Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić

Sje­ća­nja su, ka­žu, kao vi­no. Kad su kva­li­tet­na i u pod­no­šlji­voj ko­li­či­ni zna­ju da ople­me­ne du­šu i pru­že uži­tak, kad pre­pla­ve, oda­svud i sva­ka­kva, vo­de u očaj, pat­nju i de­struk­ci­ju. Bog je, ipak, bio mi­lo­stiv pre­ma čo­vje­ku i da­ri­vao ga za­bo­ra­vom, li­je­kom i od­bram­be­nim me­ha­ni­zmom ko­ji, ne­za­vi­sno od vo­lje po­je­din­ca, ni­ve­li­še od­nos upam­će­nog i ono­ga što ide ne­gdje u mrač­ne ka­ta­kom­be mo­zga, da bi se pre­ži­vje­lo. Na­ža­lost, ta se­lek­ci­ja naj­če­šće ni­je ona­kva ka­kvu bi čo­vjek že­lio, na­pro­tiv. Mno­go je to­ga što bi se, kad bi se da­lo, ra­do za­bo­ra­vi­lo, ali se ne mo­že, a još vi­še je ono­ga što bi se pam­ti­lo i če­sto pri­zi­va­lo u sje­ća­nje ali se ne da već či­li kao sni­jeg u apri­lu, ta­nji se, mr­lja, bli­je­di i pre­ra­sta u ko­šma­re. A čo­vjek, sti­snut iz­me­đu te dvi­je kraj­no­sti, ži­vi ži­vot ivi­com sna i ja­ve, če­sto se gu­be­ći u nji­ho­vim la­vi­rin­ti­ma, po­ne­kad za­u­vi­jek.
Še­sna­est je go­di­na od ka­ko su zlo­slut­ne pti­ce – le­ši­na­ri po­le­tje­le iz jed­ne ina­če pri­jat­ne ita­li­jan­ske va­ro­ši­ce, Avi­ja­na, i svoj tu­rob­ni i zlo­kob­ni to­var, “obo­ga­ćen osi­ro­ma­še­nim” ura­ni­jom (za­mi­sli­te iro­ni­je) po­če­le da ga ra­si­pa­ju ši­rom ne­ka­da­šnje Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je. Še­sna­est go­di­na – pre­ma­lo za za­bo­rav, a pre­du­go za pam­će­nje. “Pre­ma­lo je da­na, a pre­vi­še ra­na da bi ih sve, ku­žne pre­vio smi­je­hom…”, re­kao bi pje­snik, a i onaj ko­ji se tru­di da kroz ži­vot ga­zi ko­ra­ci­ma re­a­li­zma vje­ro­vat­no bi od­mah­nuo ru­kom i re­kao “pre­ra­no je”! Na­rav­no, po­sto­je, na­ža­lost, i oni ko­ji i kad bi htje­li da za­bo­ra­ve ne mo­gu, jer su za te da­ne “po­mra­če­nja uma čo­vje­čan­stva” ne­ras­ki­di­vo ve­za­ni gro­bo­vi­ma svo­je dje­ce i svo­jih naj­bli­žih. Nji­ma čak ni flo­sku­la “rat je, a u ra­tu se gi­ne” ne sa­mo što ni­je za utje­hu, jer ih i da­nas ubje­đu­ju da ra­ta, od­no­sno bes­kru­pu­lo­zne agre­si­je, ili ni­je bi­lo ili, ako ga je već bi­lo, za nje­ga su sa­mi kri­vi. Jer, NA­TO nas je, ka­žu, tu­kao, ubi­jao, sa­ka­tio, ru­šio i ozra­ča­vao ura­ni­jom da bi nas opa­me­tio i uvje­rio da je ono što je do­bro za njih do­bro za čo­vje­čan­stvo uop­šte, pa i za nas.
