Pi­še: pro­to­je­rej sta­vro­for Goj­ko Pe­ro­vić


Nje­goš je pri­mje­tio da smo „sla­bo­sti­ma za ze­mlju ve­za­ni“, a pret­po­sta­vljam da je, iz­me­đu osta­log, mi­slio na su­je­tu i se­bič­nost, na uga­đa­nje sto­ma­ku i dru­gim stra­sti­ma, na lje­nost i ku­ka­vič­luk. Sve te sla­bo­sti nam či­ne ži­vot ru­žnim a nas sklo­nim da uka­lja­mo sva­ku vr­li­nu, obe­sve­ti­mo Sve­ti­nju, iz­da­mo pri­ja­te­lja, po­ga­zi­mo ri­ječ. Ima­mo ide­a­le, te­ži­mo vr­lin­skom ži­vo­tu, ali nas “sla­bo­sti” vu­ku na dno. Pi­sac bi­blij­skih psa­la­ma ja­di­ku­je ka­ko ne mo­že da vla­da svo­jim je­zi­kom, ni­ti svo­jim oči­ma...Isto ta­ko i Sve­ti apo­stol Pa­vle is­po­vje­da ka­ko on zna šta bi tre­ba­lo i ka­ko bi tre­ba­lo da ra­di, ka­ko tre­ba da se vla­da, ali uoča­va da či­ni sa­svim su­prot­no.
Hri­šćan­ska na­u­ka o čo­vje­ku nam ka­že da iz­vor ži­vo­ta ni­je u na­ma, ne­go da mi taj ži­vot do­bi­ja­mo na dar. Bu­du­ći da taj iz­vor­ni, or­gi­nal­ni ži­vot ne po­ti­če iz nas sa­mih ( mi ga ne kre­i­ra­mo, ni­ti od­re­đu­je­mo nje­go­vu sna­gu i tra­ja­nje ), on­da ve­ći dio na­še eg­zi­sten­ci­je pro­ti­če pre­ma sti­hi­ja­ma ( za­ko­ni­ma ) pri­ro­de. Pre­ma za­ko­ni­ma si­ste­ma ko­ji vla­da na­ma, a ne mi njim. A na­ša pri­ro­da je tro­ma. Tro­ma i pri­zem­na da bi mo­gla da se dru­ži sa Bo­gom. Ona ra­đa ži­vo­tinj­sko po­na­ša­nje, a vr­li­na naj­če­šće iz­mi­če.
Da bi­smo pre­va­zi­šli te sla­bo­sti, mi se po­ne­kad osa­mlju­je­mo, dis­tan­ci­ra­mo, pre­sa­bi­ra­mo, ali mi­slim da je, upra­vo ra­di do­sti­za­nja vr­li­ne i po­bje­de nad sla­bo­sti­ma, pod­jed­na­ko po­treb­na za­jed­ni­ca i naš in­te­zi­van ži­vot u njoj. U za­jed­ni­ci, mi jed­ni dru­ge pod­sti­če­mo i usmje­ra­va­mo na vr­li­nu. Opo­mi­nje­mo jed­ni dru­ge i pod­sje­ća­mo ( ri­ječ­ju, dje­lom, pri­mje­rom ). Jed­ni dru­ge ogra­ni­ča­va­mo. Ogra­ni­ča­va­mo sop­stve­nu tro­most i po­hle­pu.
