Ni­sam ni­ma­lo na­klo­nje­na onoj vječ­noj iz­re­ci - opro­sti, ali ne­moj ni­kad za­bo­ra­vi­ti. Ne­ću bi­ti ne­is­kre­na ako ka­žem da mi je taj na­iz­gled do­bro­na­mjer­ni sa­vjet u stva­ri pot­pu­no li­ce­mje­ran. Jer, šta za­pra­vo zna­či to- ni­ka­da ne za­bo­ra­vi­ti?! Zna­či – osta­ti raz­o­ča­ran, po­ni­žen, uvri­je­đen. Osta­ti ne­do­re­čen, sa uvi­jek pri­sut­nom i sa­mo po­ti­snu­tom ža­o­kom, ko­ju nam je ne­ko na­nio uvre­dom. A to što će­mo mu opro­sti­ti ili što mno­gi mi­sle da mo­gu ili da je­su opro­sti­li- grd­no se svi va­ra­mo u to­me. Na­i­me, da bi­ste ne­ko­me opro­sti­li, mo­ra­te to i za­bo­ra­vi­ti i svje­sno iz­bri­sa­ti iz sje­ća­nja. Jer, opra­šta­nje je­ste do­bro­na­mje­ran i ljud­ski čin, za­to i mo­ra bi­ti pot­pun i čist. Bez ika­kvih ne­do­sta­ta­ka. Bez ‘’ili’’ i bez ‘’ako’’.
Da­kle, bi­ti ne­is­kren pre­ma se­bi, uvre­da je, rav­na uvre­di ko­ju nam je ne­ko na­nio. Zbog to­ga ih ri­jet­ko i pra­štam i za­bo­ra­vljam. Ubi­je­đe­na sam da se mo­že bez njih, i da su one plod svih na­ših sla­bo­sti ko­je ne uoča­va­mo na vri­je­me. Uvri­je­di­ti ne­ko­ga ni­je ni­šta dru­go do na­ša ne­spo­sob­nost da za­vi­ri­mo u se­be. Ali, ako to ura­di­mo, i bu­de na vri­je­me i do­volj­no du­bo­ko, on­da i ono su­sre­ta­nje sa so­bom u ogle­da­lu ne­će bi­ti ni­ma­lo ne­pri­jat­no. Na­pro­tiv, smi­je­ši­će­mo se se­bi iskre­no. I sa­mo ta­kvi bi­će­mo pra­vo dru­štvo za dru­ge. U ta­kvom am­bi­jen­tu uvre­da bi­lo ko­je vr­ste ne­ma če­mu da se na­da.
Uvre­da po­sred­stvom ma­sme­di­ja i jav­na uvre­da pred­sta­vlja­ju te­ži ob­lik ovog dje­la. Struč­nja­ci ka­žu da po­sto­ji na­mjer­na i slu­čaj­na uvre­da. Ne vje­ru­jem u ove slu­čaj­ne. Pri­mjer na­mjer­ne uvre­de mo­že bi­ti pot­cje­nji­va­nje in­te­li­gen­ci­je dru­ge oso­be ili ko­men­ta­ri­sa­nje nje­nih od­re­đe­nih ne­do­sta­ta­ka, bi­lo fi­zič­kih ili psi­hič­kih. Po­je­di­ni auto­ri sma­tra­ju uvre­de si­tu­a­ci­jom ko­ja se sim­bo­li­zu­je sva­đom ili dru­gim for­ma­ma agre­siv­ne ko­mu­ni­ka­ci­je. Osim to­ga, ne­ki is­ti­ču da je sva­ka opa­ska ili pri­mjed­ba po­god­na mo­guć­nost za iza­zi­va­nje kon­tra­e­fek­ta kod sa­go­vor­ni­ka ko­ji to mo­že shva­ti­ti na na­čin na ko­ji ni­smo že­lje­li i sa­mim tim se na­ći uvri­je­đen. Sko­ro bi­lo ko­ja ak­ci­ja mo­že da se shva­ti kao uvre­da ako se oba­vlja van od­go­va­ra­ju­ćeg kon­tek­sta, od­no­sno u po­gre­šno vri­je­me i na po­gre­šnom mje­stu. Ne­po­gre­šiv pri­mjer do­go­dio se na fud­bal­skoj utak­mi­ci iz­me­đu re­pre­zen­ta­ci­ja Cr­ne Go­re i Ru­si­je. Uvri­je­đe­ni smo svi. I na­ci­ja i sport. A ko nas je to uvri­je­dio? Ko je to ura­dio u po­gre­šno vri­je­me i na po­gre­šnom mje­stu? U stva­ri, pra­vo pi­ta­nje je- ko je taj što uvi­jek svje­sno vri­je­đa upra­vo ta­mo gdje ne tre­ba? Po­li­ti­ka i po­li­ti­ča­ri, na­rav­no. Nji­ho­va bo­le­sna po­tre­ba vri­je­đa­nja i po­ni­ža­va­nja sve­ga što bi tre­ba­lo da ih se ap­so­lut­no ne ti­če. Ona­kvo ’’za­gri­je­va­nje’’ pu­bli­ke pred utak­mi­cu, po­di­za­nje ten­zi­je do usi­ja­nja, sta­vlja­nje pa­ra­le­le iz­me­đu spor­ta i ne­tr­pe­lji­vo­sti na­ci­ja mo­že da pro­u­zro­ku­je sa­mo po­li­tič­ka ostra­šće­nost i za­sli­je­plje­nost. Da li bi bi­lo dru­ga­či­je da se igra­lo pro­tiv Ukra­ji­ne? Ne znam, ali tu­žno je što se ovo pi­ta­nje uop­šte i na­me­će. Ali se na­me­će ili bo­lje re­ći-na­met­nu­li su ga. Odav­no je lop­ta iz­gu­bi­la svo­ju pra­vu svr­hu, odav­no je sve što je hu­ma­no i sport­ski oti­šlo u aut.