Še­sna­est je go­di­na, vri­je­me do­volj­no du­go da se do­bi­ju od­go­vo­ri, ma­kar i po­lo­vič­ni, na bez­broj pi­ta­nja ko­ja su, kao re­po­vi, osta­la iza bom­bi, pi­ta­nja po­ne­kad te­ža i od njih sa­mih i nji­ho­vih oži­lja­ka. Od­go­vo­ri na pi­ta­nja ti­pa za­što ma­la Mi­li­ca, za­što Gr­de­lič­ki most, za­što mo­sto­vi na Du­na­vu i Dri­ni, u če­mu je raz­li­ka iz­me­đu Ra­dio – te­le­vi­zi­je Sr­bi­je i Šar­li Eb­doa, za­što za­bra­nje­ne ka­set­ne bom­be ko­je i da­nas ubi­ja­ju, za­što osi­ro­ma­še­ni ura­ni­jum ko­ji će ubi­ja­ti mi­li­o­ni­ma go­di­na na­kon nas, i ta­ko da­lje, po­mo­gli bi da se shva­ti smi­sao obi­je­sti onih ko­ji se­be na­zi­va­ju ču­va­ri­ma svjet­skih vri­jed­no­sti pa, sa­mim tim, i na­šem sa­mo­o­tre­žnje­nju.
Da­le­ko bi nas od­veo po­ku­šaj od­go­vo­ra na ova pi­ta­nja, ma ko­li­ko oni bi­li va­žni, i to ni­je svr­ha ovo­ga pri­sje­ća­nja. Ali, da­nas, še­sna­est go­di­na po­sli­je sve­ga, u vri­je­me kad se iz pet­nih ži­la tru­de, ne­što spo­lja, a vi­še iz­nu­tra, da nas ugu­ra­ju u na­ruč­je zle ma­će­he ko­ja bi da nas usvo­ji, na­vod­no kao naj­ro­đe­ni­je, od­go­vo­ri na naj­ma­nje tri pi­ta­nja su po­sled­nje sred­stvo od­bra­ne zdra­vog ra­zu­ma i sa­mo­po­što­va­nja.
Pr­vo pi­ta­nje na ko­je bi iskren i ute­me­ljen od­go­vor bio uslov svih uslo­va bi­lo ka­kve ko­mu­ni­ka­ci­je sa bu­du­ćim udo­mi­te­lji­ma i usre­ći­te­lji­ma gla­si: za­što su pr­ve bom­be pa­le baš na Cr­nu Go­ru? Na Cr­nu Go­ru ko­ja je, kao “žr­tva po­li­ti­ke Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća”, na­vod­no bi­la po­šte­đe­na.
I za­što baš na ka­sar­nu u Da­ni­lov­gra­du za ko­ju su, za­hva­lju­ju­ći broj­nim do­ma­ćim “lo­ka­to­ri­ma” u ko­man­di NA­TO ima­li po­u­zda­ne po­dat­ke da je dis­lo­ci­ra­na i da, u voj­nom smi­slu, vi­še ne pred­sta­vlja ni­ka­kvu pri­jet­nju? Je li to bi­la za­i­sta voj­na i rat­na ope­ra­ci­ja sa stra­te­ško – tak­tič­kim ele­men­ti­ma ili je to bi­lo “pi­smo – po­ru­ka” ko­jim su “pi­smo­no­še” na kri­li­ma F – 16 po­ru­či­va­le gra­đa­ni­ma Cr­ne Go­re da po­slu­ša­ju dr­žav­no ru­ko­vod­stvo i ne mi­je­ša­ju se u od­bra­nu sop­stve­ne ze­mlje? Iz od­go­vo­ra na ovo pi­ta­nje ja­sno bi se sa­gle­dao či­tav sli­jed po­li­tič­kih i dr­žav­nih po­te­za cr­no­gor­skog po­li­tič­kog vr­ha – od ras­pa­da SRJ pa do pri­zna­va­nja la­žne dr­ža­ve Ko­so­vo.