Pa ipak, čo­vej­kov trud je-de­fi­ni­tiv­no- ne­do­vo­ljan. Šta je list bez gra­ne, i ka­kva je moć ka­pi vo­de u od­no­su na ri­je­ku? Lju­di bri­nu, ni­je­su za­do­volj­ni, ho­će da raz­mi­sle, da me­di­ti­ra­ju, da se ogra­ni­ča­va­ju i spu­ta­va­ju kroz raz­ne sa­mo­kon­tro­le. Kod drev­nih Gr­ka ra­zum je upra­vljao sti­hi­ja­ma pri­ro­de, ali u uče­nji­ma oda­bra­nih i pro­sve­će­nih lju­di, tj. me­đu ma­lim bro­jem mu­drih. Kod sta­ro­za­vjet­nih Je­vre­ja, pri­rod­ne sla­bo­sti je ogra­ni­ča­vao Moj­si­jev za­kon i nje­go­ve od­red­be. I Gr­ci i Je­vre­ji ima­li su hram – kao pod­sjet­nik, kao uka­za­telj na Ono­stra­no. Ima­li su i ob­red, slu­žbu u tom hra­mu. Ali, Go­spod je bio da­le­ko i tek je na­ja­vlji­vao svoj do­la­zak. “Da je pr­vi sa­vez bio do­vo­ljan ( do­bar ), ne bi se tra­ži­lo mje­sto za dru­gi”. (Sv.ap. Pa­vle)
Čo­vje­ku je neo­p­hod­na Bo­ži­ja bli­zi­na. Ne­ma pra­ve vr­li­ne, i ne­ma istin­ske či­sto­te, bez Bo­ži­je bli­zi­ne. I za­to je Bog po­stao čo­vjek, a Cr­kva je vječ­na za­jed­ni­ca Bo­ga i čo­vje­ka. Kroz Sve­to kr­šte­nje, kroz Taj­nu pri­če­šća i kroz Sve­te mo­šti, sti­če­mo is­ku­stvo da se Sve­ti­nja mo­že do­ta­ći. Re­ci­mo, eto, kraj mo­šti­ju Sve­ti­te­lja, čo­vjek se lak­še mo­li Bo­gu. Tu se mo­li­tva pod­ra­zu­mi­je­va, kao što se na uli­ci pod­ra­zu­mi­je­va­ju obič­ne ri­je­či. Vr­li­na se po­red Sve­ti­nje pod­ra­zu­mi­je­va i ona je ov­dje ne­u­pit­na. Na­ša du­ša tra­ži oslo­nac, pri­mjer i pod­sti­caj. Bez ta­kvog oslon­ca sve na­še mo­li­tve i sva na­ša po­bo­žnost br­zo pre­la­ze u for­ma­li­zam, u du­hov­nu od­sut­nost i opet ne­ka­kvu tro­most. A kraj Sve­ti­te­lja, kao kraj ro­di­te­lja, uči­te­lja, pri­ja­te­lja – imaš oba­ve­zu da ne po­su­sta­neš. Da bu­deš bo­lji od onog ka­kav si ina­če. Da dr­žiš je­zik za zu­bi­ma, npr. Da ne tra­žiš ni­šta za se­be – jer ni Sve­ti ne tra­ži ta­ko ne­što. Sve­te mo­šti svje­do­če ži­vog čo­vje­ka. Ono­ga ko­ji stvar­no ima ži­vot. Ži­vot ko­ji je da­ro­van, za­do­bi­jen i sa­ču­van. Mo­šti svje­do­če Ne­bo na ze­mlji. Čo­vje­ka na tom Ne­bu, - jer “za nje­ga, vi­di, ni­je ze­mlja”( Nje­goš ). Mo­šti iz­vi­ru iz Bo­ži­jeg Ova­plo­će­nja, Nje­go­ve smr­ti i Vas­kr­se­nja. One su po­slje­di­ca si­la­ska Sve­tog Du­ha na apo­sto­le, i vječ­nog po­sto­ja­nja, ov­dje me­đu na­ma, Sve­te tr­pe­ze Go­spod­nje.
Na­ma, da­kle, tre­ba Bla­go­dat ( dar iz lju­ba­vi, dar od­o­zgo ), tre­ba nam ne­pre­sta­no Bo­ži­je snis­ho­đe­nje, da bi­smo uz­ra­sta­li u vr­li­ni. Jer čim od­stu­pi­mo od Iz­vo­ra Bla­go­da­ti, hla­di­mo se, dri­je­ma­mo i tra­ži­mo utje­hu za sr­ce u ze­malj­skim kra­so­ta­ma – ko­je je­su ma­gič­no li­je­pe, ali su sve pro­la­zne, i ni­je­su sve na­še. Tih ze­malj­skih lje­po­ta ne­ma do­volj­no da bi uga­si­le na­šu žeđ. Što je na­še – pro­la­zi i tro­ši se, što je tu­đe – otrov­no je, a što je ote­to, to je “pro­kle­to”. U svi­je­tu bez Bo­ga, mi smo po­hlep­ni i ne­za­si­ti sa­mo­ljup­ci.
