kim fe­sti­va­li­ma i uče­stvu­je u Pin­ko­vim zvej­zdi­ca­ma.
- Od ma­le­na sam is­ka­zi­va­la lju­bav pre­ma pje­va­nju i mo­ji ro­di­te­lji su pre­po­zna­li taj ta­le­nat. Pr­vi put sam za­pje­va­la na fe­sti­va­lu „Zlat­na pa­hu­lja” u Ro­ža­ja­ma i od ta­da ni­žem broj­ne na­gra­de. Da bi po­stao do­bar pje­vač mo­ra se do­sta vje­žba­ti. Pu­bli­ci je po­treb­no is­ka­za­ti osje­ća­nja da bi mo­gao po­bi­je­di­ti - is­pri­ča­la je Lo­re­na Jan­ko­vić.
VIdosava Radović


Hu­ma­nost se ne mo­že mje­ri­ti

Rad sa dje­com po­ne­kad ni­je lak, ali ka­da se po­gle­da­ju re­zul­ta­ti ko­je oni ostva­re on­da ste za­do­volj­ni i to vas tje­ra da na­sta­vi­te da­lje, pri­ča na­stav­ni­ca Ta­ma­ra Da­mja­no­vić ko­ja za­jed­no sa psi­ho­lo­gom Mi­li­com Pu­šo­njić vo­di vo­lon­ter­ski klub. Ona je ob­ja­sni­la da ima­ju du­gu tra­di­ci­ju vo­lon­ter­stva u ško­li, te da se hu­ma­nost ne mo­že mje­ri­ti.
Čla­ni­ce vo­lon­ter­skog klu­ba Kla­ra Dra­go­vić i Ani­ka Vi­lo­tić ob­ja­sni­le su šta su sve ura­di­li.
-Pr­va ak­ci­ja je na­mi­je­nje­na ugro­že­ni­ma u po­o­pla­va­ma u na­se­lju Ri­ver­sajd u Be­ra­na­ma. Na­kon to­ga smo uče­stvo­va­li u po­šu­mlja­va­nju Daj­bab­ske Go­re, a tre­ća ak­ci­ja od­no­si­la se na do­dje­lu no­vo­go­di­šnjih pa­ke­ti­ća za krov­no udru­že­nje dje­ce sa po­te­ško­ća­ma u raz­vo­ju – ob­ja­sni­le su Dra­go­vić i Vi­lo­tić.
Nji­hov dru­gar Anes Mu­ra­to­vić do­dao je da su u klu­bu svi slo­žni i ra­de kao je­dan.