Dru­go, ni­šta ma­nje bit­no pi­ta­nje, gla­si: za­što Mu­ri­no? Šta je to, u voj­nom smi­slu, ima­la ta ma­la se­o­ska za­jed­ni­ca sa pet ku­ća i jed­nim mo­stom što je stra­te­ge NA­TO na­ve­lo da na nju upu­te dva fran­cu­ska “mi­ra­ža” na­kr­ca­na bom­ba­ma, ko­ja su, uz­gred bu­di re­če­no, pri to­me, zbog kon­fi­gu­ra­ci­je te­re­na, mo­ra­la da iz­ve­du vr­lo kom­pli­ko­va­nu i ri­zič­nu ma­ne­var­sku ope­ra­ci­ju ka­ko bi do­šli u si­tu­a­ci­ju da bu­du ubi­lač­ki pre­ci­zni? Je li Mu­ri­no bi­lo od­ma­zda zbog ne­do­volj­no shva­će­nog pr­vog “pi­sma” i po­ku­šaj da se go­to­vo šes­de­set hi­lja­da re­zer­vi­sta i do­bro­vo­lja­ca ko­ji su se oda­zva­li ka­da je “Otadž­bi­na zva­la” de­mo­ra­li­šu i pa­ci­fi­ku­ju? Da li su Oli­ve­ra, Ju­li­ja i Mi­ro­slav, za­jed­no sa sta­ri­ji­ma Vu­ki­ćem, Mil­kom i Ma­noj­lom, svo­je ne­do­i­gra­ne dje­či­je ži­vo­te pri­ni­je­li kao žr­tvu oja­ča­nja spo­ne na re­la­ci­ji Bri­sel – Pod­go­ri­ca ko­ja se tih stra­vič­nih, a slav­nih da­na stva­ra­la?
I tre­će pi­ta­nje, bez či­jeg od­go­vo­ra mli­vo za­bo­ra­va uza­lud si­pi kao ma­gla sa vi­so­va Ča­ko­ra i Vi­si­to­ra gla­si: “a, po či­jem smo to na­lo­gu ka­žnje­ni i bom­bar­do­va­ni”? Jer, čak i u ovom svi­je­tu sli­je­pe i ne­ra­zum­ne si­le i na­si­lja po­sto­ji ne­ki red i zna se ko na­la­že ka­žnja­va­nje i od­mje­ra­va ba­ti­nu. Da li je taj red ta­da is­po­što­van ne sa­mo sa sta­no­vi­šta pro­ce­du­re utvr­đe­ne Po­ve­ljom Uje­di­nje­nih na­ci­ja, već i sa sta­no­vi­šta unu­tra­šnje pro­ce­du­re NA­TO-a. I šta ako ni­je? Ko će nam, kao bu­du­ćim pod­sta­na­ri­ma NA­TO-a, ga­ran­to­va­ti da ne­ki par­ci­jal­ni ili grup­ni in­te­res, po­tre­ba da se pla­ti ne­či­ja lo­jal­nost i “na­gra­de” naj­o­da­ni­ji na­ro­di ili ze­mlje, ne­će bi­ti iz­van i iz­nad pro­ce­du­re ko­ja ga­ran­tu­je na­vod­nu rav­no­prav­nost?
I na kra­ju, jed­no po­re­đe­nje ko­je, mo­žda, i ni­je naj­pri­klad­ni­je ali je ve­o­ma ilu­stra­tiv­no. Ne­ki dan je na se­dam­de­set me­ta­ra od zgra­de Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va i ko­ji me­tar da­lje od zgra­de Upra­ve po­li­ci­je, a sve je­dva 150 me­ta­ra od cen­tra gra­da, sa­ti­ma le­žao ustri­je­lje­ni i obez­gla­vlje­ni cr­ni me­dvjed. Upr­kos či­nje­ni­ci da je, kao vr­sta pred iz­u­mi­ra­njem, za­šti­ćen i za­ko­ni­ma i kon­ven­ci­ja­ma, “za­kon” jed­nog sil­ni­ka ko­ji mu “le­ži u to­pu­zu”, od­no­sno ka­ra­bi­nu, bio je ja­či. I ni­je to­li­ko za ču­đe­nje što je taj “za­kon” si­le i obi­je­sti bio ja­či ta­mo u šu­mi, već je nje­go­vo “va­že­nje” se, eto, pro­te­glo do tik pred no­som bra­ni­te­lja re­da i za­ko­na. Eto, to­li­ko o za­šti­ti sa­dr­ža­noj u Po­ve­lji UN, pra­vil­ni­ci­ma i po­slov­ni­ci­ma i do­ku­men­ti­ma NA­TO-a.
Sje­ća­nje je, da­kle, hra­na i otrov, ka­ko se uzme, ali ka­ko god po­sma­tra­no za nje­ga va­ži ona na­rod­na „ko za­bo­ra­vi za­slu­žu­je da mu se po­no­vi”. Za­to, me­men­to, na­ro­de moj, me­men­to!