Za­to nam je po­treb­no da se hra­ni­mo sa du­hov­ne, bes­krv­ne Tr­pe­ze. I za­to nam tre­ba­ju Sve­te mo­šti. Ne­sum­nji­ve mo­šti, ne­sum­nji­vih svje­do­ka Bo­ži­jih. Pred mno­go­broj­nim mo­šti­ma sve­tih u Ki­jev­sko-pe­čer­skoj la­vri, je­dan mo­nah je re­kao: “Ovi sve­ti su mno­go ubje­dlji­vi”! Kod nas u Cr­noj Go­ri, Sve­ti Va­si­li­je, sla­va mu i mi­lost, mno­go je ubje­dljiv. I baš za­to, po­red nje­ga, sa la­ko­ćom i lju­ba­vlju, da­je­mo sve od se­be. Tu mo­li­tva te­če, mi­sli su usre­sre­đe­ne na bli­žnje, želj­ni smo vr­li­ne i či­sto­te.
Upra­vo je iz svih ovih raz­lo­ga, ta­ko vje­ru­je­mo, Bog uzeo ljud­sku pri­ro­du. Si­šao je da nas obo­dri, i kroz Vas­kr­se­nje i kroz Cr­kvu, ugra­dio je Se­be, uči­no pri­sut­nim u sva­kom kut­ku pla­ne­te. Uči­nio se pri­sut­nim kao Lič­nost, a ne sa­mo kao ne­ka ne­pojm­lji­va, taj­na i uz­vi­še­na si­la ili sti­hi­ja. I gdje god ima hra­ma, gdje god ima Sve­tih ći­vo­ta – tu je naš pod­strek, naš mak­si­ma­li­zam, ko­ji nam ne da, da se uspa­va­mo, i da za­bo­ra­vi­mo na Bo­ga i na sa­me - one istin­ske, pra­ve – se­be.
Ta Bo­ži­ja bli­zi­na ima sna­gu istin­ske Svje­tlo­sti. Eto re­ci­mo, ka­da ni­je­smo či­sto­ga, ve­dro­ga du­ha, kad nam Bog ni­je bli­zu ( si­tu­a­ci­ja ko­ju npr. opi­su­ju psal­mi ), mi se sve­ga bo­ji­mo, a po­seb­no bu­du­ćih do­ga­đa­ja ( šta nas če­ka? ka­ko će bi­ti? šta će bi­ti? ). Kao da smo u ta­mi ( u adu, što će re­ći- u ne­vi­đe­li­ci ), naš ži­vot i vri­je­me pred na­ma, po­sta­ju iz­vo­ri stra­ha ( šta ću? ka­ko ću? do­kle ću? ). A pri Sve­ti­nji, na­pro­tiv, bu­duć­nost na­li­ku­je ne­kom bla­go­slo­ve­nom pro­sto­ru ( ne­koj po­su­di ) u ko­je će Go­spod, pre­mu­dro, iz­li­ti – sve ono što je po­treb­no. I sve će to, šta god da je ( bol, pat­nja, ra­dost, sre­ća - ne­sre­ća ) bi­ti do­bro za nas. A na­ma je bu­duć­nost sva­ka­ko ne­po­zna­ta, i ta­ko će, mu­drom i po­bo­žnom čo­vje­ku, za­u­vjek osta­ti ne­mo­gu­će, da u svoj sa­da­šnji mir, u svo­ju sa­da­šnju mo­li­tvu, bes­po­treb­no uno­si ne­mir bu­du­ćih za­do­volj­sta­va i bu­du­ćih, ne daj Bo­že, ne­vo­lja i tu­ga.
Kad sve ovo pri­hva­ti­mo, do­bi­ja­mo smi­sao onog li­sta na gra­ni, one ka­plje u ri­je­ci, ili re­ci­mo or­la na na­be­si­ma... ko­ji ne zna­ju sve, ne mo­gu sve, ali im je li­je­po. Kao u onoj, mno­gi­ma od nas dra­goj pje­smi, gdje Dal­ma­ti­nac gle­da ga­le­ba u le­tu, i pri tom, ne sa­mo što ga vi­di, i što se di­vi nje­go­vom uz­vi­še­nom le­tu, kra­so­ti nje­go­vih po­kre­ta, ne­go ga, za­mi­sli­te, i ču­je šta go­vo­ri, i ra­zu­mi­je čak, ka­ko ga­leb kli­če da mu je li­je­po!
(Autor je rek­tor
Ce­tinj­ske bo­go­slo­vi­je)