Upa­li­te ba­klje, po­li­tič­ki pi­ro­ma­ni, ta­mo gdje tre­ba da go­re od pr­vog do po­sled­njeg mi­nu­ta - u va­šim gla­va­ma! U va­šoj svijesti! Za­pi­taj­te se pr­vo ima­te li je? Po­sva­đaj­te se sa svo­jim egom, to­ga vam ne fa­li, uvrijedite ga, uvrijedite svo­je ne­za­ja­žlji­ve prohtjeve i ni­ske stra­sti. Vo­li­te svo­ju ze­mlju, ako ima­te či­me. Ne mr­zi­te dru­ge, ako ne­ma­te či­me da vo­li­te se­be. Ne vrijeđajte nas, ne vrijeđajte sport. Ne po­ni­ža­vaj­te nje­gov po­nos, ako već ne­ma­te svoj.
Na­še ri­je­či su, da­kle, dio nas sa­mih. Jed­nom is­po­lje­na ri­ječ, za­hva­lju­ju­ći svom ’’sa­mo­stal­nom ži­vo­tu’’, mo­že ima­ti ogrom­ne po­sle­di­ce. ’’Ri­ječ iz usta i ka­men iz ru­ku ne mo­že se po­vra­ti­ti’’-ka­že na­rod­na po­slo­vi­ca. Ri­je­či su ne­kad opa­sni­je od oruž­ja. Slo­bo­da go­vo­ra i iz­ra­ža­va­nja mi­šlje­nja iza ko­jih se mno­gi kri­ju, is­pa­lju­ju­ći svo­je hi­ce uvre­da­ma, ne mo­že bi­ti bez ogra­ni­če­nja. Ona je ogra­ni­če­na pra­vi­ma i slo­bo­da­ma dru­gih, kao i od­re­đe­nim in­te­re­si­ma za­jed­ni­ce. U dru­štve­noj za­jed­ni­ci, za­sno­va­noj na in­di­vi­du­a­li­stič­kom po­gle­du na svi­jet, slo­bo­da ne mo­že po­sto­ja­ti bez od­go­vor­no­sti. Ali, da li je da­nas stvar­no ta­ko? Da li ova na­met­nu­ta slo­bo­da mi­šlje­nja zna­či da nam vi­še ni­je bit­no da li će na­še ri­je­či i dje­la uvri­je­di­ti ili po­vri­je­di­ti ne­ko­ga? Zna­či, na­rav­no, jer sve što je na­met­nu­to ima svo­je dvo­lič­ne i ulo­ge i ci­lje­ve. Na­ve­šću par ci­ta­ta, ko­ji mo­ra­ju na­tje­ra­ti na raz­mi­šlja­nje o uvre­di: Kon­fu­či­je –’’Mu­dar čo­vjek sa pod­jed­na­kom mir­no­ćom pri­ma po­hva­le i pod­no­si uvre­de’’. Le­o­nar­do da Vin­či: ’’Ko dru­ge vri­je­đa, se­be ne za­šti­ću­je’’. Fjo­dor Do­sto­jev­ski-’’Ko sam se­be la­že naj­lak­še se vri­je­đa.’’
Za­to, ne vri­je­đaj­te ni se­be, ni dru­ge. Ne do­zvo­li­te da bi­lo ko­ja mi­sao za­vr­ši kao uvre­da ni u va­šoj, ni u bli­zi­ni dru­gih lju­di. Oni­ma što vri­je­đa­ju do­sto­jan­stvo spor­ta i svih nas ne­moj­te ni­kad ni opro­sti­ti, ni za­bo­ra­vi­ti. Uvre­de otva­ra­ju no­ve ra­ne. Ja sam ipak vi­še za med, ne­go za ža­o­ku. I ja i moj bič. Jer, uvre­da je kič.(Autor je pje­snik)
Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek